Autobiografija jednog jogija

  • Autor: Paramhansa Yogananda
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN: 86-7782-004-3
  • Godina izdanja: 1946
  • Broj strana:
  • Povez: Mekan
  • Pismo: Latinica
  • Akcija: 1
Cena: 1100 RSD Ubaci u korpu

Poglavlje 1.

Detinjstvo i roditelji

 

Jedna od odlika indijske kulture odvajkada je bila traganje za najvišim istinama, kao i odnos između učenika i gurua, koji prati to traganje. Moje traganje dovelo me je do hristolikog mudraca, za sva vremena isklesanog savršenog života. On je bio jedan od najvećih učitelja koji su istinsko bogatstvo Indije. U svakoj generaciji oni su se pojavljivali kao bedemi koji štite zemlju od sudbine drevnog Egipta i Vavilona.

Najranije moje uspomene zaokupljene su anahronizmima jedne od prošlih inkarnacija - jasnim sećanjima na svoj prošli život kada sam bio jogi okružen snegovima Himalaja. Takav bljesak iz prošlosti omogućio mi je, nekom tajanstvenom povezanošću, pogled na moju budućnost.

Još se sećam poniženja u bespomoćnom, ranom detinjstvu. Svestan sam bio ogorčenja što slobodno ne mogu ni da hodam niti da se izražavam. Kada sam shvatio svoju telesnu nemoć u meni se uzburkalo more molitvi. Moj bogat osećajni život mentalno se izražavao rečima brojnih jezika, pa sam se postepeno navikao da slušam slogove svog bengalskog naroda. Varljiv je opseg dečjeg uma, koga odrasli smatraju ograničenim samo na igračke i prstiće nogu!

Psihičko uzbuđenje i moje neposlušno telo izazivali su u meni mnogobrojne napade plakanja. Sećam se kako je moja bol u porodici izazivala opšte zapepašćenje. Navaljuje i gomila srećnih uspomena, kao što su majčina milovanja, prvi pokušaji rečenica i teturavih koraka. Takvi rani uspesi, koji se obično zaboravljaju, ipak predstavljaju osnovu samopouzdanja. Nije jedinstven slučaj da uspomene dosežu tako daleko u prošlost. Mnogobrojni jogiji su uspeli da ostanu neprekidno svesni čak i prilikom dramatičnih prelaza iz “života” u “smrt” i obrnuto. Kada bi bili isključivo telo, onda bi gubitak tela predstavljao kraj našeg identiteta. Međutim, ako su proroci hiljadama godina govorili istinu, onda smo u suštini duša, bestelesna i svuda prisutna. Premda neobična, pojava jasnih uspomena iz detinjstva nije retka pojava. Putujući, slušao sam u raznim zemljama o vrlo ranim sećanjima na detinjstvo mnogih istinoljubivih ljudi.

Rođen sam 5. januara 1893. godine u Gorakhpuru, koji se nalazi blizu Himalaja u severoistočnoj Indiji. Tamo sam proveo prvih sedam godina svog života. Bilo nas je osmoro dece; četiri dečaka i tri devojčice. Ja, po imenu Mukunda Lal Goš bio sam četvrto dete i drugi od sinova. Otac i majka su mi poticali iz bengalske kaste kšatrija. Oboje su bili blagosloveni svetom prirodom. Njihova dostojanstvena i mirna ljubav nikada se nije izražavala na frivolan način. Oko tog središta savršenog roditeljskog sklada okretalo se osam mladih života.

Otac, Bhagabati Čaran Goš je bio vrlo ozbiljan, ljubazan, a ponekad i strog. Iako smo ga voleli nežno, ipak smo se držali na određenoj poštovanjem uslovljenoj distanci. Kao izvrstan matematičar i logičar, uglavnom se rukovodio intelektom. Majka je zato bila kraljica srca i učila nas je samo svojom ljubavlju. Nakon njene smrti, otac je ispoljavao nešto malo više svoje do tada skrivene nežnosti. Tada sam zapažao da se njegov pogled često preobražava u majčin pogled.

Kao deca, uz majku, rano smo sklopili prijateljstvo sa svetim spisima. Majka je promišljeno nalazila u Mahabharati i Ramajani odgovarajuće priče koje su ispunjavale zahteve discipline. U takvim prilikama uz podučavanje je zajedno išlo i kažnjavanje.

