Avatari

Poglavlje 1

Svaki put kada se sastanemo da bismo izučavali istine, na kojima se zasnivaju religije, osećam kako je to područje široko, a sićušan onaj koji objašnjava, kako je veliki horizont koji se prostire pred našim duhom i kako su ograničene reči kojima sve to može da se prikaže. Sastajemo se iz godine u godinu, pokušavajući da shvatimo neke od velikih tajni života, veliku miseriju Jastva, jedine stvari koja zaista zaslužuje najdublje razmišljanje. Sve ostalo je prolazno, samo igra trenutka. Moć i slava, bogatstvo i znanje i sve što se ceni ovde dole na ovom svetu, nije ništa prema veličini Večnog Jastva u svemiru i u ljudima; Večnog Jastva, koje je jedno u svim svojim mnogobrojnim manifestacijama, predivno i lepo u svakom obliku koga proizvede. Pokušaćemo da istražimo najsvetiju od svih manifestacija Vrhovnog, onu manifestaciju Boga u svetu u kojoj se on prikazuje kao božanski, dolazeći da pomogne svetu koga je sam stvorio time što osvetljava prirodu Svog Bića. To je oblik prozirnog vela, koji Božanstvo jedva skriva pred našim očima. Dakle, kako ćemo se usuditi da Mu se približimo, na koji način da Ga izučavamo, osim samo s najvećim poštovanjem, s najvećom poniznošću u sebi. Jer, ako su nam već i za izučavanje Njegovog dela potrebni strpljenje, poštovanje i poniznost u srcu, u većoj meri nam je to potrebno ako izučavamo Njega, čija dela Ga samo delimično otkrivaju; ako pokušamo da shvatimo šta se podrazumeva pod jednim Avatarom i koja je svrha takvog otkrića. Mr. H. S. Olkout je sasvim ispravno rekao da se u svim religijama sveta veruje u takve manifestacije, a staro pravilo koje se odnosi na istinu - žig na srebru, koji pokazuje da je srebro čisto – staro pravilo važi i ovde; što se svuda verovaalo, u svim vremenima i u šta su verovali svi ljudi, to je istinaa, to je realnost! Religije se prepiru oko mnogih pojedinosti, ljudi brane svoje tvrdnje, ali gde srca ljudi i njihovi glasovi govore jednom rečju, koja je zajednička svima, to je znak da je je to duhovna realnost. Međutim, baveći se samim predmetom, susrećemo se s još jednom poteškoćom. S tim mora da se suoči kako slušalac, tako i onaj ko govori. U skakoj religiji, koja danas postoji, što se tiče istine, odrezan je jedan deo od njenih punih vrednosti. Sam intelekt nije sposoban da shvati mnoge strane i mnoge aspekte jedne istine. Zato imamo mnoge škole, od kojih svaka prikazuje jednu stranu i jedan aspekt istine, a druga drugu stranu, koja je isto tako istinita, ili je ne poznaje niti negira. U onoj meri u kojoj vreme, u kome se nalazimo, teče od veka do veka, od mileniluma do milenijuma, znanje postaje nejasnije a duhovni uvid ređi. Oni koji ponavljaju nalaze se u daleko većem broju od onih koji znaju; a oni koji uz pomoć snage jasnog viđenja, govore o duhovnim istinama, gube se u gomili koja se drži samo predanja koja su izgubila svoj izvor i zato nisu razumljiva. U docnijim vremenima sveštenik i prorok su uvek dolazili u sukob. Sveštenik je prenosio dalje predanje iz drevnih vremena i suviše je često gubio znanje o tome da se ta predaanja zasnivaju na realnosti. Prorok, koji se pojavljuje s vremena na vreme, objavljuje Božju reč, vrelu kao vatra na njegovim usnama, govori o starim istinama i objašnjava predanja. Međutim, oni koji se drže reči predanja, lako bivaju zaslepljeni svetlom vatre, pa uzvikuju “jeretik”, kada se pojavi neko ko izlaže istinu koju su oni izgubili. Pošto su se u raznim religijama pojavljivali veliki učitelji, njihova pojava je uvek bila praćena otporom, galamom i odbacivanjem, jer je istina koju su oni objavljivali bila isuviše silna da bi mogla da se skuči ograničenjima slepih, kratkovidih ljudi. kod predmeta kao što je ovaj o kome želimo da govorimo, utrti su određeni putevi, položena je neka vrsta koloseka, po kome se kreće ljudski duh i ja znam da, ako ovde iznosim okultnu istinu, silom prilika ću u nekim tačkama doći u protivrečnost sa pojedinostima predanja, jednog predanja koje se ponavlja više po sećanju a koje se ni ne razume, niti se shvataju isine na