Advaita vedanta

  • Autor: Sri Atmananda Krišna
  • Izdavač: Trikona
  • ISBN: ISBN 86-7782-006-X
  • Godina izdanja:
  • Broj strana:
  • Povez: Mek
  • Pismo: Latinica
  • Akcija: 0
Cena: 590 RSD Ubaci u korpu

UNIVERZALNO I INDIVIDUALNO

U uvodu za Atma Darshan (strana 2), Shri Atmananda kaže:

”Od dva nacrta mišljanja, naime onog koji dovodi individualno pod univerzalno i univerzalno pod individualno, ovde je usvojen drugi.”

Na ovaj način je načinjena razlika između dva pristupa realizaciji, koje je Shri Atmananda zvao ‘kosmički’ i ‘direktni’. U ‘kosmičkom’ pristupu, ‘individualna osoba’ ili ‘jiva’ se smatra nepotpunim delom obuhvatnog univerzuma. Otuda je pristup opisan kao ‘dovođenje individualnog pod iniverzalno’. Ovo zahteva proširenje razmatranja na univerzalno funkcionisanje – kojim vlada svemogući ‘Bog’, ili koji izražava sveobuhvatnu realnost, koja je nazvana “brahman”.

Bukvalno ‘brahman’ znači ‘proširen’ ili ‘veliki’. Kada ono što se razmatra postane prošireno, izvan svih ograničenja našeg fizičkog i mentalnog viđenja, taj brahman je realizovan. Takvom širenju može se pristupiti kroz različite vežbe koje su bile propisane za pročišćenje sadhakinog karaktera od pristrasnosti i neobjektivnosti ega. Posebno postoje etičke vežbe koje oslabljuju egoizam; ima devocijskih vežbi koje kultivišu predanost obožavanom božanstvu; a postoje i meditativne vežbe koje bacaju um u posebna samadhi stanja gde se uobičajena ograničenja rastvaraju u jako opsežnoj zadubljenosti.

Kroz takve propisane vežbe, sadhaka može biti daleko objektivniji, i na taj način zadobija mnogo šire, i mnogo obuhvatnije razumevanje sveta. Učitelj može shodno tome da pripremi sadhaku, kroz jako prošireno razumevanje sveta, pre usmeravanja istraživanja koje se odražava u nedualnoj istini. Ova kosmološka staza obuhvata karakteristični stav vere i poslušnosti, prema tradiciji koja je propisala vežbe za širenje uma i pročišćavanje. Prema tome, toj stazi je bilo dato istaknuto mesto u tradicionalnim društvima, koja su bila organizovana na osnovi pokoravanja veri.

U ‘direktnom’ pristupu, učitelj smesta rukovodi misaonim istraživanjem, iz učenikovog aktuelnog viđenja sveta i ličnosti. Na učenikovoj strani, istraživanje zavisi od iskrenog  zanimanja za istinu, dovoljnog da ide direktno s dubokim skeptičnim i nepokolebljivim istitivanjem ukorenjenih verovanja, od kojih zavise učenikovo razumevanje sebe i viđenje sveta. Ovo poziva na nezavisno držanje – da se ne uzimaju stvari na poverenje, nego da je bolje postavljati pitanja i otkriti stvari za sebe.

Tradicionalna društva su takvo nezavisno ponašanje javno sprečenavala zbog straha od destabilizacije pokorne vere koja je bila potrebna za održavanje njihovog društvenog reda. Prema tome, postojala je tendencija da se direktni pristup donekle drži skrivenim, daleko od opažanje običnih ljudi. Kao na primer, skeptična pitanja o upanišadama su donekle držana skriveno, do njihovog objavljivanja u poslednja dva veka.

U modernom svetu, mi smo razvili različite vrste društvenog života - gde je obrazovanje daleko šire rasprostranjeno, a nezavisno ispitivanje se ohrabruje od njegovih najranijih stadijuma. Stoga je prirodno da je ‘direktan put’ ili ‘vicara marga’ postao svima dostupan, i veoma slavan kroz Ramanu Maharshija.

U Šri Atmanandinim učenjima, postoji nastavak tog trenda prema nezavisnom ispitivanju, od strane individualnog sadhake. Ovde reč ‘individualna osoba’ ili “jiva”’ smatrana je kao varljiva pojava koja zbunjuje biće i ličnost. Ispitivanje je direktno okrenuto unutra, reflektujući se natrag od fizičkih i mentalnih priloga do najunutarnjije istine o sebi ili ‘atmanu.

