Grob C.R.C. (Grob Kristijana Rozenkrojcera)

 I

ROSENKROJCERSKE MISTERIJE U UMETNOSTI
TAJNA ČOVEKOVOG POSTOJANJA

Leonardo da Vinči,[1] univerzalni italijanski genije i tvorac jednog od najčudesnijih crteža u zapadnoj civilizaciji, vodi nas preko simbolizma ovog crteža u tajnu ljudskog stvorenja. U ovom crtežu on nas snabdeva ključem za istinsku, duhovnu renesansu, to jest, ponovno rođenje, uskrsnuće bogočoveka.

Danas je reč renesansa izgubila svoje izvorno značenje i koristi se gotovo isključivo da izrazi umetničku epohu. Međutim, kada se ispitaju dela mnogih ljudi ove epohe, čovek ne može a da ne shvati da je mnogo njihovih traganja bilo usmereno prema unutrašnjoj obnovi, prema promeni njihovog života. Motiv ovog traganja za ponovnim rođenjem bio je duhovni princip, ostatka palog, jednom božanskog ludskog bića.

Ovo oživljavanje antičke filozofije i umetničkih formi, pretstavljalo je izraz duboke čežnje duše za savršenstvom. Moto vremena je bio “ad fontes“ - povratak izvoru.

U poteri za istinom, a sa njegovom umetnošću kao alatom, Leonardo da Vinči je u svojim crtežima opisivao čovekov put prema savršenstvu.

 
Simbolično opisano obnavljanje čoveka

Leonardo je koristio simbole koji se mogu naći u drevnim runskim delima.[2] Runska slova su bila izrezbarena na malim drvenim granama, većinom bukovom pruću. Njih su koristili sveštenici i sveštenice kao proročki alat kada su tumačili ljudsku sudbinu.

Nordijska runska azbuka opisuje matematički strukturu linija[3] moći prisutnih u svim ljudskim bićima. Naše telesne navike, posebno naš jezik, jeste izraz tih životnih snaga. Lik drveta je korišćen kao simbol za ljudsko biće. Postoje nekoliko mitova u kojima je čovek rođen iz drveta. Stablo drveta simbolizuje sistem zmijske vatre kičmenog stuba. Jasenovo drvo, ili svet-jasena - izvorno drvo, nekada arhetip drveta iz raja i sistema svete zmijske vatre - je bio propao. Čovek je pao iz svog božanskog stanja, a sada je samo senka načinjena od zemaljske materije.

Međutim mrtvo drvo uvelog drveta sistema ljudske zmijske vatre može da postane krst pobede posredstvom istrajnosti.[4] Krst i uskrsnuće pripadaju jednom te istom procesu. Put krsta je osnova za preobražaj, ponovno rađanje božanskog čoveka, istinsku renesansu. U Leonardovim crtežima čoveka možemo slediti ovaj put preko simbolizma runskog simbola.

Kada je čovek opisan u apstraktnom smislu s njegovim gornjim i nižim ekstremitetima[5] pretstavljenih pomoću linija, možemo videti pred sobom runski simbol za „Algiz“ ili uskrsnuće. Vertikalna linija runa, zajedno sa horizontalnim raširenim rukama, oblikuje krst. To je put krsta koji, kada ga prolazi naša ličnost, postaje most ili posrednik za postanak novog čoveka, kao što je simbolisano pomoću runa uskrsnuća. Krst i uskrsnuće su jedno. Runo uskrsnuća je duplo runo i kao takvo daje utočište dvostrukoj misteriji, ili drugim rečima, čitavu stazu obnove.

Jedistvo je stvorio mnogostrukost. Dupli ekstreniteti Leonardovog čoveka simbolizuju čovekovu dualnost.[6] U nama su prisutna dva bića. Jedno je sitan ostatak božanskog bića, koje leži uspavano u ruži srca; a drugo je moćno, svetovno ja, koje ispunjava naše dane i noći sa svojim željama i potrebama, izvlačeći van sve druge impulse. Međutim ipak, u svetovnom duplom kretanju stazim krsta, njegova smrtnost će postati osnova za obnovu.

Runo je uskrsnuće sačinjeno od dva simbola; runskog simbola za život, izvedenog od runskog simbola za čoveka ili čovečanstvo; i runski simbol za smrt. U ovom smislu, čovek može shvatiti runo uskrsnuća kao drvo čije korenje obuhvata zemaljsko tlo a čija kruna obuhvata božanski svet. Put spasenja započinje u zemaljskoj prirodi smrti, koja je samo refleksija i imitacija božanske prirode. U runu koje simbolizuje smrt, drvo života je bilo okrenuto i postavljeno naopako. Njegove grane i stablo su u blatu materije i prikazuju[7] se neplodnim. Našom prirodom smrti se upravlja drvostrukim snagama dijalektike. Dobro i zlo, dan i noć, rođenje i smrt održavaju okretanje točka naše egzistencije.