kome ono počiva. Zato vas molim da mi oprostite ako tako opširnoj temi ponekad dam sadnice različitin škola hinduističkoh načina mišljenja. Janesmen i ne usuđujem se da ograničavam istinu koju izlažem, da bismo je prilagodili ogradama, koje su nastale iz vekovnog neznanja, niti da da bi duhovnu istinu doveli u sklad s praznim predanjima koja se preostala u veroispovestima sveta. Radi obaveze koju imam prema majstoru kome služim, radi istine za koju mi je naređeno da je objavljujem ljudima svih veroispovesti, zbog svega toga moram da kažem ono štoje istinito, bez obzira da li se u ovom momentu neko slaže s onim što kažem ili ne. Izgovorena istina sama sebi stvara priznanje, iako možda ne odmah, a onaj ko govori mora i rišijima iz prošlih vremena da izlaže stare istine onako kako su oni svojevremeno učili, ne treba da koristi način izražavanja modernih komentatora, niti da se bavi pravnim i religijskim sitnicama koje nas okružuju sa svih strana i odeljuju čoveka od čoveka. Radi pojednostavljenja, taj veliki prostor ćemo podeliti na pojedina područja. Sve one koji su razmišljali o toj tematici, nameravam da podsetim na dva velika dela. Posebno ću da se pozabavim pitanjem; šta je to Avatar? Onda ćemo postaviti drugo pitanje i pokušaćemo, makar delimično da odgovorimo na njega; šta je početak, a šta izvor Avatara? Kasnije ćemo se baviti posebnim Avatarima, kako svemira, tako i ljudskih rasa. Nadam se da ću na taj način dati jasan redosled predstava, ali ne zahtevam da se veruje u njih zašto što sam ih ja izrazila, ne zahtevam da se one priznaju na osnovu toga što ja to govorim. Razum svakog pojedinca neka bude sud pred koji dolazi svaka istina koja je za nekog istinita, a čovek se puno vara, ako dopusti da mu se nametne glas nekog autoriteta, uprkos tome što ono o čemu se govori ne nailazi na odjek u njegovoj sopstvenoj unutrašnjosti. Svaka istina je za svakog čoveka istinita na onaj način, kako je on vidi i na onaj način kako je njegov um shvata. Međutim, istina ma koliko istinita bila, još uvek nije istina za onog čije se srce nije otvorilo da bi je pustilo da uđe, kao što cvet otvara svoje srce da bi primilo zrake jutarnjeg sunca. Tako ćemo prvo tvrditi ono što će da prihvate ljudi svih religija. Božanske manifestacije posebne vrste se događaju s vremena na vreme, kada njihova pojava biva potrebna. Te vanredne manifestacije se razlikuju od univerzalnog otkkrića Boga u Njegovom univezumu, jer nikadaa ne smemo da zaboravimo da je Bog, išvara, prisutan u najnižem biću kao i u najvišoj devi i anđelu. Međutim, postoje određena posebna otkrivenja koja se razlikuju od ovog opšteg samootkrivanja u kosmosu, a do tih posebnih manifestacija dolazi zbog posebno teških situacija. U hinduizmu se koriste dve posebne reči da bi se naglasila određena razlika u prirodi manifestacija; jedna reč glasi “Avatar”, a druga “Aveša”. Dovoljno je da se na momenat zadržimo na značenju tih reči. To je važno jer doslovno značenje tih reči ukazuje na značajnu razliku koja među njima postoji. Koren reči “Avatar”, kao što znamo čini “ari”, “prelaziti”, a slog koji mu predhodi “ava” daje predstavu o spuštanju, predstavu o nekom koji silazi. To je doslovno značenje te reči. Koren druge reči je “viš“, “prožimajući, prodirući”, onaj koji se “provlači”, a odatle dobijamo predstavu o nečemu što prožima. Dakle, dok je u pprvom slučaju, slučaju Avatara, sadržana misao o jednom spuštanju, silasku išvare ili Boga dole do ljudi ili životinja; u drugom slučaju imamo predtavu o jednom entitetu, jednom Biću koje je već tu, na koje utiče Božanska snaga, koja Biće prožima i prosvetljuje. Na taj način imamo neku vrstu međustadijuma, ako tako smemo da kažemo, između Božanskog otkrića u Avataru i u kosmosu – delimično Božansko otkriće u jednom, prožeto uticajem Najvišeg, ili jedno Biće, koje u krajnjoj liniji, vlada individualnim bićem, Egom, koji je na taj način prožet Njim. Koji su to posebni uslovi koji dovode do velikih manifestacija? O tom pitanju niko ne može da govori s većim autoritetom od Onoga, ko