Pitanja okrenuta prema njihovim vlastitim preuzetim verovanjima, koja drže kao sigurno um i telesno posredništvo, pokazuju nam neki spoljašnji svet. Reflektujući se natrag od uma i telesnog spoljašnjeg posredovanja, istraživanje se vraća do direktnog samosaznanja iz najdubljeg centra iskustva, odakle je istraživanje došlo.

Kada se istraživanje obrne unutra, sva posmatranja, zapažanja i interpretacije univerzuma se takođe vraćaju natrag unutra, do najunutarnjijeg centra koji je istinski individualan. Sva opažanja, misli i osećanja moraju se vratiti tamo natrag, pošto su oni interpretirani i usvojeni u trajnom znanju. Otuda je ovaj pristup opisan kao pristup ‘dovođenja univerzalnog pod individualno’.

Ukratko; Šri Aurobindovo učenje je započelo s direktnim istraživanjem u ‘atmanovoj’ strani jednačine ‘atman = brahman’. Istraživanje je epispemološko, ipitujući pitanje ’šta jeste’ uz pomoć pitanja: ‘Kako je to saznato?’ Ispitujući svaki predmet s unutrašnje tačke gledišta saznanja sebe, potpuna realnost sveta je svedena na nedualni svest, gde se sopstvo i realnost (atman i brahman) nalaze (kao) identični.

Istraživanje je sprovedeno bez potrebe pribegavanja tradicionalnim vežbava bhakti obožavanja ili joginske meditacije. U stvari Šri Atmananda je često sprečavao takva vežbanja, mnogim njegovim učenicima, posebno onima čije samskare nisu bile već obuhvaćene zajedno s njima.

Jasno, ovaj pristup ne odgovara svakome. Za mnoge u modernom svetu, tradicionalni običaji religije i meditacije su veoma potrebne vrednosti. U modernim vremenima, otprilike Šri Atmanandin, tradicionalni pristup su podučavali veliki mudraci kao Kanchi-svami Candrashekharendra-sarasvati i Anandamayi-ma, koje je Šri Atmananda veoma uvažavao.

U stvari, Šri Atmananda je učinio vrlo izvesnim, da su njegova učenja bila živa, izričito namenjena za posebne učenike. On je bio sasvim eksplicitno protiv institucionalizacije takvih učenja, govereći da jedino prava ‘institucija’ advaite mora biti živi učitelj (ako neko uopšte insistira da se govori o ‘instituciji’). Dakle, ako vi nastavite ići dalje, beleške o nekim prakriyama koje je podučavaao Šri Atmananda, treba shvatiti da su samo izveštaji pojedinih sledbenika, čije izveštavanje je neizbežno pogrešivo. Neka štampana dela od i o Šri Atmanandi su naznačena dole u post skriptumu.
DALJA ZAPAŽANJA

Vicara ili istraživanje jeste bitno za kontemplaciju o znanju na bilo kojoj stazi. Kada se tradicionalni put naziva kosmološkim, to ne podrazumeva nedostatak vicare. To jednostavno nači da uz vicaru postoji takođe značajna komponenta kosmologije, koja traži da opiše svet i da propiše odgovarajuće akcije za poboljšavanje naše ličnosti i sveta oko nas.

Stoga vicara mora biti u obe staze – ‘kosmološkoj’ i ‘direktnoj’.

S jedne strane ‘kosmološka’ staza dobija  svoje ime iz posedovanja kosmološke komponente, koja nedostaje u direktnoj stazi.

S druge strane, ‘direktna’ staza je tako nazvana zbog toga jer se direktno stara za osnovnu prožimajuću istinu. Koloko god lošim ili dobrim da je svet viđen, ma koliko loše ili dobro da je viđen kroz ličnost, na direktnom putu ne postoji interes da se popravi to kosmičko gledište. Jedina briga je da se reflektuje direktno natrag u onovnu prožimajuću istinu, od površnog, plitkog i obmanljivog prikazivanja sveg spoljnog posmatranja.

