Oslobađanje od saznatog

  • Autor: Jiddu Krisnamurti
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN:
  • Godina izdanja:
  • Broj strana:
  • Povez: Mek
  • Pismo: Latinica
  • Akcija: 0
Cena: 570 RSD Ubaci u korpu

Ljubav nije proizvod misli koja je prošlost. Nije moguće da mišljenje neguje ljubav. Ljubav nije zagrađena okolo i uhvaćena u ljubomori, jer ljubomora je prošlost. Ljubav je uvek aktivna sadašnjost. Ona nije „ja ću voleti“ ili „ja sam voleo.“ Ako znate ljubav nećete slediti nikoga. Ljubav se ne pokorava, ne sluša niti se povinuje. Kada volite nema ni poštovanja ni nepoštovanja.

 Jiddu Krishnamurti (12. maj 1895. - 17. februar 1986.) je veoma poznat pisac i propovednik o fundamentalnim filozofskim i spiritualnim stvarima, takvim kao sto je  svrha meditacije, ljudski odnosi, i kako doneti globalne pozitivne promene u svetu. U trideset četvrtoj godini on se javno odrekao slave i mesijanskog statusa koji je zadobio odkad je bio proglašen novom inkarnacijom Maitreya Buddhe od strane Teozofskog Društva, i proveo je ostatak svog života objavljujući redovno i držeći javna predavanja, većinom u Južnoj Aziji, Evropi i Sjedinjenim Državama. U devedesetoj godini govorio je u Ujedinjenim Nacijama o miru i svesti, a 1984. je mu je dodeljena medalja za mir.

Krishnamurti je rođen u indijskoj brahminskoj telugu porodici iz Madanapallea, a 1909 godine je sreo C. W. Ledbeatera na privatnoj plaži Teozofskog Društva u četvrti Adyar iz Madrasa (sada Chennai), India. Kasnije je rastao pod starateljstvom Annie Besant i C. W. Leadbeatera, u to vreme lidera Društva, koji su verovali da je on "vozilo" za očekivanog "svetskog učitelja." Kao mlad čovek, odrekao se te svetske organizacije (Red Zvezde) koja je ustanovljena da podržava to. Proveo je ostatak života putujući po svetu kao individualni predavač, govoreći velikim i malim grupama, a takođe i zainteresovanim pojedincima. Tvorac je većeg broja knjiga, među njima Prva i trajna sloboda, Jedino otkrivenje, i Krishnamurtijeva beležnica. Uz to, štampana je velika kolekcija njegovih govora i rasprava.  Poslednje svoje javno predavanje održao je u Madrasu, januara 1986, mesec dana pre nego što je umro u mestu Ojai, California.

Njegove pristalice su, radeći preko nekoliko neprofitnih fondacija, nadgledali izvestan broj nezavisnih škola usredsređenih oko njegovih gledišta o obrazovanju - u Indiji, Engleskoj i Sjedinjenim Državama - i nastavili su da prepisuju i distribuiraju mnoge od hiljada njegovih govora, grupne i pojedinačne diskusije, i druge spise, izdajući ih u različitim formama, uključujući štampani, audio, video i digitalni oblik kao i online, na mnogim jezicima.

Poglavlje 1

Čovek je kroz vekove tragao za nečim iznad samog sebe, izvan materijalnog blagostanja - za nečim što mi nazivamo istinom, Bogom, ili realnošću, bezvremenim stanjem – nečim što ne može biti poremećeno okolnostima, od misli ili ljudske pokvarenosti.

 

***

Uvek je čovek postavljao pitanje; šta je sa svim tim? Ima li  život ikakvo značenje? On vidi ogromnu pometnju u životu, brutalnosti, revolt, ratove, beskrajne podele religije, ideologije i nacionalnosti, i sa trajnim osećajem duboke frustracije pita; šta čovek treba da čini, šta je s ovom stvari koju nazivamo življenjem, ima li ičega izvan toga?

Ne nalazeći ovu bezimenu stvar od hiljadu imena koju je uvek tražio, kultivisao je veru – veru u spasitelja ili jedan ideal – a vera stalno proizvodi nasilje.