je došao upravo pre poEtka našeg veka kao Avatar, a to je sam Božanski Šri Krišna. Pogledajmo šta piše u prelepom tekstu Bhagavad Gite. Tamo On govori o tome šta ga privlači u pojavnom obliku Vrhovnog, da se rađa u Svom svetu. “Kada se Dharma krši, a kada Adharma vlada, tada se Ja sam pojavljujem, radi zaštite dobrog i uništenja zla; jer Ja se rađam s vremena na vreme da bih učvrstio Dharmu.” Ovo nam je On rekao o pojavi Avatara. To označava da ga je stanje ožajanja koje je vladalo u Njegovoj zemlji pozvalo, da se otkrije u svojoj Božanskoj moći. Iz drugih Njegovih izjava smo saznali da osim nevolja koje se tiču ljudi, postoje i određene kosmičke potrebe, koje su u prethodnim vremenima i ranijoj istoriji sveta izazivale posebne kosmičke manifestacije. Kada velikom točku razvoja treba da se da jedan novi zamah, jedan novi oblik, jedna nova praslika, kada se pojavi novi tip života, tada je takođe pojavljuje i Najviši otelovljujući svoj tip, uzor, koga On na taj način uvodi u ovaj kosmos. Na taj način se okreće večni točak kome je On, Išvara došao da da zamah. Uopšteno govoreći to je značenje te reči i svrha dolaska. Posle ovoga što je rečeno,možemo da postavimo sledeće pitanje: “Šta je Avatar?” Ovde moram da vas zamolim za najveću pažnju i najstrpljivije razmišljanje; jer se u izvesnom stadijumu ne iznose posnata stanovišta, jer kao što je rečeno, delimično ću otkriti istinu s okultnog stanovišta, a ko je nije izučavao na ovakav način, dugo mora da razmišlja pre nego što je odbaci. Pokušavajući da odgovorimo na to pitanje, videćemo koliko veliki autoriteti mogu da pomognu našem razumevanju i koliko daleko nas je, nedostatak znanja takvih autoriteta, udaljio od pravog razumevanja. Setimo se da je nedavno preminuli T. Suba Rao u svojim predavanjima o Bhagavad Giti izrazio mišljenje o Avatarima, naime da je to spuštanje Išvare, ili kao što je rekao koristeći teozofski izraz, spuštanje “Logosa”, koji se spaja s jednom ljudskom dušom. Uprkos sveg poštovanja prema dubokom znanju pandita, ne mogu a da ne mislim na to, da je time dato samo jedno delimično objašnjenje. Možda on tada nije mogao da razmišlja o svakom slučaju posebno, jer je morao da obuhvati jedno tako ogromno područje u svojim malobrojnim predavanjima i zato je, možemo reći, odabrao jedan oblik otkrivanja ne posvetivši pažnju drugim oblicima. Imamo vremena za izučavanje tih drugih oblika, samo ako se posvetimo njihovom izučavanju. Zat želim, kao što se obično kaže, da počnem od početka a zatim da citiram neke autoritete, koji će nam to stanovište učiniti prihvatljivim, ne pokušavajući ni na koji način da prikrijem ili zaobiđem definiciju, šta je to Avatar? U osnovi Avatar je rezultat evolucije. U davno prošlim kalpama, u svetovima drugačijim od sadašnjih, a koji su prethodili našem, oni koji su postali Avatari polako su se, korak po korak, uspinjali lestvama evolucije, uspinjali se od minerala do biljka, od biljke do životinje, od životinje do čoveka, od čoveka do Đivamukte, od Đivamukte do još više Hijerarhije. Hijerarhije koja se pruža i s one strane Onih, koji su se oslobodili okova koji sputavaju sve ljude, sve dok uspinjući se ovako nisu odbacili sva ograničenja odvojenog Ega, pa ne samo da su probili granice odvojenog Jastva, nego su ušli i u samog Išvaru. Proširili su se u Svesnosti Gospoda i s Njim postali jedno u znanju, kao što su po svom biću oduvek bili jedno s Večnim Životom, iz koga su u početku proizašli, kada su živeli u ovom životu; to su centri bez obima, živi centri koji su jedno s Najvišim. Iz jednog takvog Velikog prostire se beskrajni lanac uzastopnih rađanja i manifestacija. Na čovekovom stupnju, tokom dugog uspinjanja lestvama evolucije, budući Avatar se razlikuje od običnih ljudi po svojm dvema naročitim karakternim osobinama. Jedna je njegova apsolutna predanost Najvišem, njegova Bhakti. Samo oni koji su predani i koji svojoj predanosti priključe Đnanu ili znanje i spoznaju, mogu da dostignu taj cilj; jer uz pomoć predanosti, kaže Šri Krišna, čovek može da “uroni u moj