Astavakra gita

Sećam se jasno jednog trenutka. Pobegao sam od mojih sestara preko stena i oko rta. Jedva da sam imao sedam godina. Iznad mene je bila oštra strmina od odronjenih stena pevajući na podnevnoj vrućini, a pred mojim nogama kameni bazen od savršenog, nepovredivog mira, a dalje, plavo prostranstvo Južnog Pacifika.

Nije bilo ni jednog drugog živog bića. Bio sam sam, bosonog, između grebena i okeana. Čučao sam tamo, posmatrajući odbijanje vetra u neustalasanom bazenu, slušajući njegovu razdraganost visoko iznad mene u blistavoj praznini neba. Po prvi put sam postao svestan svesti po sebi.

Nisam imao ime za to, ali sam je gotovo mogao osetiti, kao da sam imao materiju, poput vode u stenovitom  bazenu, ili dah poput fiuka vetra.

Video sam sebe kako sam bio potpuno u bezgraničnom okeanu svesti.

U istom trenutku sam razumeo da je svest posebna tajna života, da ona obuhvata sve druge tajne, čak i tajnu odvojenog bića.

Od tog trenutka bio sam neizbrisivo začuđen, i znao sam da će me to celog  života tištati, pitajući se, šta je svest? Ništa drugo neće obuzeti moju pažnju tako potpuno. Kako je to moguće? Jer ništa drugo mi nije značilo toliko kao taj stalni pritisak, posebna prinuda te misterije.

Prošla je četvrtina veka i jednog dana moj učitelj mi je pružio kopiju Mukerđijevog (Mukerjee) izdanja Aštavakra Gite. Od tada sam tokom svog traganja, čitao mnoge Svete spise, dovoljno da upoznam jedan deo istine Aštavakrinog saveta kroz njegovu sopstvenu pesmu:

Dete moje, ti možeš da govoriš o svetim spisima koliko god želiš. Ali dok ne zaboraviš sve, nikada nećeš poronaći sebe.

Shvativši taštinu spisa, teško sam očekivao da Aštavakra u jednom reši pojavu misterije svesti.

I pored toga, pročitavši njegove oskudne i jednostavne stihove, osetio sam da su se tu konačno našle reči koje su u izvesnoj meri rastočile moje iznenađenje. One su govorile tako direktno, a tako skromno. Činile su se tako stroge, a ipak tako velikodušne. Još jednom sam otkrio sebe kako sam dete od sedam godina, gurnut između mora i neba, ali sada slušajući u vetru izobilje jasne muzike, koja dotiče srce tajne.

Šta je pojavljivanje ili iščezavanje misli? Šta je vidljivi ili nevidljivi svet? Šta je mala duša, ili Bog sam?

Svest. Čista svest. Čist prostor, nebo, srce svesti.

Aštavakrine reči počinju nakon što je gotovo sve drugo rečeno. One jednostavno dodiruju stranicu. Često su u tački isčezavanja. One su prvo topljenje snega visoko u planinama, čisti tok koji teče preko glatkog i sjajnog šljunka. Njihovo je zračenje od zimskog neba iznad Trišula (Trishul), Kajlaša (Kailash)  Anapurne (Annapurna). Moj satguru, Neem Karoli Baba, nazvao je Aštavakra Gitu “najčistijim Svetim spisom”. Sva njena lepota je u transparentnosti, njenoj neprekidnoj i besprekornoj čistoti.

Napisana je kao dijalog između kralja Đanake (Janaka), Sitinog oca, i njegovog gurua Aštavakre. Ali ovo je samo literarna zamisao, koja nije podržana ni jednom unutrašnjom dramom, a ja sam završio s njom u mojoj verziji. Gita ima samo jedan glas, Aštavakrin, glas jedinstvenog saučešća i beskompromisne jasnoće.  On se ne bavi raspravama. To nije spekulativna filozofija. Ovo je vrsta znanja. Aštavakra govori kao čovek koji je već našao svoj put, a sada želi da ga podeli. Njegova pesma je direktan i praktičan prepis iskustva, temeljno objašnjenje neizrecive istine.