U znak poštovanja prema ocu, svako popodne prilikom njegovog povratka kući, majka bi nas lepo i pažljivo oblačila da bismo mu iskazali dobrodošlicu. On je bio na položaju potpresednika u jednom od velikih indijskih preduzeća, na železnici Bengal - Nagpur. Njegov posao je zahtevao putovanja, pa smo tokom mog detinjstva živeli u raznim gradovima. Majka je bila širokogruda prema našim potrebama, a i otac je bio dobrostivo raspoložen, međutim njegovo poštovanje reda i zakona protezalo se i na kućni budžet. Jednom je majka, hraneći siromahe, tokom dve nedelje potrošila više od očevog mesečnog prihoda.

Otac joj je rekao: “Sve što od tebe tražim je da svoju milostinju daješ u razumnim granicama.” Za majku je taj odmereni ukor bio bolan, pa je, ne rekavši nam ništa o tom neslaganju, naručila kočiju da se vrati svojoj kući.

“Zbogom! Vraćam se svojoj majci.” Bio je to njen ultimatum! Zaprepašćeni, počeli smo da plačemo. U taj čas, srećom je naišao ujak i posavetovao oca, bez sumnje drevnim savetom; na šta je on izustio nekoliko pomirljivih primedbi, nakon kojih je majka radosno otkazala kočiju. Jedini nesporazum, koji sam opazio kod mojih roditelja, na taj način se okončao. Međutim, sećam se jednog specifičnog razgovora.

Majka je rekla: “Molim te, daj mi deset rupija za nesrećnu ženu koja je upravo ušla u našu kuću.” Otac je odgovorio: “Zašto odmah deset, jedna je dovoljna.” Kad su mi iznenada umrli otac, deda i baka, prvi put sam doživeo siromaštvo. Pre polaska u školu, doručkovao bih samo jednu bananu, a škola je bila udaljena deset milja. Kasnije, na univerzitetu, bio sam u takvoj oskudici da sam se obratio bogatom sudiji za mesečnu pomoć od jedne rupije. On je odbio, uz primedbu da je i jedna rupija veliki novac.”

Majčino srce, sledeći brzo logiku, mu odvrati: “Kad se s takvom gorčinom sećaš toga kako ti je uskraćena ta jedna rupija, želiš li onda da ova žena oseti bol zato što joj nisi dao deset rupija, koji su joj hitno potrebni?”

Otac je odvratio: “Uverila si me”. Onda je pokretom pobeđenog muža otvorio svoj novčanik i rekao: “Evo novčanice od deset rupija. Daj joj uz moje dobre želje.”

Otac je imao sklonost da svaki nov predlog dočeka sa “ne”. Njegov stav prema toj ženi, koja je tako brzo osvojila majku, bio je zapravo samo poštovanje načela “dobrog rasuđivanja”. Uočio sam da je uvek u svojim sudovima bio razuman, staložen i nepristrasan. Ako bih svoje mnogobrojne zahteve mogao da potkrepim dobrim razlozima (bar jednim ili dva), uvek bi mi omogućavao da postignem željeni cilj - bilo da se radilo o prazničnom izletu ili o novom motorciklu.

Od nas dece, tražio je strogu disciplinu, a njegov stav prema samome sebi bio je spartanski. Na primer, nikada nije odlazio u pozorište, već je tražio razonodu u duhovnim vežbama i čitanju Bhagavad gite. Izbegavajući svaki luksuz, nosio je iznošen par cipela sve dok ne bi postale sasvim neupotrebljive. Ulaskom automobila u opštu upotrebu, njegovi sinovi su ih kupovali, a on se za svoju svakodnevnu vožnju zadovoljavao tramvajem. Nije ga zanimalo gomilanje novca radi sticanja moći. Jednom prilikom, kada se osnivala Gradska banka Kalkute, odbio je da postane njen deoničar, ne mareći da se time okoristi. Samo je u slobodnom vremenu želeo da izvrši svoju građansku dužnost.

Nekoliko godina posle penzionisanja, došao je u Indiju knjigovođa iz Engleske da pregleda knjige na Železnici Bengal-Nagpur. Bio je zaprepašćen kada je otkrio da nikada nije zahtevao da mu se plati prekovremeni rad. Izjavio je u preduzeću, da je “obavljao posao za trojicu ljudi, pa mu dugujemo nadoknadu od 125.000 rupija (41.000 dolara).” Moj otac je za to tako malo mario, da je zaboravio o tome da obavesti svoju porodicu. Mnogo godina kasnije o tome ga je pitao moj najmlađi brat Bišnu, kada je na računu u banci video veliki ulog.