U ovoj konstantnoj borbi koju mi nazivamo življenjem, pokušavamo da uspostavimo pravilo ponašanja u skladu s društvom u kome smo odgajani, bilo da je komunističko društvo ili takozvano slobodno društvo; prihvatamo standard ponašanja kao deo naše tradicije kao hindusi, muslimani ili hrišćani i šta god se desi da smo. Gledamo u nekoga da nam kaže šta je ispravno ili nepravilno ponašanje, šta je ispravna ili pogrešna misao; da sledimo ovaj obrazac ponašanja i naše mišljenje postane mehaničko, a naši odgovori automatski. Možemo zapaziti ovo vrlo lako u sebi.

Vekovima smo bili hranjeni kašikom od naših učitelja, od naših autoriteta, od naših knjiga, naših svetaca. Govorimo; 'Kaži mi o tome – šta leži iza bregova, planina i zemlje?' i zadovoljni smo s njihovim opisima, koji znače da živimo na rečima a naš život je plitak i prazan. Mi smo polovni ljudi. Živeli smo na onome što nam je rečeno, bilo vođeni našim sklonostima, našim tendencijama, ili prinuđeni da prihvatamo okolnosti sredine, našeg okruženja. Mi smo rezultat svih vrsta uticaja i nema ničega novog u nama, ničega što smo otkrili u sebi; ništa originalnog, drevnog, izvesnog i jasnog.

Kroz ideološku istoriju mi smo bili uvereni od religioznih lidera da ako izvodimo određene rituale, ponavljamo određene molitve ili mantre, potčinimo se određenim obrascima, ugušimo naše želje, kontrolišemo naše misli, oplemenimo naše strasti, ograničimo svoje apetite i uzdržavamo se od seksualnog zadovoljavanja, mi ćemo nakon dovoljnog mučenja uma i tela, naći nešto izvan ovog malog života. To su milioni ,takozvanih religioznih, ljudi činili kroz vekove, bilo u izolaciji, odlazeći u pustinju, u planine ili pećine, ili lutajući od sela do sela s prosjačkom zdelom ili u grupi pridruživši se manastiru, usredsređujući svoje umove potčinjavanje određenom obrascu. Inače mučeni um, slab i razbijen um, um koji želi da pobegne od sveg meteža, koji se odrekao spoljnjeg sveta i učinjen tupim kroz disciplinu i prilagodljivost – takav um, ma koliko da traga, naći će samo u skladu sa svojim vlastitim izobličenjem.

Stoga da se otkrije da li nešto stvarno jeste ili nije izvan ove brižne, krive, strašljive, takmičarske egzistencije, meni izgleda da čovek mora imati sasvim drugačiji pristup. Tradicionalni pristup je od periferije unutra, i kroz vreme vežbanjem i odricanjem, postepeno da se dođe do unutrašnjeg cveta, te unutrašnje lepote i ljubavi – u stvari uraditi sve da bi sebe učinili skučenim, uskim, sitnim i bezvrednim; guleći malo po malo; što će potrajati; sutra će se činiti, sledećeg života će se činiti – i kada na kraju čovek dođe do centra nalazi da ničega tamo nema; jer je čovekov um učinjen nesposobnim, tupim i neosetljivim.

Vršeći i posmatrajući ovaj proces čovek pita sebe, ne postoji li sasvim drugačiji pristup – a to znači, nije li moguće eksplodirati iz centra?

Svet prihvata i sledi tradicionalni pristup. Osnovni uzrok nesređenosti u nama je traženje realnosti obećane od drugog; mi mehanički sledimo nekoga koji će nam osigurati udoban spiritualni život. To je najizuzetnija stvar, premda je većina nas protivna političkoj tiraniji i diktatorstvu, mi tiho unutrašnje prihvatamo autoritet, tiraniju, drugoga da bismo skrenuli i izopačili naše umove i način života. Stoga ćemo potpuno odbaciti ne intelektualno nego stvarno, svaki takozvani spiritualni autoritet, sve ceremonije, rituale i dogme; to znači da ostajemo sami i već smo u konfliktu sa društvom; prestajemo da budemo valjana i poštovana ljudska bića. Cenjenom ljudskom biću nije moguće da dođe blizu do tog beskonačnog, nemerljivog, do te realnosti.

