Epifanija svesti

  • Autor: Miloš Petrović
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN:
  • Godina izdanja:
  • Broj strana:
  • Povez: Mek
  • Pismo: Latinica
  • Akcija: 0
Cena: 450 RSD Ubaci u korpu

Uvodna reč


Život je bljesak između dve sveispunjujuće praznine

 

Da li nešto mora početi da bi postojalo? Knjiga koja ima početak nije večna. Ona ostaje u vremenu i samim tim postoji verovatnoća da ona jednoga dana nestane, kao što misao bude i nestane. To nestajanje ili zaboravljanje, postoji samo ako pristanemo da se borimo u bici koju svakako gubimo. Tu bitku smo izgubili čim smo zauzeli prostor u nečemu što se zove „realnost“. To je bitka sa vremenom. To je bitka sa vetrenjačom, koja svojim okretanjem daje iluziju toka. Ova knjiga ne bi trebala da ima početak. Primarna zamisao i centralna tačka knjige prevazilazi kako koncept vremena, tako i prostora. Međutim, razgovor tj. komunikacija, jeste samo mali deo onoga što nazivamo odnos, i ta komunikacija putem simbola ispostavlja se kao jedina moguća i konsenzusno prihvaćena od strane ograničenog Ega. Na ovom nivou odnosa, ova knjiga biće ograničena vremenom, a odmah zatim i prostorom.

Početak nekada izgleda kao kraj. Kao što psi nekada jure svoj rep, tako početak juri kraj, i obrnuto. Linija razlikovanja nije granica. Jedna linija kreira kako konveksno, tako i konkavno, kako bi rekao Ken Vilber u svom delu „Bez granica“. Ona je mesto spajanja, ona oslobađa. Razdvajanje je pogrešna interpretacija prividnih varijacija stvari. Da li je kraj zaista kraj, ili je prividna koncepcija uma koji ne može da se izbori sa prividom različitosti?

Početak retko dolazi kao svest o kraju nečega što je bilo pre početka. Početak je intencija koja traži formu i način da se poigra sa svešću koja sebe vidi kao odvojenu od svega ostalog.

Možda bi bilo najlakše objasniti početak krajem, ili kraj početkom. Možda se tu gube granice koje leva moždana hemisfera uzima „zdravo za gotovo“. Da li je paradoks jedini način da se prevaziđe konfuzija logike i samim tim prevaziđe ograničenje koje nameće ta ista logika?

Ukoliko se pozovemo na Zakon o održanju energije, videćemo da je energija ta koja prevazilazi konstrukte početka i kraja. Jedino materija, materija koja je kreacija posmatrača, može biti predmet umiranja i nastajanja. Jasno se može videti da postoji nešto što transcedentira cikličnost rođenja i smrti. Um postaje žrtva sopstvene konceptualizacije. Igranjem igre života i smrti, um napušta primarni izvor koji njega ipak ne napušta ni u jednom trenutku. Ako mali Ego tj. suženje svesti, zaboravi na Apsolutnu svest, to ne znači da je Apsolutna svest zaboravila na Ego.

Problem početka i kraja, takođe sa sobom povlači i problematiku trajanja. Koncept trajanja se vidi kao interval koji počinje i završava se. Trajanje nas dovodi do jednog veoma širokog koncepta koji je star koliko i svesni um. To je vreme. Da li vreme postoji? Da li je vreme izmišljotina kojom pokušavamo samo da iskontrolišemo svoj mali svet sa kojim naš  izolovani Ego pokušava da izađe na kraj? Da li je jedini izlaz iz onoga što nazivamo život smrt? Ili je nešto što zovemo smrt, logički nastavak nečega što zovemo život. Ili smo svedoci igre koju nam nudi šira svest. Ta igra je ona koja počinje kada se mali fragment velike svesti odvoji i postane neopipljivi ali osetljivi Ego.