 
Raspeto ljudsko biće

U simbolu runa uskrsnuća vidimo pred sobom raspeto ljudsko biće. To međutim ne reprezentuje leš, nego pre ljudsko biće koje je sposobno da raspne svoj život kroz snagu Hrista, dajući mu različit pravac i na taj način stvarajući promenu u toku kreacije. Lonardova ljudskost je pričvršćena za krst preko njegove tri magične tačke; žlezde thumus, s njenom bliskom povezanošću sa srcem; preko solarnog pleksusa kraj njegovog pupka; i preko sakralnog pleksusa sa njegovom karmičkom naslagom. Ove tačke, poznate zemaljskom čoveku samo kroz njihove vezujuće aspekte, se menjaju i obnavljaju pomoću Hristove snage tokom alhemijskog procesa.

 
Kvadrat novog hrama

Krst je okružen kvadratom, koji pretstavlja simbol materijalnog sveta. Kreativne seksualne snage, zloupotrebljene i fokusirane na svoje zemaljske aspekte, leže u središtu kvadrata. One drže čoveka zarobljenim u dijalektičkom svetu kroz rđave uticaje grešnog sakralnog pleksusa. Ispod te tačke, možemo videti tri korena runa smrti protegnuta na niže u zemlju. Ovaj kvadrat dijalektičke prirode treba da bude preoblikovan u pročišćeni kvadrat na kome novi čovek može biti izgrađen. Ovo se može postići samo ako se ide stazom krsta. Na taj način, stara ljudska ličnost će se priključiti u polaganju temelja za Hristijanopolis,[8] kvadrat božanskog Jerusalima, božanski svetski poredak, gde nova duša nalazi svoj dom.

Središnja tačka ljudskog tela, uključujući njegove tanane aspekte, jesu pupak i solarni pleksus. Oni su središte[9] točka za koji je čovek privezan dok se drži zarobljenim od sila zemaljske prirode. Tu će on ostati, osuđen na smrt od njegove vlastite smrtne prirode. Staro mora da umre kao bi se novo moglo roditi. To je put Jovana Krstitelja, kojim svaki ozbiljan učenik pre ili kasnije mora proći. Ovo umiranje na krstu patnje[10] jeste izraz alhemijskog preobražaja, procesa koji treba da započne u zemaljskoj ličnosti, ili u mnogo apstraktnijem smislu, sa korenjem runa smrti.

Patnja[11] je put za buđenje nove duše. To je simbolizovano pomoću runa čoveka koje predstavlja uskrsnuće Sina božjeg, slavljenje krsta. U Vinčijevom crtežu sam čovek postaje ovo runo, što znači da je njegova zamaljska egzistencija posvećena svetim duhom. Naviše protegnute ruke ukazuje na to da on prima božanski duh. Čovekovo runo ima svoj izvor u simbolu ovna, Ariesa, u vreme godine kada se proslavlja Uskrs, gozba jagnjetova. Emanuel – Bog u nama – je prošao kroz smrt i proslavlja se njegovo uskrsnuće. “Emanuel” je ime koje su koristili proroci u Starom Zavetu kada su se pozivali na Isusa Hrista.

 
Pentagram, simbol večnog života

Stari ožiljak pupka je postao centar zvezde iz Betlehema. Ruke su produžene ispod kvadrata zemaljskog okvira[12] i dodiruju krug večnosti. Glava dostiže tok sjajnih zvezda. Novi čovek proslavlja uskrsnuće kao zlatni pentagram. On se uzdiže kao krilato biće u krugu svog novo rođenog vozila. Kvadrat i krug prodiru jedan u drugi i stapaju se u jedinstvu. “Soma psychicon”, izatkana je zlatna venčana odeća. To je vozilo s kojim čovek može da uđe u svoje izvorno životno polje, jednom kada se pobedi niža priroda smrti.

 
Znak uskrsnuća

U kvadratu i krugu čovek stoji kao runo uskrsnuća. U svešteničkom pokretu on drži svoje ruke ispružene naviše. On je transcendirao krst prirode. Preobrazio se u drvo božanskog života, koje daje nove pupoljke ruže pod svitanjem Hristovog svetla.

Runo uskrsnuća je takođe runo severnog jelena, svetog jelena čiji rogovi simbolizuju obnavljanje sposobnosti mišljenja novo rođenog čoveka; rođenog iz božanske snage. U mitologiji se božanski izvorni čovek, uskrsnućem ponovo rođeni čovek, spominje kao hermafrodit. Posle pada čoveka, ovo božansko izvorno biće vrši krajne žrtvovanje da bi održalo otvorenom stazu povrataka u božansko životno polje

Ovo je misterija ljudskog bića; istinska umetnost preobražaja teškog metala zemaljske materije u u zlatnu svetlost duha.[13] Ova poruka je zaštićena za čitavo čovečanstvo u crtežu Leonarda da Vinčija To je jedan od dragulja u lancu svedočenja božanskog plana spasenja.