Otac je odgovorio: “Zašto se oduševljavati materijanim dobitkom? Kome je cilj duhovna uravnoteženost, ne raduje se kad dobija, niti je potišten kada gubi. On zna da je na svet došao bez novčića, da će i otići bez ijedne jedine rupije.”

Na samom početku svog bračnog života, moji roditelji su postali učenici velikog učitelja Lahrija Mahasaje iz Benaresa. To druženje je učvrstilo očevu, po prirodi asketsu ćud. Majka je jednom priznala mojoj najstarijoj sestri Romi nešto neobično značajno: “Tvoj otac i ja spavamo kao muž i žena samo jedanput godišnje u svrhu rađanja dece.”

Prvi put je otac sreo Lahrija Mahasaju posredstvom službenika na železnici po imenu Abinaša Babu. U Gorakpuru, Abhinaša Babu me je podučavao pričajući mi priče o raznim indijskim svecima. Uvek je završavao iskazujući poštovanje vrhunskim vrlinama svog gurua.

Jednog letnjeg popodneva, Abhinaš i ja sedeli smo u mom dvorištu, kada mi je postavio pitanje koje je u meni probudilo radoznalost: “Jesi li ikada čuo pod kakvim je neobičnim okolnostima tvoj otac postao učenik Lahirija Mahasaje?” Dao sam mu znak da nisam i nasmešio sam se očekujući da čujem.

“Pre mnogo godina, još se tada nisi ni rodio, zamolio sam službenika kome sam bio podređen - tvog oca - da mi odobri nedelju dana odsustva kako bih mogao da posetim svog učitelja u Benaresu. Tvoj otac je ismejao tu moju nameru.

Pitao me je: “Zar hoćeš da postaneš verski fanatik, ako želiš da napreduješ posveti se svom kancelarijskom poslu.” Kada sam se žalostan vraćao s posla kući, na šumskom putu sam sreo tvog oca u zatvorenoj nosiljci. Otpustio je sluge i “prevozno” sredstvo i krenuo pešice sa mnom. U želji da me uteši, počeo je da veliča prednosti borbe za svetovni uspeh. Slušao sam ga nezainteresovano. Moje srce je ponavljalo; “Lahiri Mahasajo, ne mogu da živim ako te ne vidim.” Put nas je doveo do ivice tihog polja, gde su zakasneli sunčevi zraci pozlaćivali talasanje visoke divlje trave. Zastali smo diveći se tome. Onda se u tom polju, na udaljenosti od samo nekoliko jardi, iznenada pojavio lik mog gurua!

Čuli smo njegove reči: “Bhagabati, suviše si strog prema svom službeniku!” Bili smo zaprepašćeni, njegov glas je odjekivao u našim ušima. Nestao je podjednako tajanstveno, kao što se i pojavio. Pao sam na kolena kličući:

“Lahiri Mahasaja! Lahiri Mahasaja!” Tvoj otac je, zbog zaprepašćenja, ostao ukočen nekoliko trenutaka. Došavši sebi, rekao je: “Ne samo da tebi, Abinašu, dajem odsustvo, nego i sebi ga dajem i sutra krećem za Benares. Moram upoznati tog velikog Lahiria Mahasaju, koji se može materijalizovati po svojoj volji, da bi te mogao podržati. Povešću svoju ženu i zamoliću tvog učitelja da nas oboje uvede na svoj duhovni put. Hoćeš li nas odvesti k njemu?“

Rekoh mu, “Naravno da hoću”. Čudesan odgovor na moju moltvu, potom povoljan i brz preokret situacije, ispunili su me radošću.

Sledeće večeri seo sam s tvojim roditeljima na voz za Benares. Stigavši sutradan u Benares iznajmili smo kola s konjem, njima smo prevalili veliku udaljenost, a potom nastavismo uskim ulicama pešice do usamljenog doma mog gurua. Po ulasku u njegov salon poklonili smo se pred učiteljem, koji je sedeo u svom uobičajenom lotos položaju. Upro je svoje prodorne oči u tvog oca, namignuo mu i prozborio: “Bhagavati, isuviše si strog prema svom službeniku!” To su bile iste reči koje je izrekao pre dva dana u polju. Zatim je dodao: “Radujem se što si dozvolio Abhinašu da me poseti i što ste ga ti i tvoja žena dopratili.”