Štaviše, on govori jezikom koji je u svoj svojoj skromnosti stvaran i direktan. On nije apstraktan, mada su neki prevodi trudeći se da izraze njegove posebne iskaze verno, učinili da zvuči teško, čak nerazumljivo.

Nasuprot tome, Aštavakra je vrlo jednostavan.

Mi smo svi jedno Sopstvo. Sopstvo je čista svest. Ovo Sopstvo, ova besprekorna svest jeste Bog. Postoji samo Bog.

Sve ostalo je iluzija: malo “ja” svet, univerzum. Sve te stvari nastaju sa mišlju “ja”, a to znači sa idejom odvojenog identiteta. Malo ”ja” je izmislilo materijalni svet, za koji se u svom neznanju teško borimo da ga održimo. Zaboravljajući našu izvornu jednotu, čvrsto vezani u našoj imaginarnoj odvojenosti, mi provodimo svoj život rukovođeni posebnim osećajem svrhe i vrednosti. Beskrajno prisiljavani našom navikom za individualizacijom, stvorenje naročite sklonosti i želje, mi neprestano postavljamo jednu stvar protiv druge, dok nas zlo i patnja izbora ne istroše.

Ali naša istinska priroda je čista i ne birajuća svest. Mi jesmo već, i uvek smo bili ispunjeni.

To je lako, kaže Aštavakra. Vi ste čist prostor svesti (cidakasa), čista i mirna, u kojoj nema rađanja, nema borbe, nema “ja”.

Onda kako da obnovimo našu izvornu svest? Kako da rasteramo iluziju razdvajanja?

Neki komentatori pretpostavljaju kako Aštavakra nije stvarno zainteresovan da odgovori na ta pitanja. Za njih, ova Gita je transcendentna ispovest, previše čista da bi bila korisna. Drugi je smatraju za ozbiljan didaktiči priručnik ponašanja. I jedni i drugi su u pravu. Aštavakra je zaista neobrađena, ironična, potpuno absorbovana u Sopstvu. Pošto su reči od uma, koje se javljaju samo da zasene svest, one su stvarno glupost. A ko će poučavati gluposti?

Aštavakra bi. On je uzvišeno saosećajan i praktično lud. Čak i dok seče tlo ispod naših nogu, on nam pokazuje šta da radimo u svakoj prilici. Sa ludom brižnošću, on nam govori kako da okončamo svoju samo-otuđenost.

Budi srećan. Voli sebe. Ne osuđuj druge. Oprosti. Budi uvek jednostavan. Ne pravi razlike. Odrekni se navike da biraš. Pusti da se um rastvori. Odrekni se lične sklonosti i želja. Želi samo svoju sopstvenu svest. Odrekni se poistovećivanja sa telom i čulima. Odrekni se svoje vezanosti za meditaciju i služenje. Odrekni se svoje vezanosti za samoodricanje.

Odrekni se, odrekni se! Ništa ne odbacuj, ništa ne prihvataj. Budi miran. Ali iznad svega, budi srećan. Na kraju, naći ćeš sebe pomoću znanja kakve stvari jesu.

Bilo bi izopačeno i smešno pretpostaviti da, zbog toga što Aštavakra sa svojim neumoljivim nedualizmom meditaciju smatra samo uznemiravajućom navikom, od nas traži da odbacimo svoju vežbu. Naravno, iz perspektive bezuslovne slobode, gde ništa ne čini nikakvu razliku, meditacija izgleda komično, kao pridavanje samovažnosti i gubljenje vremena. Ali Aštavakra čini to otvoreno.

Onog momenta kada se budala odrekne svojih duhovnih vežbi, on ispušta plen fantazija i želja.

Bog pomaže tragaocu koji se usudi da se odrekne nastojanja, pošto je već i uvek ispunjen.