 

PARSIFAL

Put hrišćanske inicijacije u muzičkoj drami Riharda Vagnera

Pozivajuća, očišćujuća i izbavljujuća snaga Grala ponovo ispoljava na tragaocu neodoljivu snagu privlačnosti. Mit o Gralu dodiruje najdublje slojeve ljudske svesti i priprema središte bića duše da vibrira na poseban način. Prasećanje izvire kada je dodirnut Gral a bolna, neodoljiva čežnja čini čoveka nestrpljivim - čeznući za spasenjem pale, od Boga odvojene duše.

Kakav je čudesan dar kada bol iz sveta probije kroz zidove, materijom ograničene egzistencije, u određenom momentu i na svom putu u samom čovekovom biću peče kao rana - rana Amfortasova. U svojoj operi "Parsifal", Ričard Vagner je ovu čežnju preoblikovao u zvuk. Kroz celo Vagnerovo umetničko delo, temi njegovih moćnih opera čovek prepoznaje jasno razvoj od paganskog misticizma do učenja hrišćanskog spasenja. "Parsifal" predstavlja vrhunac ovog razvoja. Sam Vagner je to nazivao svojim "opusom rastanka sa svetom". U krajnjoj složenosti mita o Gralu, u ovoj njegovoj poslednjoj muzičkoj drami, Vagner je legendi dao dimenziju koja uzdiže svaki karakter, svaki objekat, svaki čin do izvesnog aspekta hrišćanske staze inicijacije. Gral i krv - Amfortas, njegova služba[14] i rana - Klingsor i koplje - Parsifal, Kundrija i poljubac - Gurnemanz i čaranje Dobrog Petka.[15] Svi se oni pojavljuju pred očima i ušima tragaoca žednog znanja kao delovi njegovog vlastitog bića prikazanih u obliku zvuka, kao deo njegove borbe od nadira, podnožja klonulosti do izbavljenja u svetlu Duha.

Pokušaćemo da prodremo u život ovih simboličnih figura i simbola s gnostičke tačke gledišta rosenkrojcera. Rihard Vagner je učinio da vitez Grala, Gurnemaz objavi:

Čujete li poziv? Pa dobro, hvala Bogu da ste vi bili označeni da to čujete.

Nem i bezvremen odjekuje poziv tvorca dušama potonulim u materiju. Da se čuje taj poziv jeste blagoslov koji čini tragaocu da sluša u tihoj zahvalnosti. U toj tišini on čuje pozive da traži Gral.

Gral i Amfortasova rana

Šta je gral?

To može biti izloženo;

ali budeš li jedanom sam izabran,

poruka neće ostati neotkrivena.

                                                (Prvo delo)

U sedmoj knjizi Corpus Hermeticum, Hermes kaže Tatu:

 

On je poslao dole veliku Opojnu Posudu[16], ispunjenu moćima duha i On je opremio glasnika i naredio mu da objavi ljudskim srcima: Umočite u ovu Opojnu Posudu; vi, duše koje možete; vi koji verujete i imate poverenje da ćete se uzdići k Njemu koji je poslao dole ovu Posudu; vi koji znate za koju svrhu ste stvoreni."

 

U ovim rečima tajna iskupljenja iz Grala, koja je među uzvišenijim tajnama data čovečanstvu za njegovo spasenje, postaje manifestovana. Gral je kosmički i mikrokosmički aspekt. Kosmički je, jer je on aktivan kao polje koje obuhvata područje zemlje, iz koga se svo čovečanstvo hrani snagama svetog Duha; a mikrokosmički je kao posuda koja može biti aktivna u svakoj osobi da bi asimilirala svetu hranu. Preduslov za to je, međutim, da posuda bude prazna, a to znači da je očišćena od nečistoća dijalektičkih sila.[17] Ovo pročišćenje se odvija u procesu istrajnog trpljenja,[18] (ili) samo predavanja unutrašnjem Hristu.

Klasična priča o Gralu, na kojoj je Rihard Vagner zasnovao svoju operu, bila nam je prenešena iz srednjeg veka. Ona prikazuje činiju Gral kao izvornu čašu za pričešće ili onaj pehar u kome je sakupljena Hristova krv, a Josif iz Arimateje je doneo u Evropu. Čretien de Trojes[19] nam kaže u svom "Percevalu" da je Josif iz Arimateje, Hristov učenik skupio krv koja je tekla iz Isusovog boka u posudu, koju je zajedno sa svetim kopljem doneo u zemlju Pirineja. Otada je Gral čuvan u dvorcu Grala.