Bitak”. Predanost je potrebna budućem Avataru iz sledećih razloga; od mora središte koje je od Boga – Išvare – ugradio u sam život, da zadrži, da bi jednom bio sposoban da povuče krug oko centra, da bi mogao da proizađe iz njega kao otkriće Boga išvare – jedno s Njim u znanju, u moći, da On sam bude Najviši u zemaljskom životu. Zato on mora da poseduje moć da ograničava samog sebe u oblicima, jer u univerzumu ne može da postoji ni jedan oblik ako se u njemu ne nalazi središte, oko koga se taj oblik formira. Mora da bude tako predan, da je voljan da ostane u službi svetskih svemira sve dok i sam išvara ostaje u Njima, da bi stalnu žrtvu koju On prinosi, a uz čiju pomoć svemir živi, delio s Njim. Međutim, nije samo predanost jedino obeležje tog Jednog Velikog koji se uspinje Njegovim božanskim putem. On mora isto tako, kao i Išvara, da voli čovečanstvo. Ako u njemu nije zapaljen plamen ljubavi prema ljudima, ako u njemu ne gori plamen ljubavi prema svemu što živi i što se kreće, prema svemu što se u Božjem svemiru kreće ili ne kreće, neće biti u stanju da izraste u Najvišeg, čiji su život i ljubav u svemu što je stvorio uz pomoć svog večnog i neiscrpnog života. Veliki Ljubljeni kaže: “Ništa ne može da postoji što se kreće i što se ne kreće, ako se ja iz toga povučem”. Samo ako to čovek može da ugradi u svoju prirodu, samo ako može da voli sve što postoji, ne samo lepo nego i ružno, ne samo dobro nego i zlo, ne samo privlačno nego i odbojno, samo ako u svakom obliku vidi Jastvo, može da se popne strmim putem, kojim jedan Avatar mora de penje. To su, dakle, dve velike osobine čoveka, koji će da postane posebno Božje otkriće – Bhakti, ljubav prema Jedinom s kojim se treba stopiti i ljubav prema svemu ožnome čiji je unutrašnji, istinski život - Život Božji. Samo ako se sve to pokazuje u čoveku, tada je on na putu koji ga tome vodi – u budućim sistemima svetova, u dalekim budućim kalpama – da postane jedan Avatar, koji će u obliku Boga da dođe ljudima. Znam da će se javiti sumnje u ispravnost mog načina gledanja na prirodu jednog Avatara. Međutim, to su sumnje koje se javljaju zbog jednog jednostavnog pogleda i, onda se gleda samo iz te perspektive, jer se po pravilu do toga došlo zbog autoriteta jednog velikog imena, umesto zbog sopstvenog razmišljanja i temeljnog razumevanja. Takvi ljudi obično ponavljaju gledišta svoje sopstvene sekte ili škole. Jednom kada se prihvati jedno određeno mišljenje, tada se svaki tekst, koji tome protivreči, bilo da je napisan u Šruti ili Smriti, istiskuje iz njegovog pravog značenja, sve dok se ne poklopi s idejom koja je već stvorena u duhu. To je teškoća kod svake religije. Čovek dolazi do svojih pogleda uz pomoć predanja, rođenja, javnog mišljenja, kroz okolinu svog vremena i svojih dana. On u svetim knjigama koje ne pripadaju nikakvom vremenu, danima, dobu ili narodu, nego su to Svete Vede, nalazi mnoge tekkstove koji se ne uklapaju u uske okvire koje je on stvorio. Kada je njemu često više stalo do okvira nego do istine, on okreće i prevrće tekst dotle, dok ga na bilo koji način ne prilagodi svojim pogledima. Oštroumnost komentatora je suviše često vidljiva u spretnosti s kojom dokazuje da reči znače ono što one po svom gramatičkom i očiglednom smislu ne znače. Tako se osobe koje pripadaju raznim školama služe imenima poznatih i uglednih učitelja koji su znali istinu – ali su mogli da daju samo one delove istine, za koje su smatrali da su ljudi njihovog vremena spremni da ih prihvate – da bi potkrepili svoja pogrešno shvaćena tumačenja. Na taj način se neprekidno grade brane, koje koče napredak čovečanstva. Uzmimo kao primer samo jednog od najvećih, jednog koji je sigurno poznavao istinu o kojoj je govorio, ali je kao i svi drugi učitelji morao da misli na to da je on sam doduše odrastao, ali da su oni kojima je govorio prema njemu kao deca koja ne mogu da shvate istinu s razumevanjem odraslog. U svom komentaru Bhagavad Gite – tog neprocenjivog dela koje mogu da čžitaju sledbenici svih škola i da imaju koristi od njega – taj veliki