Ako ćemo se igrati početka i kraja, konačnosti i beskonačnosti, bolje da ovu igru nazovemo igrom velike i male svesti. I isto tako, ukoliko se igramo, igrajmo se tako da vremenom postajemo niti igrači, niti predmet igranja, već samo igranje, tako medijatorsko, tako transcedentalno.

      

           Pokušaj misli da ne misli

 

Ovaj tekst nije moguće čitati u svim mogućim stanjima svesti. Za neka stanja svesti, ove reči predstavljaju nešto nevidljivo, za neko drugo stanje, ovaj tekst predstavlja nešto što ima koncept ali je neuhvatljivo. U isto vreme postoji nivo svesti koji ovaj tekst i ne primećuje stojeći pred njim. Taj nivo sve ovo zna, oduvek je znao. On zato ide dalje, ne obazire se. Najverovatnije zna i kako će se tekst dalje razvijati. Taj nivo je mesto odakle sve ovo dolazi. U njemu su intencija, realizacija i transcedencija jedna ista stvar.

Misao je jako mali deo spektra ljudskog iskustva. Postoje dimenzije koje ne znaju šta je to misao. U isto vreme postoji dimenzija kojoj je misao jedino ono što verifikuje postojanje (kao što Dekart kaže). U toj nama lako shvatljivoj dimenziji mi mislimo i tu nema ničeg čudnog. Misli dođu, budu i odu... i niko se nikada ne pita da li je moguće stanje u kojem se one nikada ne vrate. Pored ovog nivoa ili dimenzije postoji, kao što je pre navedeno, mesto koje ne zna za misli. To je konačna destinacija. To je mesto spajanja ne-misli i nad-misli, ukoliko između ova dva koncepta uopšte ima razlike. To je ono što nekada određeni ljudi žele usled neodoljive potrebe za nečim beskonačnim, za nečim nekonceptualnim.

Sam pokušaj individue tj. lažno izolovanog Ega, da zamisli nezamislivo, korak je koji može tu istu individuu dovesti do stanja kada ona shvata da je „nezamislivost“ moguća. Ali isto tako, taj pokušaj može osobu pojesti. Kao što prava doza DMT-a kod nekih individua može izazvati stanje doslovnog gubitka ega, tako ta ista doza može suočiti individuu sa njenim najintenzivnijim strahovima. I što je u  svemu tome najstrašnije, osoba je sasvim sama naspram svojih strahova. Identitet se u potpunosti pretvara u strah. Nema više nikoga da iskusi taj strah, već samo imamo strah koji je poništio dualitete svedoka i svedočenog.

Da li misao ograničava? Da li misao oslobađa? Može li se reći da nestanak misli briše sa sobom dar intelekta da se „odlepi“ od takozvane realnosti? Mašta je igra misli, zar ne? Igra misli koje su rekle „ne“ konsenzusnoj realnosti.

Upravo ovde možemo videti kako je misao u vidu mašte, tj. imaginacija, izdanak te ozloglašene i već pomalo dosadne konsenzusne realnosti. Imaginaciji je dozvoljeno da se igra onoliko koliko joj to „realnost“ dozvoljava. Imaginacija je kao dete u fazi neprekidnog negiranja tuđih zahteva. Dete tada stvara identitet svojim odlučnim ali neargumentovanim „ne“. I tako sve dok opipljiva ruka udari neopipljivu glavu u oblacima.

Dakle, misao je iskra koja rađa realnost kakvu poznajemo. Ista ta misao je iskra koja govori „ne“ toj realnosti. Imaginacija je lažna sloboda. Imaginacija je samo još jedna igra misli. I to misli koje potiču iz „realnosti“. Imaginacija postaje šira samo ukoliko i „realnost“ postane predmet proširenja. Ona je najobičnija kontra, koja se zasniva na istim principima na kojima počiva ono od čega ona pokušava ne sve moguće načine da pobegne. Ona čak nije ni druga strana novčića.