Sada ste vi počeli pomoću osporavanja i negiranja nečega apsolutno lažnog – tradicionalnog pristupa – ali ako poričete to ,kao reakcija, stvorićete drugi obrazac u kome ćete biti uhvaćeni; ako sebi kažete intelektualno da je ovo odricanje vrlo dobra ideja ali ne činite ništa oko toga, ne možete uopšte ići dalje. Ako ipak to odričete, jer razumete glupost i nezrelost toga, ako odbacite to s ogromnom inteligencijom, jer ste slobodni i niste uplašeni, vi ćete stvoriti veliku smetnju u sebi i oko sebe ali ćete iskoračiti iz klopke ugleda i poštovanosti. Naći ćete onda da više niste tragalac. To je prva stvar da se nauči – da se ne traži. Kada tražite vi ste stvarno samo izlog – pazarenje.

Pitanje da li postoji ili ne Bog ili istina, ili realnost, ili kako god hteli to da nazovete, nikada na to ne mogu odgovoriti knjige, sveštenici, filozofi ili spasitelji. Niko i ništa ne može odgovoriti na pitanje sem vas samih i zbog toga morate znati sebe. Nezrelost leži samo u totalnom neznanju sebe. Da razumete sebe jeste početak mudrosti.

A šta ste vi sami, individualno vi? Mislim da postoji razlika između ljudskog bića i individue. Individua je lokalni entitet, živeći u određenoj zemlji, pripadajući osobitoj kulturi, određenom društvu, posebnoj religiji. Ljudsko biće nije lokalni entitet. Ono je svuda. Ako individua samo deluje u određenom uglu širokog polja života, onda je njegovo delovanje totalno nepovezano sa celinom. Stoga čovek mora da ima na umu da mi govorimo o celini ne o  delu, jer u većem manje jeste, ali u manjem veće nije. Individua je malo uslovljen, jadan, frustrirani entitet, zadovoljna sa svojim malim bogovima i svojim malim tradicijama, dok ljudsko biće ima udela u totalnom blagostanju, totalnoj bedi i totalnoj pometnji sveta.

Mi ljudska bića smo ono što smo bili milionima godina – kolosalno pohlepni, zavidljivi, agresivni, ljubomorni, nemirni, brižni i očajni, sa povremenim nastupima radosti i ljubavi. Mi smo neobična mešavina mržnje, straha i blagosti ili otmenosti; oboje smo bes i mir. Postojao je spoljni napredak od volovskih kola do džet aviona, ali psihološki pojedinac se uopšte nije promenio, a strukturu društva preko celog sveta su stvorili pojedinci. Spoljašnja društvena struktura je rezultat unutrašnje psihološke strukture naših ljudskih odnosa, jer individua je rezultat totalnog iskustva, znanja i ponašanja čoveka. Svako od nas je  skladište sve prošlosti. Individua je ljudsko (biće) koje je celo čovečanstvo. Cela istorija čoveka je zapisana u nama samima.

Da bi osmotrili i proučili šta se stvarno zbiva u vama i izvan vas u takmičarskoj kulturi u kojoj živite s njenom željom za moć, položaj, prestiž, ugled, uspeh i ostalim – proučite postignuća na koja ste tako ponosni, celo ovo polje koje nazivate življenjem u kome postoji konflikt u svakoj formi uzajamnih odnosa, množenje mržnje, antagonizma, brutalnosti i beskrajnih ratova. Ovo polje, ovaj život, sve je što znamo, i ne bivajući sposobni da razumemo ogromnu bitku egzistencije prirodno smo uplašeni nje i svim vrstama suptilnih puteva tražimo način da pobegnemo iz nje. Plašimo se takođe nepoznatog – plašimo se smrti, plašimo se onoga što leži iza sutra. Stoga se plašimo znanog i plašimo se neznanog. To je naš svakodnevni život i u njemu nema nade, pa zbog toga svaka forma filozofije, svaka forma teološkog koncepta prosto je jedino beg iz stvarne realnosti kakva (ona) jeste.

Spoljašnje forme promene koje donose ratovi, revolucije, reformacije, zakoni i ideologije uopšte nisu uspele da promene osnovnu prirodu čoveka, a otuda i društva. Kao ljudska bića koja žive u ovom monstruozno ružnom svetu, upitajmo sebe, može li ovo društvo zasnovano na takmičenju, brutalnosti i strahu, doći do nekog cilja? Ne kao jedne intelektualne koncepcije, ne kao (neke) nade, nego kao jedne stvarne činjenice, tako da se um načini svežim, novim i nevinim i može ostvariti potpuno drugačiji svet? To se može samo dogoditi, ja mislim, ako svako od nas prepozna važnu činjenicu, da mi kao pojedinci, kao ljudska bića, u ma kom delu sveta se desilo da živimo ili ma kojoj kulturi se desilo da pripadamo, totalno smo odgovorni za čitavo stanje u svetu.