To je sve stvar upućenosti. Svi mi smo već savršeni, ali dok to ne razumemo, bolje je da se bavimo svojim neznanjem, a to se ne može činiti samo slušanjem reči. To zahteva sadhanu, nastojanje, raditi ono što radimo, ne želeći da radimo. To znači dug, naporan posao samosuočavanja.

Savet Aštavakrinog srca je, ne da se odreknemo naše prakse, već da odbacimo svoj snažni nemar.

On kaže da je borba koren  patnje. Ali ko to razume?

Gledajte učitelja, gde kaže. Ko je lenji? On ima nevolje čak i sa treptanjem! On sigurno ne juri okolo hvaleći se da traži Boga ili oslobođenje, marljivo se izvinjavajući zato što ne nalazi sebe.

Baviti se sa svojim neznanjem takođe znači, gotovo za sve nas, naći nekoga sličnog Aštavakri da nam pomogne. Ne možemo sami lako da slomimo začaranost. Ovde je Aštavakra opet veoma praktičan. U drugoj polovini knjige opisuje prirodu učitelja, čoveka koji je našao svoj put.

To je ozbiljan i očaravajući portret. Učitelj je dete, budala, uspavan čovek, list koji je nošen vetrom. On je iznutra sasvim slobodan. Radi tačno kako mu se dopada. Za njega pravila ništa ne znače. Ne mari za one koji zbijaju šale s njim, jer se on uvek igra i provodi divno vreme. Živi kao da nema telo. Izgleda kao da korača po vazduhu. Neuprljan je, kao čisto nebo ili glatka i blistava površina širokog jezera.

Zato što smo podložni dualnostima koje je on transcendirao, mi opažamo njegovu prirodu samo kroz paradoks. On vidi iako ne vidi ništa. On vidi ono što ne može biti viđeno. On zna, iako ne zna ništa. On spava čvrsto bez spavanja. On sanja bez sanjanja. On je zaposlen, ali ne radi ništa. On nije živ, niti je mrtav.

Njegova tajna, i krajnji paradoks, jeste da stoji na svom Sopstvu. On je potpuno sam sa sobom (svasthya). Samo pomoću apsolutne nezavisnosti (svatantrya)  otkrio je apsolutno jedinstvo sa svim stvarima.

Ko je bio ovaj Aštavakra, taj beskompromisni pesnik i svetac?

Pošto je kod Aštavakre glavna stvar ta, da je individualni identitet iluzija, savršena ironija sastoji se u tome da je jedina sigurna stvar koju o njemu možemo reći, da to nije bio Aštavakra. To je bio jedan anonimni učitelj koji je usvojio Aštavakrin karakter jer je našao kako je predstavljen u izvesnom broju priča u klasičnoj Indijskoj literaturi, pa ga je koristio kao prikladnu bezličnu masku kroz koju je izneo svoje jevanđelje o samoponištenju.

Najpoznatija priča  iz Mahabharate, objašnjava kako je dobio svoje ime, koje znači '“osam zaokreta'”. Još dok je bio u majčinoj materici, Aštavakra je načuo svog oca Kahodu kako recituje Vede. Premda još nije bio rođen on je već znao Svete spise, pa kada je čuo svog oca kako greši, pozivao ga je da se ispravi. Kahoda je bio uvređen i prokleo ga je, a u očekivano vreme rodio se sa deformisanim udovima.

Nekoliko godina kasnije, na Đanakinom dvoru, Kahoda se upustio u raspravu sa velikim naučnikom Bandinom, sinom kralja Varune. Bio je poražen, i Bandin ga je utopio.

Kada je Ašavakra imao dvanaest godina otkrio je šta se dogodilo. Odmah je otišao na Đanakin dvor, gde je pobedio Bandina u raspravi. Bandin mu je tada objasnio da njegov otac nije utopljen, već prognan na dno mora da služi kralja Varunu. On je oslobodio Kahodu, koji je želeo da skine kletvu sa svog sina. Rekao je Aštavakri da se okupa u reci Samanga. Kada je izašao iz vode, njegovo telo je bilo zdravo.