Neposredan put je stoga savremen događaj. Postojao je od početka, pre nego što su se razvile tradicije i civilizacije. To se nastavilo kroz rast tradicije, zajedno sa ličnim i okolinskim napretkom koje su propisale tradicije. Ova poboljšanja su neizbežno nepotpuna i dovedena u pitanje; tako da postoje uvek ljudi koji nisu zadovoljni sa takvim poboljšanjima, već samo žude za jasnom istinom koja nije kompromitovana ni sa kakvom neistinitošću.

Da se nađe ta istina, ni jedno kosmološko unapređenje ne može samo biti dovoljno. Na nekom stupnju, pre ili kasnije, mora se skočiti sasvim dalje od svih poboljšanja, unutar istine gde se gore ili bolje ne primećuju. Jedina razlika između kosmološke i direktne staze je kada se  napravi skok. U direktnom putu, skok je ubrzo ili baš sada. U kosmološkom pristupu skok je odgođen za kasnije, kako bi se dalo vreme za izvršenje poboljšavajuće pripreme.

Ima glasova za protiv na obe strane, tako da različite staze odgovaraju različitim ličnostima. Teže je načiniti preuranjeni skok, a to znači da je sadhakin karakter još nečist; tako da čak i ako bi uskočio u istinu, pao bi kolebljivo natrag, preplavljen i nadvladan egoističnim samskarama. Onda ostaje nastavljanje  vraćanja natrag na istinu, dok samskare ne budu izbrisane i konačno se ne utvrdi sahaja stanje.

Docniji skok može biti lakši, s karakterom tako pročišćenim da mali rad ostaje ili nikakav rad ne preostaje za postizanje utvrđenosti. Međutim postoje zamke u pripremanju ličnosti za docniji skok, jer sadhaka može postati zaljubljen u relativni napredak koji je ostvario, kao zatvorenik koji se zaljubi u zlatni lanac i stoga ostaje zatvoren.

Dakle, ono šta je potrebno jeste da se pronađe posebna staza koja odgovara svakom pojedinom sadhaki, umesto da se dokazuje da je neka staza najbolja za svakoga.

Ovde se završava prakriya 1, učenja Sri Atmananda

Krishna Menona o Advaita Vedanti

 
Prakriya 2

 
TRI STANJA

“Ispitivanje tri stanja dokazuje da Ja jesam nepromenljivi princip (Egzistencije).”

Prva od jedanaest tačaka za sadhanu koju je izložio Shri Atmananda 1958. u seriji “redovnih razgovora”.

Ovde se analiziraju budnost, sanjanje i spavanje, kao svakodnevna iskustva koji pokazuju sopstvo iz koga se oni saznaju. U budnom stanju sopstvo je identifikovano sa telom, ono se identifikuje sa telom u spoljašnjem svetu, gde se pretpostavlja da telesna čula saznaju spoljašnje predmete.

Inače u stanju sanjanja, sva tela i svi predmeti se vide pretstavljeni ili odraženi u umu. Iskustvo sanjanih premeta se ima pomoću sanjajućeg sopstva ili bića – što nije spoljašnje telo, nego se vidi odraženo u umu. Ovo pokazuje da sopstvo koje upoznaje iskustvo ne može biti izvan tela, kao što se pretpostavlja da jeste u budnom svetu.

Razmatrajući mnogo pažljivije stanje sanjanja, ono isto tako odviše zavisi od usvojene vere. U iskustvu sanjanja, sopstvo je identifikovano sa shvatajućim ili koncipirajućim umom, gde se pretpostavlja da misli i osećanja znaju sanjane stvari koje oni poimaju.

Inače u stanju dubokog spavanja, imamo iskustvo gde se nikakve misli i osećanja ne poimaju i ništa se ne pojavljuje što je primećeno. U iskustvu dubokog spavanja, nema imena, kvaliteta ili forme – niti se poima od strane uma ni primećuje od nekog čula.

Prvo, iz ovog nedostatka pojava, izgleda da je duboko spavanje stanje, gde nema ničega da se saznaje. Nikakav um ili telo se tu ne javlja; a ipak je to stanje u koje mi ulazimo i probamo svakog dana, kada se budno telo uspava i sanjajući um ode na odmor. Ako se ovo stanje odmaranja uzme ozbiljno, kao iskustvo sopstva, postavlja se mudro pitanje. Kako se ono iskusi, kada sve aktivnosti tela i uma iščeznu?