 Druga strana novčića je nešto mimo svega što Ego može udahnuti. Druga strana je strana gde vazduh nije potreban. Tamo nije potrebno ni disanje... Kako se tamo stiže? To je pitanje koje um svojim mislima možda može samo očajnički zagrebati. Ispred tog pitanja leži neprebrojiva količina mrtvih misli koje su pokušavale da stupe u kontakt sa nečim što ne priča njihovim jezikom.

To mesto se krije jako daleko. To mesto je neverovatno daleko od naših očiju, ušiju, prstiju. Dok gledamo, ne vidimo ga. Dok slušamo, ne čujemo ga. Dok pipamo, ne dodirujemo ga. To mesto se igra našim čulima. To mesto kao da nam  nekim nama teško razumljivim porukama pokušava reći da je ono tu, da je ono sve vreme bilo tu, da će uvek biti tu... makar šta značio taj ograničavajući koncept zvan „tu“. To mesto, odnosno ono što mali um koji se igra mislima naziva „mesto“, nije mesto. To je sveispunjujuća Praznina koja je nama vidljiva kao pozornica na kojoj se odvija sve ono što mi nazivamo realnošću. Neko bi rekao: „Samo sklonite zavesu, i tamo se krije orkestar realnosti!“ Ne. Orkestar je i u meni i u tebi. I na pozornici i iza zavese. On je sve. Krije se sam u sebi.

Probajmo da zamislimo prazninu. Deluje lako. Tu nema ničega. Ona je kao nešto od čega čovek stalno beži. Ona je tako hladna, nema granice koje bi joj dale oblik. Ona je frustracija za ljudski um. Intelekt teži da sve stvari u svom opsegu klasifikuje i da ih na neki način smisleno poveže. Smisao je ono što omogućava umu da bude na okupu. Veruje se da um koji ne funkcioniše po postulatima smislenosti, i nije um. To su više fragmenti uma koji su krenuli svaki svojim putem. Zamišljanje praznine objavljuje rat smislu. Zamišljanje praznine može lako dovesti čoveka do vrata izfragmentiranog uma.

Ali, da li mi ovde želimo ovako pojmiti prazninu? Praznina o kojoj se ovde govori, nije baš toliko prazna. Ona nije prazna ali je i dalje opasna za um. Da bi ona bila dotaknuta, um mora da se razbije. Um mora predati svoje jasne granice na kojima se zasniva. Ova Praznina koja krije svoju ispunjenost, oduvek drži taj um u rukama, dok um nije sposoban da to osvesti. Um se igra stvarima koje je sam izmislio. Davi se u vodi koju je sam prolio a da toga nije ni svestan. Um koji živi punim plućima, ponaša se kao osoba koja trči na pokretnoj traci. Ulaže napor i ostaje uvek na istom mestu. Izmišlja ono što je zaboravljeno. Upražnjava intelektualnu gimnastiku. Operiše mislima kojima se čvrsto drži strunjače. Svaki izlet van strunjače, tj. okvira, karakteriše se kao izlet u bolest. Ne treba puno tragati da bi smo pronašli umove koji nisu uspeli da izdrže brzinu trake. Brzina trake, odnosno tok ove sužene realnosti koju nazivamo život, srušila je veliki broj umova.

Da li se um isplati? Možda. Samo ako teži nad-umu. A vrata nad-uma su tamo gde misao pokušava da ne misli. Da, ne-misao i nad-misao jedno su te isto. Njihovo stapanje otvara vrata novog sveta. Sveta koji obuhvata sve „svetove“. I naravno, ukoliko je nekome dosta patnje, tamo nje nema. Samim tim nema ni sreće. Tu kolosalnost je teško opisati. Ako um pokuša da je objasni, onda to usled svoje ograničenosti ali istovremeno i svesnosti tih granica, on je objašnjava bezuslovnom ljubavlju. Izgleda da umu toga fali. Nikako da ispuni taj konačni zadatak. Nikada ni neće... Um je faza. Samo faza...