O njemu postoji još jedna priča u Višnu Purani. Dok je Aštavakra izvodio pokajanja ispod vode, nebeske nimfe su se okupljale i pevale mu. On je bio toliko ushićen, da ih je blagoslovio: sve će se udati za Krišnu. Ali kada je izašao iz vode, nimfe su videle njegovu nakaradnost i zbijale su šalu s njim.

Aštavakra im je uz blagoslov dodao kletvu: da nakon udaje sve padnu u ruke razbojnika. Tako se i dogodilo. Sve su se udale za Krišnu, ali nakon njegove smrti, uprkos Arđuninim naporima, sve su bile odvedene od strane razbojnika. Poruka u obe priče je naravno ta, da je čak i najružniji oblik ispunjen Božijim zračenjem. Telo nije ništa, Sopstvo je sve. Takođe, može da postoji neko stanovište o vrednosti žrtve u nakaradnosti, iste vrste koju nalazimo kod Svetog Augustina kada on daje napomenu o razapinjanju Hristovog tela na krst: “njegova unakaženost  preobraća nas”.

Dakle, Aštavakra Gitu je napisao nepoznati učitelj, koji je bio inspirisan borbom mišljenja između Aštavakre i Bandina, u kojoj je Aštavakra pobedio demonstrirajući apsolutno jedinstvo s Bogom (brahmaadvaitam).

Mada on svoje stihove izlaže u vidu rasprave, ne postoji, kao što sam rekao, pravi dijalog. Čuje se samo jedan glas, koji govori kroz pretpostavljeni karakter, sa pozajmljenim, šta više ubedljivim autoritetom i posebnom bezličnošću Aštavakre. Sasvim je prikladno da pravi učitelj Gite ostane zauvek nepoznat, jer - kao što je Aštavakra rekao za sebe - ono što je on postao nema ime.

Mi ne samo da ne znamo ništa o njemu, nego čak ne možemo biti sigurni ni kada je živeo. Sanskrt je bio tako statičan, posebno kada je postao propisan, nakon Paninijevog prikaza, nešto pre Hrista, tako da je teško odrediti od kada datira ta litratura samo na osnovu lingvističkih dokaza. Pošto mi imamo samo najoskudnije literarne, istorijske ili filozofske dokaze, štaviše, veoma je teško tačno odrediti vremenski nastanak Aštavakra Gite. Indijski izdavači obično dokazuju, s nekom sentimentalnošću, da je napisana u isto vreme kad i Bhagavad Gita ili čak pre nje, što oni smeštaju u peti ili četvrti vek pre Hrista, ali opšte mišljenje je da je Aštavakra Gita nastala mnogo kasnije. Bez probe argumenata, sa sigurnošću možemo da petpostavimo da je napisana u osmom veku od strane Šankarinog sledbenika, ili u četrnaestom veku tokom obnove Šankarinog učenja. Kao destilacija monističke Vedante, sigurno da ima sve oznake Šankarinog pročišćavajućeg drevnog Šaivizma (Shaivism).

Aštavakra završava svoju Gitu sa samoporičućim pitanjima, od kojih su sva potpuno retorička.

Šta je dobro ili loše? Život ili smrt? Sloboda ili ropstvo? Iluzija ili svet? Kreacija ili razlaganje? Sopstvo ili ne-Sopstvo? Sanskrt doslovno pita “gde?” pre nego “šta? Gde je mala duša, ili sam Bog?

Unutar uvek-ispunjenog i svuda prisutnog Sopstva nema mesta za takve ili bilo kakve druge razlike.