Na radost tvojih roditelja, uveo ih je u spiritualnu praksu krija joge. Od onog dana kada nam se ukazala ona vizija, tvoj otac i ja, poput drugova učenika, postali smo prisni prijatelji i to smo ostali sve do danas. Lahiri Mahasaja se posebno zanimao za tvoje rođenje. Tvoj život će svakako biti čvrsto povezan s njegovim, jer učiteljev blagoslov nikada ne zakaže.

Lahiri Mahasaja je napustio ovaj svet ubrzo nakon što sam ja u njega ušao. U svim gradovima gde je otac po službenoj dužnosti bio premeštan, njegova slika u kitnjastom okviru, ukrašavala je naš porodični oltar. Mnoga jutra i večeri zaticala su majku i mene kako meditiramo pred tim improvizovanim svetilištem, stavljajući na njega cveće umočeno u mirisavu sandalovu pastu. Tamjanom, smirnom i zajedničkom predanošću obožavali smo božanstvo koje je našlo potpun izraz u Lahiriju Mahasaji. Neobično snažno je uticala njegova slika na moj život. Dok sam rastao, misao o učitelju rasla je sa mnom. U meditaciji sam često viđao kako njegova slika izlazi iz svog malog okvira, pa poprimajući živi lik seda pokraj mene. Kada bih pokušao da dodirnem stopala njegovog sjajnog tela, izmenio bi se i opet postajao slika. Preobražajem detinjstva u dečaštvo, posmatrao sam kako se Lahiri Mahasaja preobražava u mom duhu, pa se iz male slike u kolevci okvira pretvara u živo prosvetljujuće prisustvo. U trenucima iskušenja i zbunjenosti često sam mu se obraćao, u sebi nalazio njegovu utehu i prepuštao se njegovom vođstvu.

U početku sam tugovao što više telesno nije živ, ali kada sam počeo da otkrivam njegovu tajanstvenu sveprisutnost, prestao sam da tugujem. Svojim učenicima, koji su žarko želeli da ga vide, pisao je često ovako; “Zašto dolazite da biste videli moje meso i kosti kad sam uvek u vidokrugu vašeg duhovnog vida (kutastha)?”

U svojoj osmoj godini bio sam blagosloven čudesnim isceljenjem posredstvom fotografije Lahirija Mahasaje. Taj doživljaj je probudio moju ljubav. Dok sam bio na našem porodičnom imanju u Ičapuru (Bengal), oboleo sam od azijske kolere. Lekari više nisu mogli da mi pomognu. Luda od bola, pored moje postelje, majka je pokazivala iznad moje glave na sliku Lahirija Mahasaje, govoreći mi:

“Pokloni mu se u mislima!” Znala je da sam previše slab da bih makar podigao ruku u znak pozdrava.

Govorila je: “Pokažeš li svoju predanost i zbilja, u sebi klekneš pred njim, bićeš spasen!” Zureći u sliku ugledao sam zaslepljujuće svetlo koje je obavijalo moje telo i čitavu prostoriju. Istog časa iščezli su mučnina i ostali simptomi; bio sam ponovo zdrav. Osetio sam odmah dovoljno snage da se poklonim i dodirnem majčina stopala, pokazujući joj time koliko cenim njenu beskrajnu veru u gurua. Ona je pritiskivala svoju glavu na malu sliku.

Izustila je: “O, sveprisutni učitelju, hvala ti što je tvoja svetlost izlečila mog sina!” Shvatio sam da je i ona bila svedok zaslepljujućeg svetla koje me je trenutno izlečilo od kobne bolesti. Ta slika je jedna od najdragocenijih koje imam. Sam Lahiri Mahasaja je dao ocu, pa u sebi nosi svete vibracije. Ta slika je nastala na čudan način. Priču o njenom nastanku čuo sam od Kalija Kumara Roja koji je kao i otac bio učenik Lahirija Mahasaje.

 Izgleda učitelj nije voleo da se fotografiše. Uprkos njegovom negodovanju, jednom su ga slikali sa učenicima, među kojima je bio i Kali Kumar Roj. Fotograf se zaprepastio kada je na sredini ploče, gde je trebalo da se nađe učiteljev lik, mesto bilo prazno, dok su se likovi ostalih učenika jasno ocrtavali. O toj pojavi se naširoko raspravljalo.