Mi smo svi pojedinačno odgovorni za svaki rat zbog agresivnosti naših vlastitih života, zbog našeg nacionalizma, naše sebičnosti, naših bogova, naših predrasuda, naših ideala, koji nas svi dele. Samo kada shvatimo, ne intelektualno nego stvarno, tako stvarno kao što bi priznali da smo gladni ili u bolu, da smo ja i vi odgovorni za sav ovaj postojeći haos, za svu bedu po celom svetu jer smo doprineli tome u našim svakodnevnim životima i jesmo deo ovog monstruoznog društva sa njegovim ratovima, podelama, njegovom ružnoćom, brutalnošću i pohlepom – samo onda ćemo mi delovati.

Inače šta može ljudsko biće učiniti – šta možemo vi i ja učiniti – da stvorimo potpuno drugačije društvo? Postavljamo sebi vrlo ozbiljno pitanje. Postoji li išta što treba da se uradi? Šta mi možemo uraditi? Hoće li nam neko reći? Ljudi su nam rekli. Takozvane spiritulne vođe, za koje se pretpostavlja da razumeju ove stvari bolje nego mi, rekli su nam da možemo pokušati da obrnemo i oblikujemo sebe po novom obrascu, ali nas to nije odvelo vrlo daleko. Mudri i učeni ljudi su nam to rekli ali to nas nije odvelo dalje. Rečeno nam je da sve staze vode do istine – vi imate svoju stazu kao hindu,neko drugi svoju stazu kao hrišćanin, a neko treći kao musliman, i oni se svi susreću na istim vratima – koja su, kada ih pogledate, očigledno apsurdna. Istina nema stazu i to je lepota istine, ona je živuća. Mrtva stvar ima stazu do sebe jer je statična, ali kada vidite da je istina nešto živuće, pokretno, koja nema mesto počinka, koja nema hram, džamiju ili crkvu, koja nema religiju, nema učitelja, nema filozofa, niko vas njoj ne može odvesti – onda ćete takođe videti da ova živa stvar jeste ono šta vi zapravo jeste – vaša ljutnja, vaša brutalnost, vaše nasilje, vaše očajanje, agonija i žalost u kojima živite. U razumevanju svega ovoga je istina, a vi možete razumeti to samo ako znate kako da gledate na ove stvari u vašem životu. A ne možete gledati kroz ideologiju, kroz ekran reči, kroz nade i strahove.

Dakle, vidite da ne možete zavisiti od drugih. Nema vođenja,nema učitelja, nema autoriteta. Postojite samo vi – vaš odnos sa drugima i sa svetom – nema ničega drugog. Kada shvatite ovo, ili to donosi veliko očajanje, iz koga dolazi cinizam i ogorčenost, ili u suočavanju činjenice da vi i niko drugi nije odgovoran za svet i za vas same, za ono šta mislite, šta osećate, kako delujete; svo žaljenje sebe nestaje.

Možemo li onda vi i ja ostvariti sebe bez ikakvog spoljnog uticaja, bez ikakvog nagovaranja, bez straha od kazne – možemo li ostvariti u samoj suštini svog bića totalnu revoluciju, psihološku promenu, tako da više nismo brutalni, nasilni, takmičarski, nemirni, brižni, plašljivi, zavidljivi i sve ostalo od manifestacije naše prirode koje je izgradilo podlo društvo u kome živimo svoje svakodnevne živote?