Nema mesta čak ni za spiritualna ispitivanja. Ko je tragalac? Aštavakra pita: Šta je on otkrio? Šta traži i koji je cilj traganja? Ta zaključna pitanja rastvaraju čak i glas koji ih postavlja. Ko je učenik, a ko je učitelj? Sa ovim poslednjim gestom samobrisanja, bezimeni učitelj je konačno slobodan da objavi svoj pravi identitet, koji neuslovljeno deli sa svim bićima.

 

Jer ja sam bez granica.

Ja sam Šiva.

Ništa ne nastaje u meni,

U kome ništa nije pojedinačno,

Ništa nije dvostruko.

Ništa jeste,

Ništa nije.

Šta ima još da se kaže?

 

Pre nekoliko godina, kada smo prvo osnovali ašram u Floridi, obično bi vrlo rano ujutro izlazili da jašemo. Moj učitelj je uvek insistirao da ponesemo zaprljanu prelistavanjem, izlomljenu od prevrtanja, ali veoma voljenu Aštavakra Gitu. Osedlali bi svoje konje pre zore i izjahali duž obale reke Sebastijan. Ja se sećam mraza koji je uglačao vodu, sablasnog daha konja, i na zapadnom horizontu tanak polumsec od Šiva meseca. Jedanput, pogledavši unazad  ugledao sam pantera kako stoji na našem putu, miran i bez straha, osluškujući naše glasove.

Upravo pre izlaska sunca mi bismo sjahali i sakupivši smrznute palmine lepeze i rukovet hrastovih grančica zapalili bi vatru. Dok se sunce dizalo iznad blistave vode, čitali smo naglas iz Gite.

Lako je.

 

Bog je stvorio sve stvari.

Postoji samo Bog.

Kada znaš to

Želje se tope.

Ne prianjajući ni uz šta,

Postaješ smiren.…
 

Tomas Bajrom

Jul 1989, Kaši fondacija

Aštavakra gita

Prva verzija

Aštavakra gita

Prva verzija
 
1.

 Đanaka je upitao:

1.1 Kako se stiče znanje? Kako se postiže oslobođenje?

I kako se ostvaruje bestrasnost? Kažite mi o tome gospodine.

Aštavakra je rekao:

1.2 Ako tražiš oslobođenje, najdraži moj, izbegavaj čulne objekte kao otrov.

Prihvati vrline, toleranciju, čestitost, saučešće, zadovoljstvo i istinoljublje.

1.3 Ti nisi zemlja, voda, vatra, vazduh, ni eter. Za oslobođenje treba da spoznaš svoje Sopstvo kao čistu svest, kao svedoka ovih pet.

1.4 Ako samo počivaš u svesti, videći svoje Sopstvo različito od tela, tada ćeš odmah postati srećan, smiren i oslobođen vezanosti.

1.5 Ti ne pripadaš ni jednoj kasti, nisi ni na kakvom stupnju, niti si išta što oko inače vidi. Ti si nevezan i bezobličan, svedok svega; sada budi srećan.

1.6 Pravednost i nepravednost, uživanje i bol u potpunosti su od uma i ne tiču te se. Ti nisi ni počinitelj ni žetelac posledica. Ti si uvek slobodan.

1.7 Ti si jedini svedok svega i uvek si u potpunosti slobodan. Uzrok vezanosti je taj što čovek vidi svedoka kao nešto drugo od ovoga.

1.8 Pošto te je ujela crna zmija samoubeđenja - misleći nerazumno “Ja sam delatelj”, sada ispij nektar da u stvari “Ja nisam delatelj”, i sada budi srećan.

1.9 Spali šumu neznanja vatrom razumevanja. Znaj, “Ja sam čista svest”.

Sa takvim pepelom sada budi srećan, oslobođen bola.

1.10 Ono u čemu se sve ovo javlja samo je uobraženo kao zmija u užetu; ta radost, vrhunsko znanje i svest su ono što ti stvarno jesi; sada budi srećan.