učitelj, osnivač jedne od tri škole Vedante, ukazuje na mesto na kome Šri Krišna objašnjava da je on “mnogo puta rođen”. Šri Ramanuđačarja pri tome naglašava da je različitost tih rađanja bila mnogostruka. Dalje, pošto se On ograničava na svoje manifestacije kao išvara – to jest, posle dosezanja Najvišeg – sasvim istinito kaže da je bio rođen snagom svoje sopstvene volje, nije bilo nikakve karme koja bi Ga primorala na to, nije bilo nikakve snage izvan Njega koja bi mogla da ga ograniči. On se snagom sopstvene volje pojavio kao išvara i otelovio se u ovom ili onom obliku. Međutim, tu se ne govori o bezbrojnim stepenicama kojima je Svemoćni prošao pre nego što je ušao u Najviše. To se sjedne strane ne spominje, na to se ne obraća pažnja, jer pisac namerava da ponudi ljudima jedan veliki predmet obožavanja, koji bi mogao polako da ih uzdigne, sve dok u njima samima se ne rascveta Jastvo. O prošlim kalpama se ne kaže ni reč, nište se ne govori o sistemima svetova koji se prostiru unazad do beskonačne prošlosti. On govori o svom rođenju kao Deva, kao Naga, kao Gandharva, o mnogim obličjima koja je uzeo iz svoje sopstvene, slobodne volje. Kao što znate, ili kao što možete da saznate ako čitate Šrimad Bhagavatam, tamo se nalazi jedan mnogo duži spisak manifestacija od deset, koje se obično nazivaju Avatarima. Tamo su redom dati oblici koji, u poređenju sa današnjim pojmom Najvišeg površnom čitaocu izzgledaju čudni, ali druge Njegove reči objašnjavaju to pitanje. U poznatoj knjizi Joga Vasišta, kojaa je puna okultnih nagoveštaja, nalazimo jasnu i nesumnjivu potvrdu da su se božanstva kao Mahadeva, Višnu, i Brahma morala da uzdižu do uzvišenih visina na kojima se sada nalaze. To je sigurno tako, ako uzmemo u obzir da u Njihovim mislima ne postoji više ništa što bi ih vuklo na dole, jer postoji samo Jedan Bitak, večni izvor svega onoga što se pojavljuje kao odvojeno, da li odvojeno u svemiru kao što je išvara ili odvojeno u odrazu svemira u ljudima. Postoji samo Jedno bez ikoga drugog. Ne postoji nikakav život osim Njegovog, nikakva nezavisnost osim Njegove, nikakva samo-egzistencija sem Njegove, u Njemu svi bogovi, svi ljudi i sve stvari imaju svoj prapočetak, pa su zauvek u Njemu kroz Njegov jedinstven, večni Život. Postoje razni stadijumi otkrivenja, ali Jedno Jastvo se nalazi na svim tim različitim stepenicama, Jedan Život u svemu. To je istina, kao što je istina da je Jastvo u ljudima “nerođeno, stalno, večno, staro”, a da je to zato jer je Jastvo u ljudima jedno sa Samo-postojećim, a sam Išvara je samo nauzvišenije, najveličanstvenije otkriće Jednog, koji pored sebe ne poznaje nikog drugog. Kao što je rekao jedan pisac: “On nam je bliži od daha, bliži od ruke, ili noge.” Jastvo je u tebi I u meni, isto kao što je i u Išvari, onom Jednom, Večnom, Nepromenljivom, Neprolaznom, a sam manifestovani bitak je samo jedan zrak Njegove veličanstvenosti. Dakle, istina je ono što uči Joga Vašišta, da u vremenima koja izmiču svakom ljudskom računanju čak i Najveći, pred kojim se klanjamo s obožavanjem, morao je da se popne teškim putem da bi postao jedno s Najvišim i bio uvek u stanju da se otkrije svetu kao Bog. Međutim, sada dolazimo do jedne stvarne razlike. Čitamo o jednom Purnavataru; jednom potuno savršenom Avataru. Šta označava reč potpun, kada se primeni na Avatara? Kao što znamo to je ime koje je dato Šri Krišni. S tim imenom on se posebno ističe. U suštini reč “purna” ne može da se primeni na bezgranično, beskrajno. Ono ne može ni u jednom obliku vidljivo da se objavi, niti ijedno oko može ikada da ga vidi; samo Duh koji je On sam može spoznati Jednog. Time se podrazumeva da se koliko je to moguće u granicama oblika pojavljuje manfestacija Onog koji je bez oblika, u granicama koliko je to moguće On proizilazi iz velikog Jednog, koji se brine o svetu. To će nam pomoći da shvatimo razliku. Tamo gde se radi o manifestaciji jednog Purnavatara, On može da prekorači sve granice oblika, koje je poprimio snagom snagom svoje sopstvene volje i da zrači kao Gospodar svemira, u