Vagnerova radnja započinje od ovog mesta. Čuli smo da je posuda bila poverena kralju Grala Titurelu, koji je utvrdio zamak za Gral i sazvao krug vitezova oko svetog Grala. On je izvršio svoju službu u potpunoj saglasnosti sa božanskim planom. Međutim, njegov sin Amfortas koji je nasledio Titulerovu službu zaštitnika Grala, svojevoljno je uvučen u bitku sa Klingsorom, gospodarem tame, a time je pao u greh, gubeći sveto koplje u njoj.

S vremena na vreme Amfortas je morao da otkrije čašu vitezovima. Tokom slavljenja rituala pričešća vitezovi Grala su primali svetu hranu.

Parsifal, "čestita budala" je uspeo posle bezbrojnih pokušaja ponovo da zadobije koplje i vrati ga natrag. On vida Amfortasove rane i zauzima njegovo mesto kao kralj Grala. Toliko o glavnim crtama radnje.

Šta je postalo od Grala? Da li ta legendarna posuda postoji danas? U prošlim vekovima prelaz od fine do grube materijalne ravni bio je mnogo fluidniji nego u našem kristalizovanom dobu sa njegovim materijalističkim mišljenjem. U to vreme znanje da neiskazano može da se spoji sa izvesnim objektom - ne samo simbolično nego s vremena na vreme čak opipljivo - bilo je više životvorno i šire rasprostranjeno u čovečanstvu nego što je danas. Katari i templari čija su imena nerazmrsivo povezana sa Gralom, još su živeli i delovali unutar ove tradicije u srednjem veku. Još možemo da se divimo drevnom nacrtu Grala na zidu male pećine ispod zamka Grala u Montrealp de Sosu. Ona prikazuje čašu, koplje, kapi krvi i sunce. Moderan čovek može shvatiti ovaj tip materijalne veze samo s velikom teškoćom i mnoge su opasnosti od mistifikacije i zablude koji vrebaju unutra. Današnji kandidat na putu spasenja mora iznad svega biti duboko svestan činjenice da je materija svet obmane. Moderan put svetog Grala, na koji nam danas duhovna škola rosenkrojcera ukazuje, ne vodi do fizičkog cilja,[20] nego do duhovne duše.[21]

Gral, posuda za Hristovu krv , jeste simbol izvorne[22] duše, koji je namenjen da služi kao posuda za svetog duha. Kandidat mora da otkrije ovaj Gral u svom vlastitom srcu i da ga dovede do ostvarenja. Onda će se učenik misterija, kao Parsifal naći “na stazi svetog Grala”. Onda će na određenom mestu ove staze, njegova obnovljena duša bivajući voljna, biti podesna da primi božji duh. On može da ga podeli u Bratstvu Grala i može da izvrši svoju ‘službu’.[23] On otkriva Gral u samome sebi i raspodeljuje svetu hranu, koju mu je njegova nova duša dozvolila da je primi, čovečanstvu žednom oslobođenja. Ovo je međutim dug put stazom koju nam je tako jasno naznačenio Parsifal, “čestita budala”.

U njegovom susretu sa Kundrijom – njegovom auričkim bićem, Čuvarem na Pragu – on mora da prepozna razlog patnje ovog sveta i da mu se odupre, kako bi posle toga mogao da iskusi metamorfozu u čaranju Svetog Petka.

 

Amfortasove rane

Senka tuge se nadvila nad zamkom Grala. Rana je bina naneta kralju za koju nema leka. Samo sa svetim kopljem koje poseduje Klingsor, može rana da se zaceli i ukloni senka sa zamka Gral.

Prvi čin “Parsifal”, u takozvanoj “priči o Gralu”, prenosi nas u prošlost, do tragičnog momenta u kome je Amfortas ranjen u borbi sa Kringsorom, vladarem čulnog sveta i borcem protiv Grala. On sureće Kundriju i ne može se odupreti iskušenju. Dok leži u Kundrijinim rukama, koplje mu je iskliznulo dalje od njega. Klingsor ga krade i s njim zadaje Amfortasu bolnu ranu.

Kralj Grala se vraća u svoj zamak bez koplja. U grešnom, ranjenom stanju, njegova sveta služba – otkrivanje Grala – postaje za njega bezgranično mučenje. On čezne samo za smrću, iz koje se nada spasenju. Međtim, ne može da umre; smrt ne dolazi. Samo obećanje da “čestita budala” može da povrati koplje iz Klingsorovog začaranog vrta daje kralju i njegovim vitezovima nadu za zpasenjem.

Gral i Glingorsov začarani vrt