Četiri plemenite istine

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU
Veoma mi je drago da je ova knjiga, Četiri plemenite istine, prevedena
na srpski jezik, zato što je u njoj sadržano učenje zapravo
suština budističke prakse, onako kako je bila izložena u
prvom
Budinom govoru. Reč je o tome kako iskoristiti patnju
kao sredstvo za postizanje probuđenja.
Naravno, tokom poslednje decenije XX veka narod u Srbiji
se bez sumnje suočio sa mnogo patnje izazvane ratovima,
sukobima i društvenim promenama koje su se odigravale
na Balkanu. Mnogi koji su morali da prožive sve te sukobe
su patnju, koju je svako od njih osećao, videli kao nešto što
uzrok ima izvan njih samih – kao nešto izazvano spoljašnjim
uzrokom. Tako to izgleda i u takvim situacijama ovakav stav
je sasvim razumljiv. Ali ono na šta je Buda ukazivao jeste da
uočimo patnju koju mi stvaramo u samima sebi, reagujući na
situaciju oko nas. Ratovi, društvena previranja, revolucije i
tako dalje su istorijski deo čovekovog života i, poput starenja,
bolesti, bola i gubitka, deo su čovekovog iskustva.
Dakle, prva plemenita istina jeste prepoznavanje te patnje.
Ona ne znači okrivljavanje spoljašnjih okolnosti, niti
okrivljavanje
samoga sebe – već jednostavno posmatranje te
patnje i menjanje stava prema njoj. Umesto da patnju vidimo
kao nešto od čega treba odmah pobeći, vidimo je kao nešto
što treba istražiti. To je način da se nosimo sa društvenim ili
ličnim promenama koje čovek doživljava. bilo da se događaju
u ratu ili miru, bilo da se radi o starenju, gubitku drage osobe
ili životnom razočarenju u bilo kojim drugim okolnostima. U
budističkoj meditaciji naglasak je na razumevanju patnje tako
što je prihvatamo i dopuštamo joj da dopre do naše svesti.
Tada počinjemo da uočavamo mogućnost da sebe oslobodimo
slepila automatskih reakcija ili strahova što se jave u sred
životnih razočarenja, zbrke političkog ili ekonomskog sistema
u kojem živimo ili nesporazuma u odnosima sa drugima.
Budino učenje ima toliko toga da ponudi svakome, a u
zemlji kao što je Srbija, patnja je nešto sa čime ste se sigurno
veoma dobro upoznali. Koristeći četiri plemenite istine,
umesto sagledavanja patnje samo kroz spoljašnje uzroke, kao
nečega što dolazi spolja, počinjemo da posmatramo sopstvenu
odbojnost, strah i napetost, ili način na koji za sve okrivljujemo
druge. Jer to je patnja koju upravo mi stvaramo. Mi ne možemo
mnogo da utičemo na politički sistem ili na socijalne promene
koje se odigravaju oko nas, ali možemo naučiti kako da ne
živimo u strahu, mržnji i ogorčenju zbog nedaća ili problema
što nam dođu u životu. A to onda može voditi do unutrašnje
slobode, potpune nezavisnosti od spoljašnjih okolnosti, i do
mira i blagostanja ne samo u nama, već i u onima oko nas.
Maja 2007. Ađan Sumedo
Amaravati budistički manastir
Velika Britanija

ŠAKA LIŠĆA
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Kosambija,
u šumi palisandara. Tada, uzevši u ruku nekoliko palisandrovih
listova, upita monahe: “Šta mislite, monasi, čega ima
više, listova u mojoj ruci ili listova u ovoj šumi?”
“Listova u ruci Blaženog je manje, gospodine. Više je listova
u ovoj šumi.”
“Isto tako, monasi, onih stvari koje saznah neposrednim znanjem,
ali ih nisam podučavao, daleko je više [od onih kojima sam
podučavao]. A zašto ih nisam podučavao? Zato što nisu povezane
sa ciljem, ne odnose se na temelje svetačkog života i ne vode ka
otrežnjenju, stišavanju strasti, prestanku, smirenju, direktnom
znanju, samoprobuđenju, utrnuću. Zato ih nisam podučavao.
A čemu sam podučavao? ’Ovo je patnja... Ovo je nastanak
patnje... Ovo je prestanak patnje... Ovo je put koji vodi do prestanka
patnje’. Tome sam podučavao. A zašto sam podučavao
tim stvarima? Zato što su povezane sa ciljem, odnose se na temelje
svetačkog života i vode ka otrežnjenju, stišavanju strasti,
prestanku, smirenju, direktnom znanju, samoprobuđenju, utrnuću.
Zato sam ih podučavao.
Otuda je vaša dužnost kontemplacija: ’Ovo je patnja... Ovo
je nastanak patnje... Ovo je prestanak patnje’. Vaša je dužnost
kontemplacija: ’Ovo je put koji vodi do prestanka patnje’.
(Samyutta nikaya, LVI, 31)