kome je u svakom trenutku vremena sve sadržano, prema svojoj sopstvenoj volji i odluci, uz pomoć joge ili na bilo koji drugi način. Setimo se još jednom Šri Krišne, koji nas učI tako mnogo o tome. Ako čitamo najveću riznicu mudrosti, Mahabharatu; u Ašvameda Parvi, koja sadrži Anugitu, naći ćemo mesto gde posle velike bitke Arđuna moli svog velikog učitelja da još jednom ponovi svoja učenja, koja su mu data na bojnom polju Kurukšetra, a koja je on zaboravio. Na tom mestu, gde mu Šri Krišna prebacuje zbog nestalnosti njegovog duha i izražava nezadovoljstvo što je zaboravio takvo znanje u svojoj nestalnosti, On izgovara ove čudne reči: “Ne mogu to da ti objasnim na savršeno isti način. Ja sam ti govorio o Najvišem Brahmanu kada sam bio usredsređen u jogi.” Tada nastavlja da govor, prenoseći mu sadržaj svojih učenja, ali ne i istom uzvišenom obliku kako se ona nalaze u Bhagavad Giti. Ovo ukazuje na to šta se podrazumeva pod jednim Purnavatarom. Jedno stanje joge, u koje On stupa po svojoj volji, On zna I poznaje sebe samoga ka Gospodara svih stvari, kao Najvišeg, na kome je izgrađen svemir. Da, još i više. Najmanje tri puta – ne znam tačno da li je to bilo u više slučajeva, ovog momenta ne mogu da se setim – najmanje tri puta u svom životu kao Šri Krišna, On se pokazao kao Išvara, Najviši. Jednom je to bilo na dvoru Dhritaštra, kada je glupi Durjodana ludo govorio o zatvaranju Gospodara u ćeliju, goga ni svemir nije u stanju da ograniči. Da bi uobraženom vladaru bila shvatljiva njegova glupost, On je zasijao na dvoru pred očima svih kao Gospodar svega, ispunjavajući nebo i zemlju svojom veličanstvenošću. Učinio je da se svi ljudski, božanski, nadljudski i od ljudskih nižI oblici okupe oko Njega i budu viđeni u onom Životu iz koga su nastali. Drugi put se pojavio na Kurukšetra polju pred, njegovim dragim učenikom Arđunom, kome je dao božansku viziju kako bi Ga video u Njegovom Vaišnava obliku – u ovliku Višnua, Najvećeg održatelja svemira. Kasnije kada se vraćao prema Dvaraku i sreo Utanka, došlo je do nesporazuma, pa je mudrac nameravao da proklinje Gospodina. Da bi ga sačuvao gluposti da izrekne kletvu protiv Najvišeg, što se može uporediti s dečjim gađanjem kamenom u drevnu stenu, On On je zasijao pred očima onog ko je zapravo bio Njegov obožavalac, pa se prikazao u velikom Vaišnava obličju – u obliku Najvišeg. Šta dokazuje te manifestacije? Da on po volji može da se prikaže kao Gospodar svega, odbacujući ograničenja ljudskog oblika u kome žive ljudi. Odbacujući taj, čitavoj okolini poznati oblik, On je mogao da se prikaže kao veličanstveni Jedan, kao Išvara, koji je Život što se nalazi u svemu. To je karakteristično za jednog Purnavatara. Njemu uvek stoji na raspolaganju snaga da se prikaže kao Išvara. Mnogima se javlja misao zašto svi ti Avatari nisu od iste vrste, jer zapravo svi oni potiču od najvišeg? Odgovor glasi, da se On snagom svoje sopstvene volje, svoje vlastite maje obavija ograničenjima, koja koriste stvorenjima kojima je došao da pomogne. Oh, kako se on, moćni Jedan razlikuje od mene i tebe! Ako govorimo nekome ko zna nešto malo manje od nas, tada govorimo sve što znamo da bi pkazali svoje znanje, širimo se koliko god je moguće da bismo izazvali divljenje i da bi se onaj kome se obraćamo čudio; radimo ro zato jer smo tako mali, bojimo sa da naša veličina ne bude priznata ako se ne proširimo koliko god nam je moguće, radi izazivanja divljenja i po mogućnosti strahopoštovanja. Međutim, kada dođe On koji je zbilja velik, koji je veći od svega što je sam stvorio, On se učini malim da bi pomogao onima koje voli. Znajte, da samo u onoj meri u kojoj njegov duh struji u nas možemo pomoći u svemiru, čiji je On Jedan Život. Sve dok se u našem pričanju i delovanju ne prenesemo u onog kome želiko da pomognemo ne ostajući izvan njega, osećajući kao što on oseća, misleći kao što on misli, u tom momentu shvatajući na njegov način, sa svim njegovim ograničenjima, iako možda postoji i veće znanje od njegovog, mi nismo u stanju stvarno da pomognemo. To je uslov