1.11 Ako neko misli o sebi da je slobodan, slobodan je, a ako neko misli o sebi da je vezan, vezan je. Ovde je izreka “mišljenje čini to takvim” - istinita.

1.12 Tvoja prava priroda je savršena, slobodna, nedelatna svest, sveprožimajući svedok – nevezan za bilo šta, bez želja, u miru. Iluzija je da izgledaš upleteno u ma koju drugu stvar.

1.13 Meditiraj na svoje Sopstvo kao na nepokretnu svest, slobodnu od dualnosti, odustajući od pogrešne ideje da si samo izvedena svest; sve spoljašnje ili unutrašnje je lažno.

1.14 Dugo si bio uhvaćen u zamku identifikacije sa telom. Preseci to nožem saznanja “Ja sam čista svest”, i budi srećan, moj najdraži.

1.15 Ti si zaista nevezan i nedelatan, samoosvetljavajući i već besprekoran. Uzrok tvog ropstva je to što ti još pribegavaš smirivanju uma.

1.16 Sve ovo je zaista ispunjeno tobom i položeno u tebi, jer ono od čega se sastojiš jeste čista svest – stoga ne budi sitničav.

1.17 Ti si neuslovljen i nepromenljiv, bezobličan i nepokretan, nedokučiva svest, nepokolebljiv – takva svest je neprijanjajuća.

1.18 Raspoznaj da je očigledno nestvarno, dok je nemanifestovano stalno. Kroz ovu inicijaciju u Istinu izbeći ćeš ponovni pad u nestvarno.

1.19 Baš kao što ogledalo postoji kao deo i odvojeno od reflektovanog lika, tako i vrhovni Gospod postoji kao deo i odvojen od ovog tela.

1.20 Baš kao što jedan i isti sveprožimajući prostor postoji u, i izvan ćupa, tako večno, stalno biće postoji u ukupnosti stvari.

2.

Đanaka je rekao

2.1 Zaista ja sam čist i smiren, svest izvan prirodne uzročnosti. Sve ovo vreme bio sam mučen obmanom.

2.2 Kao što ja dajem svetlost ovom telu, tako prosvetljujem svet. Kao rezultat toga što je čitav svet moj, i, takođe, ništa nije.

2.3 Tako sada odbacivanjem tela i svega ostalog, nekako iznenada moje pravo Sopstvo postaje očevidno.  

2.4 Baš kao što talasi, pena i mehuri nisu razičiti od vode – “Okean ljubavi”, tako sve što je proizašlo iz Sopstva, nije drugo do Sopstvo.

2.5 Baš kao što kada je platno istraženo, nađeno je da je ono samo konac, tako, kada je sve ovo proučeno, nađeno je da nije ništa drugo do Sopstvo.   

2.6 Baš kao što je šećer proizveden iz šećerne trske prožet istim ukusom, tako sve ovo, proizvedeno iz mene, potpuno je prožeto sa mnom.

2.7 Zbog nepoznavanja Sopstva, javlja se svet, a sa znanjem o svom Sopstvu više se ne pojavljuje. Zbog nepoznavanja prirode užeta pojavljuje se zmija, a kada se upozna, zmija se više ne pojavljuje.

2.8 Moja suštinska priroda je svetleća i ja nisam ništa iznad i izvan toga. Kad svet zasvetli, to sam jednostavno ja što svetlim.  

2.9 Sve ovo se javlja u meni, zamišljeno, usled neznanja, baš kao što se zmija pojavljuje u užetu, upravo kao optička iluzija vode na sunčevom svetlu, i baš kao srebro u sedefu.

2.10 Sve ovo, što je poteklo iz mene, takođe se rastvara natrag u meni, kao tikva u zemlji, talas u vodi, a narukvica u zlatu.

2.11 Kako sam ja čudesan! Slava meni, za koga nema uništenja. Ostajem uvek izvan uništenja sveta, čak i da čitav svet propadne od Brahme pa do poslednje vlati trave.