Važno je razumeti od samog početka da ne formulišem neku filozofiju ili neku teološku konstrukciju ideja ili teoloških koncepata. Meni izgleda da su sve ideologije sasvim idiotske. Ono što je važno nije filozofija života nego zapaziti i držati se onoga šta se stvarno zbiva u našem svakodnevnom životu, unutra i spolja. Ako proučavate vrlo detaljno šta se  dešava i ispitate to, videćete da je to zasnovano na jednoj intelektualnoj koncepciji, a intelekt nije celo polje egzistencije; to je deo, a deo ma koliko vešto stavljen zajedno, ma koliko drevan i tradicionalan, još uvek je mali deo egzistencije, dok se mi moramo baviti totalnošću života. A kada pogledamo šta se zbiva u svetu počnjemo da razumemo da nema spoljašnjeg i unutrašnjeg prosesa; postoji samo jedan jedinstveni proces, to je celina, totalno kretanje, unutrašnje kretanje koje izražava sebe kao spoljašnje a spoljašnje opet reaguje na unutrašnje. Da se bude u stanju pogledati na ovo izgleda mi sve što je potrebno, jer ako znate kako da gledate, onda cela stvar postaje vrlo jasna, a da bi se gledalo nije potrebna filozofija, ni učitelj. Niko ne treba da vam kaže kako da gledate. Samo gledajte.

Možete li onda, videvši ovu celu sliku, videvši je ne verbalno nego stvarno, možete li lako, spontano, preobraziti sebe? To je pravi ishod. Da li je moguće ostvariti potpunu revoluciju u psihi?

Pitam se kakva je vaša reakcija na ovo pitanje? Možete reći, „ja ne želim da menjam,“ a i većina ljudi ne želi, posebno oni koji su društveno i ekonomski prilično sigurni, ili koji se drže dogmatskih vera i zadovoljni su da prihvate sebe i stvari kakve jesu ili u neznatno promenjenoj formi. S ovim ljudima se mi ne bavimo. Ili možete reći više suptilno, „dakle, to je previše teško, nije za mene.“ u kom slučaju ćete već blokirati sebe, prestali biste da istražujete i nece  biti od ikakve koristi da se ide dalje. Ili još možete reći, „ja vidim nužnost fundamentalne unutrašnje promene u meni, ali kako da dovedem do nje? Molim, pokažite mi način, pomozite mi pri tome.“ Ako kažete to,onda ono u šta se upuštate nije sama promena; vi ni niste zaista zainteresovani za temeljitu revoluciju; samo tragate za metodom, sistemom, da ostvarite promenu.

Da sam bio dovoljno slabouman da vam dam sistem i da ste vi bili dovoljno ludi da sledite to, vi biste samo kopirali, imitirali, usklađivali, prihvatali, a kada to činite u sebi ste postavili vlast drugoga i otuda postoji konflikt između vas i te vlasti. Osećate da morate uraditi takvu i takvu stvar jer vam je rečeno da to radite, a ipak ste nesposobni da učinite to. Imate svoje sopstvene posebne sklonosti, tendencije i pritiske koji se sukobljavaju sa sistemom koji mislite da treba slediti i zbog toga postoji protivrečnost. Dakle, vi ćete voditi dvostruki život između ideologije sistema i stvarnosti vaše svakodnevne egzistencije. U pokušaju da se potčinite ideologiji, vi gušite sebe - dok ono što je stvarna istina nije ideologija, nego ono što jeste. Ako pokušate da izučavate sebe saobrazno drugome uvek ćete ostati polovno ljudsko biće.

Čovek koji kaže, „želim da se promenim, kažite mi kako,“ izgleda vrlo ozbiljan, vrlo trezven, ali on to nije. On želi autoritet za koga se nada da će izazvati red u njemu samom. Ali može li ikada autoritet, ili vlast, ostvariti unutrašnji red? Red nametnut spolja mora uvek biti nered. Možete uvideti istinu ovoga intelektualno ali možete li stvarno primeniti to tako da vaš um više ne projektuje nikakav autoritet, autoritet knjige, učitelja, žene ili supruga, roditelja, prijatelja ili društva? Zato što smo uvek delovali unutar obrasca, formula postaje ideologija i autoritet; ali onog momenta kada zaista vidite da pitanje, „kako se mogu promeniti?“ uspostavlja novi autoritet, završili ste s autoritetom zauvek.

Izložimo to ponovo. Ja vidim da moram promeniti potpuno svoje biće iz korena; više ne mogu zavisiti ni od kakve tradicije, jer tradicija je dovela do ove ogromne lenjosti, prihvatanja i poslušnosti. Ja ne mogu nikako tražiti od drugog pomoć da mi pomogne promenu, ni od jednog učitelja, ni jednog Boga, ni jedne vere, ni jednog sistema, od ikakvog spoljašnjeg pritiska ili uticaja. Šta se onda zbiva?