Učenik po imenu Ganga Dhar Babu, koji je bio stručnjak za fotografisanje, hvalio se da njemu lik neće moći da iščezne. Sledećeg jutra, dok je guru sedeo u lotos položaju na klupi s naslonom, došao je sa svojom fotografskom opremom. Uz sve mere opreza, u aparat je stavio 12 ploča, ali je na svim pločama ugledao samo klupu s naslonom bez učitelja. Povređenog ponosa, očiju punih suza, Dhur Babu je potražio svog gurua. Nakon nekoliko sati, Lahiri Mahasaja je prekinuo svoje plemenito ćutanje svojim komentarom: “Ja sam duh. Može li tvoja kamera da uhvati svuda prisutnog nevidljivog?”

Učenik se složio: “Vidim da ne može, ali, sveti gospodine, čeznem za slikom vašeg telesnog hrama, jer samo tamo moj ograničeni vid potpuno može da vidi vaš duh.”

“Dođi sutra, rado ću ti pozirati ujutru.”

Tada je fotograf ponovo napravio snimak, na kome sveti lik nije bio tajanstveno sakriven, već se na ploči jasno ocrtavao. Ta fotografija je reprodukovana i u ovoj knjizi. Savršeno čiste crte lica Lahiria Mahasaje su tako univerzalne, da je teško utvrditi kojoj rasi pripada. U zagonetnom osmehu, otkriva se radost sjedinjenosti i Bogom. Upola otvorene oči pokazuju samo formalano interesovanje za prolazni spoljni svet i ukazuju na uronjenost u unutrašnje blaženstvo. Ne mareći za bedna zemaljska iskušenja, u svakom trenutku je bio sasvim budan i spreman da sasluša probleme svakog tragaoca za istinom koji bi od njega zatražio blagoslov.

Ubrzo nakon što me je izlečila moć guruove slike, ugledao sam u svom duhu nešto što je na mene jako uticalo. Jednog jutra, sedeći na postelji, uspavao sam se i usnio. Jedna silovita misao obuzela mi je duh: “Šta se krije u tami iza spuštenih kapaka?” Odmah sam svojim unutrašnjim okom ugledao snažan bljesak svetla. Na velikom sjajnom ekranu iza mog čela, pokazali su se božanski likovi svetaca, kao na minijaturnom filmu, kako sede meditirajući u pećinama.

Upitao sam glasno: “Ko ste vi?”

“Mi smo jogiji sa Himalaja.” Teško je opisati taj nebeski odgovor. Srce mi je zaigralo od radosti.

“Oh, želim i ja da dođem na Himalaje i postanem kao vi!” Iščezla je vizija, ali srebrnasti zraci su se u sve većim krugovima širili beskonačno.

“Kakav je ovo čudesan sjaj?”

“Ja sam Išvara, ja sam svetlost.” Glas je bio poput tihog mrmorenja grmljavine.

“Želeo bih da budem jedno s tobom!” Pri postupnom povlačenju božanske ekstaze, uspeo sam da sačuvam u trajno nasleđe nadahnuće da tražim Boga. “On je večna, uvek nova radost!” Posle dana ushićenja, još sam se dugo toga sećao.

Još jedna uspomena je na mene ostavila naročit utisak koji traje do današnjeg dana. Ja i moja starija sestra Uma sedeli smo jednog ranog jutra u našoj bašti u Gorakpuru ispod drveta nim. U trenucima kad bih uspeo da skrenem pogled s papagaja koji su jeli zrelo obližnje margosa voće, pomagala mi je da čitam iz mog bengalskog bukvara. Uma mi se požalila na čir koji je imala na nozi i donela je kutiju s lekom. Namazao sam malo te masti na svoju nadlakticu.

Pitala me je, “Zašto stavljaš lek na zdravu ruku?”

“Draga sestro, osećam da će mi sutra ovde izaći čir, pa ispitujem ovaj lek na mestu gde će se on pojaviti.”

“Uh, ti mali lažove!”

“Ne nazivaj me lažovom dok ne vidiš šta će se sutra desiti.” Bio sam ogorčen na nju, a ona, pošto moje reči nisu uopšte ostavljale nikakav utisak, ponovo me je zadirkivala. U mom glasu zazvučala je nepokolebljiva odluka, dok sam joj lagano odgovarao:

“Kažem ti da ću snagom svoje volje stvoriti ovde, baš na ovom mestu, prilično velik čir, a tvoj će postati duplo veći nego što je sad!”