2.12 Kako sam ja čudesan! Slava meni jedinom! Mada sa telom, ja niti odlazim nekuda, niti dolazim; ja boravim zauvek, ispunjavajući sve što postoji.

2.13 Kako sam ja čudesan! Slava meni! Niko nije mudar kao ja! Stvorio sam sve što postoji, zauvek, a da to nisam čak ni dodirnuo svojom rukom!

2.14 Kako sam ja čudesan! Slava meni! Ja uopšte ništa ne posedujem, a takođe posedujem sve na šta govor i um mogu da se odnose.

2.15 Znanje, ono što treba saznati, i saznavalac – to troje ne postoje u stvarnosti. Ja sam čista stvarnost u kojoj se oni pojavljuju, ukaljani neznanjem.

2.16 Zaista dualnost je koren patnje. Za nju nema drugog leka sem ostvarenja da je sve ono što čovek vidi nestvarno, a da sam ja jedna besprekorna stvarnost, sačinjena od svesti.

2.17 Ja sam čista svest premda sam u neznanju sebe zamišljao sa dodatnim osobinama. Ovakvim neprekidnim ramišljanjem, moje mesto boravišta je nezamislivo.

2.18 Za mene, ovde nema ni ropstva niti oslobođenja. Iluzija je izgubila svoju osnovu i prekinula se. Zaista, sve ovo postoji u meni, mada konačno, čak i ne postoji u meni.

2.19 Prepoznao sam da sve ovo i moje telo nisu ništa, dok moje istinsko Sopstvo nije ništa drugo do čista svest. Dakle, šta može mašta sada da načini?

2.20 Telo, nebo i pakao, ropstvo i oslobođenje, i strah takođe, sve je to stvaralačka imaginacija. Šta preostaje čoveku da čini kada je sama njegova priroda svest?

2.21 Zaista ja ne vidim dualitet čak ni u mnoštvu ljudi. Kakvo bih uživanje imao kada bi se ono preobražavalo u divljaštvo?

2.22 Ja nisam telo, niti je telo moje. Ja nisam živo biće. Ja sam svest. Moja žeđ za življenjem bila je moje ropstvo.     

2.23 Zaista u neograničenom okeanu mog Sopstva, pobuđen raznobojnim talasima svetova, sve iznanada nastaje u vetru svesti.

2.24 U neograničenom okeanu mog Sopstva, vetar misli se stišava; usled nedostatka poseda trgovac se – kao barka sveta živih bića sada nasukao.

2.25 Kako je čudesno da u neograničenom okeanu mog Sopstva talasi živih bića počinju da se uzdižu, sudaraju, igraju i isčezavaju, prema njihovoj prirodi.

3.

Aštavakra je rekao

3.1 Znajući svoje Sopstvo kao zaista jedno i neuništivo, kako može mudar čovek kao ti - čovek koji poseduje samospoznaju – osećati bilo kakvo uživanje u sticanju bogatstva?

3.2 Zaista, kada čovek ne poznaje svoje Sopstvo, on se predaje uživanju u objektima rđavo shvaćene percepcije, baš kao što se pohlepa javlja u čoveku za prividnim srebrom, a ne znajući šta je sedef.

3.3 Sve se ovo uzdiže kao talasi u moru. Prepoznajući da, Ja sam To, zašto juriš okolo kao neko u nuždi?

3.4 Nakon što je slušao o svom Jastvu kao o čistoj svesti i vrhunskoj lepoti, da li čovek treba i dalje da čezne za niskim čulnim objektima?

3.5 Kada mudrac shvati da je čovekovo Sopstvo u svim bićima, i da su sva bića u njegovom Sopstvu, začuđujuće je da osećaj individualnosti može da se održi.

3.6 Zapanjujuće je, da osoba koja je dostigla vrhunsko ne-dualno stanje i predana je dobrobitima oslobođenja, još bude podložna strasnoj požudi i da je ometana željom za seksualnim sjedinjenjem.