svake stvarne pomoći koju pruža čovek čoveku, kao što je to i jedini uslov za pomoć koju ljudima i sam Bog daje. Zato se on, za voliu ljudi, ograničava u drugim Avatarima. Uzmimo velikog kralja Šri Ramu. Šta nam on prikazuje? U svakom pogledu idealnog Kšatriju, ratnika. Kao sin on je savršen, kako prema voljenom ocu, tako i prema u to doba, ljubomornoj i zloj maćehi. Setimo se da kada ga je žena njegovog oca, koja nije bila njegova majka, jednog dana u predvečerje kada je bio krunisan poslala da ide u šumu, njegov blag I dostojanstven odgovor je glasio: “Idem majko!” Kao što je bio savršen sin, tako je bio i savršen suprug. Da nije uz pomoć svoje sopstvene volje ograničio samog sebe, kako bi mogao da pokaže šta bi suprug mogao da bude ženi, kako bi mogao u šumi kada je Ravana ukrao Situ mogao da pokaže tugu, da izrazi jadikovke koje su hiljadama očiju izmamile suze, kada je preklinjao biljke i stabla, životinje i ptice, bogove i ljude i tražio da mu kažu kuda je otišla njegova žena, njegov drugi Ja, život njegovog života? Kako bi mogao da uči ljude šta žena mora da znači srcu supruga, da nije ograničio samog sebe? Svesno i sveprisutno Božanstvo ne bi moglo da traži, gde bi mogla da nestane njegova voljena žena Zatim ga vidimo kao kralja – savršenog kralja, kao što je bio savršen sin i suprug. Kada se radilo o dobrobiti njegovih podanika, kada se moralo misliti na sigurnost carstva, kada je mislo da je kao kralj odgovoran pred Bogom i da u očima ljudi svojih podanika mora da bude savršen, da bi oni mogli da mu budu verni i odani, što ljudi mogu da budu samo onome za koga znaju i vide da je veći od njih, tada je čak i svoju suprugu stavio na drugo mesto. Zatim Sita, neokaljana i strpliva, prolazi kroz vatrenu probu da bi pokazala kako zbog dodira nečistog Ravane nije na nju prešao greh nečistoće. Dakle, tu vidimo zahtev da ona mora doći čista, pre nego što suprugovo srce može da je prihvati kao ženu. Zato što je on bio kao kralj i kao suprug, na prestolu koji je narod obožavao kao božansko, morala je da bude samo čista, čista bez ijedne mrlje kao sveži sneg. Ta ograničenja su bila potrebna da bi se ljudima mogao dati savršen primer, kako bi. Pučeni tim vrlinama mogli naučiti da se uzdižu. Njima za volju njima se one daju umanjene kako bi ljudi mogli da njima ovladaju. Sada dolazimo do druge grupe manifestacija, na koju sam ukazala na početku; a koja je u širem smislu istovetna s nazivom Aveša. U tom slučaju ne rsdi se o čoveku koji se u prošlim sistemima svetova polako uspinjao sve dok nije postao jedno s Išvarom, nego o čoveku koji se toliko popeo da je postao tako velik, tako savršen u svojoj ljudskosti i tako pun ljubavi i predanosti prema Bogu i ljudima, da je Bog u stanju da ga prožme jednim delom svog sopstvenog uticaja, svojom sopstvenom snagom, svojim sopstvenim znanjem i da ga pošalje u svet kao jedno nadljusko otkriće sebe samoga. Individualni ego ostaje – to je velika razlika. Čovek je tu, iako je snaga koja deluje manifestovani Bog. Zato će manifestacija biti obojena posebnim osobinama onoga koji je nadsjenjen, biše moguće u mislima inspirisanog učitelja videti odlike rase, individualnosti, oblika znanja, ukratko sve ono što pripada tom čoveku u toj inkarnaciji u kojoj je došlo do nadsenjivanja. To je bitna razlika. Ovde su odmah vidljivi različiti stupnjevi, bezbrojne razlike, tu je moguće da pratimo razvoj na sve nižim i nižim stupnjevima, dok ne dođemo do najnižih stupnjeva, koje nazivamo inspiracijom ili oduševljenjem. U jednom Aveši ona uopšteno traje tokom jednog velikog dela života, kasnijeg dela i relativno lako se povlači nazad. Inspiracija je, kako se po pravilu shvata, više nešto delimično i privremeno. Božanska snaga silazi dole, jedan trenutak prosvetljava i obasjava čoveka i u tom stanju on govori pun autoriteta, pun znanja, kako to u svom normalnom stanju verovatno ne bi mogao. To je bio slučaj kod proroka, koji su s vremena na vreme prosvetljavali svet, to je bio slučaj u drevnim vremenima s Brahmanima koji su bili glas božji. Tada