Jutro me je zateklo s oteklim čirom na naznačenom mestu, a dimenzije Uminog čira su se udvostručile. Sestra je odjurila majci, uzviknuvši: “Mukunda je postao čarobnjak!” Majka me je tada opomenula da nikada ne koristim snagu reči da bih nanosio zlo. Uvek sam imao na umu njen savet i sledio ga.

Moj čir je uklonjen hirurškim putem, a od hirurgovog zahvata ostao mi je ožiljak koji i danas nosim, kao podsetnik na moći koje dolaze od čiste ljudske reči.

Naizgled bezazlene reči s dubokom usredsređenošću upućene Umi, sadržale su dovoljno skrivene snage da eksplodiraju poput bombi i izazovu određene, mada štetne efekte. Kasnije sam shvatio da eksplozivna vibrirajuća moć govora može mudro da se usmeri na uklanjanje poteškoća u životu, i da se tako ne ostavljaju ožiljci niti izazivaju prekori.

Naša porodica se preselila u Lahore (Pendžab). Tamo sam nabavio sliku božanske majke u obliku boginje Kali. Š10Ć Dobila je počasno mesto u malom neformalnom svetilištu na balkonu naše kuće. Nesumnjivo sam se uverio da su sve, na tom svetom mestu izražene, moje molbe bile uslišene. Jednog dana, stojeći sa Umom, posmatrao sam dva dečaka kako puštaju zmajeve iznad krovova preko puta naše uske ulice.

Uma me je razigrano gurnula, rekavši: “Zašto si tako miran?”

“Baš sam razmišljao o tome kako je predivno što mi božanska majka sve daje što zatražim od nje.”

Ona mi se podrugljivo nasmejala i rekla: ”Možda će ti dati i ova dva zmaja?”

Odgovorio sam joj: “Zašto da ne?” Počeo sam u sebi da se molim da mi ih dâ.

U Indiji se utakmice igraju sa zmajevima čiji su kanapi namazani lepkom i mlevenim staklom. Svaki igrač nastoji da preseče kanap svog protivnika. Oslobođeni zmaj onda lebdi iznad krovova i veoma je zabavno hvatati ga. Međutim, pošto smo ja i Uma bili na pokrivenom balkonu, izgledalo je nemoguće da nam zmaj padne pravo u ruke, jer bi mu se konac sigurno zakačio za krov.

Na suprotnoj strani ulice igrači su započeli takmičenje. Jednan kanap je bio presečen, a zmaj se istog trena uputio u mom smeru. Zahvaljujući povetarcu, on se iznenada zaustavio i lebdeo neko vreme u mestu, pa mu se kanap zapetljao oko kaktusa na krovu kuće preko ulice. Napravila se savršena petlja tako da sam lako mogao da uhvatim konac. Pružio sam ga Umi.

“To se dogodilo slučajno, a ne zbog tvoje molitve. Ako ti dođe i drugi zmaj, onada ću ti verovati.” Crne oči moje sestre izražavale su veće čuđenje, nego njene reči. Nastavio sam sa žarkom molitvom. Drugi igrač je naglo povukao konac i zgubio svog zmaja. On se usmerio prema meni poigravajući na vetru. Moj pomoćnik kaktus, opet je vezao konac u obliku petlje, kako bih mogao da ga uhvatim. Umi sam predao i drugi trofej.

“Zaista te čuje božanska majka! To mi je sve tajanstveno i opasno!” Sestra je odjurila poput preplašene srne.

Moglo bi da se pomisli da je ta situacija sasvim beznačajna, za molbu da interveniše božanska majka. Ali posvećenici svih vremena, kada su se u svom detinjem duhu približili majci, svedočili su da je uvek bila spremna da se poigra sa njima.

U Božjim očima ništa nije ni veliko ni malo. Zar bi nebo moglo da nosi kraljevske konstrukcije Vege i Arktura, da nije savršena konstrukcija sićušnog atoma? Bog ne pravi razliku između važnog i nevažnog, jer, kad bi nedostalaja samo jedna čioda, čitav svemir bi se srušio.

 

Poglavlje 2.

Majčina smrt i mistična amajlija