Pre svega, možete li odbaciti svaki autoritet? Ako možete, to znači da se više ne plašite. Šta se onda događa? Kada odbacujete nešto lažno što ste nosili okolo sa sobom generacijama, kada odbacite teret bilo koje vrste, šta se dešava? Imate više energije, zar ne? Imate veći kapacitet, više sposobnosti, veću jačinu i vitalnost. Ako ne osećate ovo, onda niste odbacili teret, niste odstranili mrtvu težinu autoriteta.

Inače kada sve to odbacite imate ovu energiju u kojoj uopšte nema straha – nema straha od činjenja greške, nema straha od činjenja ispravnog ili pogrešnog – onda nije li ta energija sama mutacija, promena? Treba nam ogroman iznos energije i mi je rasipamo kroz strah, ali kada postoji ova energija koja dolazi iz odbacivanja svake forme straha, ta energija proizvodi sama radikalnu unutrašnju revoluciju.

Ne treba da činite nikakvu stvar oko toga.

Stoga ste ostavljeni sami sa sobom, i to je pravo stanje u kome čovek treba da bude koji je vrlo ozbiljan oko svega ovoga; i pošto više ne tražite od nikoga ili ničega pomoć, već ste slobodni da otkrijete. A kada postoji sloboda, postoji energija; kada ima slobode to ne može učiniti ništa nepravilno niti pogrešno. Sloboda je sasvim drugačija od pobune. Nema takve stvari kao činjenje ispravnog ili pogrešnog kada postoji sloboda. Vi ste slobodni i iz tog centra delujete. Otuda nema straha, a um koji nema strah sposoban je za veliku ljubav. A kada ima ljubavi ona može učiniti šta želi.

Šta ćemo mi učiniti, otuda, jeste da naučimo o sebi, ne saobrazno meni ili prema nekom analitičaru ili filozofu – jer ako naučimo o sebi po nekome drugom, učimo o njemu, ne o sebi – mi ćemo naučiti šta mi stvarno jesmo.

Shvativši da možemo ne zavisiti od spoljašnjeg autoriteta u izazivanju totalne revolucije unutar strukture naše vlastite psihe, postoji neizmerno veća teškoća našeg vlastitog unutrašnjeg autoriteta, autoriteta naših vlastitih osobenih malih iskustava i akumuliranih mišljenja,znanja,ideja i ideala. Juče ste imali iskustvo koje vas je naučilo nešto, a ono što vas je naučilo postaje novi autoritet – i taj autoritet od juče je isto tako destruktivan kao što je autoritet od hiljadu godina. Da bi razumeli sebe ne traži autoritet bilo od juče ili od hiljadu godina jer smo žive stvari, uvek pokretne, tekuće, koje nikada ne miruju. Kada gledamo u sebe sa mrtvim autoritetom od juče, nećemo uspeti da razumemo živuće kretanje, niti, lepotu i kvalitet tog kretanja.

Da se bude slobodan od svih autoriteta, od vašeg vlastitog i drugog, znači umreti za sve od juče, tako da je vaš um uvek slobodan, uvek mlad, nevin, pun snage i strasti. Samo u tom stanju čovek uči, zapaža i proučava. Za ovo se zahteva mnogo svesnosti, stvarna konkretna svest onoga što se odvija u vama, bez ispravljanja toga kazivanja toga šta to treba ili ne treba biti, jer onog momenta kada ispravite to ustanovili ste drugi autoritet, cenzora.

Dakle, sada ćemo istražiti sebe zajedno – ne jednu osobu objašnjavajući dok čitate, slažući se ili ne slažući s njim kako sledite reči na strani, inače preduzimajući zajedno putovanje, putovanje za otkrivanje u najtajnijim uglovima naših umova. A da bi se preduzelo takvo putovanje moramo putovati lagano; ne možemo biti opterećeni mišljenjima,predrasudama i zaključcima – sav taj stari „nameštaj“ smo sakupili za poslednje dve hiljade godina i više. Zaboravite sve, zaboravite sve što znate o sebi; zaboravite sve što ste ikada mislili o sebi; počećemo kao da ne znamo ništa.

Prošle noći je padala teška kiša, a sada nebo počinje da se čisti; ovo je novi sveži dan. Počnimo sa našim putovanjem zajedno sa svim jučerašnjim pamćenjem ostavljenim u pozadini – i počnimo da razumemo sebe po prvi put.

***

Poglavlje 2