stvarno nije bilo razlike između sveštenika i proroka, spajalo ih je isto prosvetljenje i učenja sveštenika, kao propovedi proroka; vodili su u istom pravcu i izlagali iste velike istine. U kasnijim vremenima je došlo do odvajanja, jer su sveštenici zakazali. Sveštenici su zastranili zbog novca, za volju slave, moći i svega onoga čime mogu da se bave samo mlade duše; za volju ljudskih igrački kojima se igraju samo ljudi-deca, a za njih je dobro da se igraju njima, jer na taj način rastu. Tada su sveštenici bili sveštenici samo po svojoj spoljašnosti, proroci su bili sve ređI, sve dok velika činjenica inspiracije nije bila potpuno premeštena u prošlost kao da se bog ili kao da su se ljudi promenili, kao da čovek po svojoj prirodi više nije božanski, a Bog više nije voljan da govori ljudskim ušima. Međutim, inspiracija je činjenica u svim svojim stadijumima i ona dopire mnogo dalje nego što neki i pomišljaju. Inspiracija proroka je potrebna, ona je duhovna, veličanstvena, uverljiva. Dolaze na svet da bi duhovnoj istini dali nov podsticaj. Inače, postoji i jedna opšta inspiracija u kojoj svako može da učestvuje, ko nastoji da izražava božanski život, božanski život iz koga nije isključen ni jedan ljudski sin jer je svaki ljudski sin i božji sin. Ko nije bio, ponekad na momenat uzdignut u više, mirne prostore, u kojima nam se poazuje nešto od lepote, umetnosti i čudesne nauke, uzvišenosti filozofije? Ko nije ponekad izgubio iz vida beznačajnost i ništavnost zemaljskog života nevažnost svakidašnjih briga, malih nemira iljutnji, pa se izdigao u mirne predele, u jedno svetlo koje nije obično zemaljsko svetlo? Ko još nikada nije stao pred nekom prelepom slikom u kojoj je paleta slikara dala sve od sebe, kako bi platno obdarila svim tonovima najlepših boja, koje umetnost može da da ljudskom oku? Ko još nikada nije u čudesnoj skulpturi gledao graciozne žive linije koje je dleto iz grubog mermera oživelo? Ko nije sluša, dok ga je božanska čarolija muzike uzdizala korak po korak, sve dok nije činilo da čuje kako anđeli pevaju i kako sviraju božanske harfe koje odjekuju u nižem svetu? Ko nije stajao na vrhovima brda, usred dubokog snega i osećao uzvišenost nepokretne prirode, koja isto tako otkriva Boga kao I ljudski duh? Onaj ko je poznavao samo jedno od tih mirnih mesta u pustinji života, taj zna kako je sveprožimajuće sveto oduševljenje, kako se čudesni lepota i moć božja koja se otkriva ljudima i svetu, taj zna, ako to još pre nije znao, da shvati istinitost velikih reči Šri Krišne: “Ono što je kraljevsko, što je dobro, što je lepo i veliko, znaj da to dolazi iz moje veličanstvenosti.”[1] Sve je odsjaj one vatre, koja je Njegova i samo Njegova. Jer, kao što ništa u svemiru nije bez Njegove ljubavi, bez Njegovog života, isto tako ne postoji lepota koja nije Njegova lepota, koja nije zrak njegovog bezgraničnog sjaja, koja nije jedna mala iskrica iz večnog izvora svetla života. Poglavlje 2 Kada sam našem predmetu dala nazive, postavila sam određena pitanja, koja ćemo redom proučiti. Obrađivali smo pitanje: “Šta je Avatar?” Drugo pitanje,na koje ćemo pokušati da odgovorimo glasi; “Kakvo je poreklo Avatara?” To pitanje nas vodi duboko u tajne kosmosa, u tajne svemira i zahteva da se barem skicira kosmički nastastanak i rast, da bi došli do razumljivog odgovora. Nadam se da ću moći da odgovorim i na pitanje koja zatim sledi: “Kako nastaje potreba za pojavom Avatara?” To nam zadaje kao temu pojedine Avatare i ja ću nastojati, ako bude moguće, da govorim o devet od deset priznatih Avatara. Ako budem mogla da završim taj zadatak, tada će mi ostati značajno pitanje kome nameravam da posvetim studiju Šri Krišne kao Avatara, pa ću nastojati da opiem posebnosti iz Njegovog života i delovanja. Biće govora i o nekim primedbama neupućenih. Pokušaću na njih da odgovorim, posebno na primedbe koje u poslednje vreme dolaze od strane onih koji ništa ne razumeju o onome što se odnosi na Njegovu prirodu; koji ne shvataju ništa od Njegovog ogromnog dela, radikoga je došao na ovaj svet.