Prodor u slobodu – Krišnamurti

PREDGOVOR

            Krišnamurti je rođen 1895. godine, kao osmi sin jedne brahmanske porodice u Indiji. Njegovo ime je izve­deno iz imena Šri Krišna, 'božanska inkarnacija'. Sam Krišna je rođen kao osmo dete.

            Kao vrlo mlad, Krišnamurti je došao u Adjar, cen­tar Teozofskog društva. Tamo je vaspitavan u teozofskom duhu. Njegovo lično zračenje i povučenost ostavili su takav utisak na njegove učitelje, da su već 1911. godine za njega osnovali “Order of the Star of the East” i kao šesnaes­togodišnjaka postavili na čelo tog reda.

            Godine je provodio u učenju, putovanjima, sve do dana tišine, kada ga je unutrašnji preobražaj oslobodio svih veza, pa je 3. avgusta 1929. godine raspustio red. Bio je to potres za teozofe, prava katastrofa. Ono što su izgradili kroz godine oduševljenog rada, srušeno je jednim udarcem. Koje li su to ogromne snage podstakle Krišnamurtija na taj korak i kako su morali biti duboki uvidi i velika saznanja koji su tome prethodili!

            Tada je objavio svetu da je istina zemlja bez puteva, bezgranična, kojoj se čovek ne može približiti kroz ni jednu ustaljenu religiju. Tada je rekao: “Moj jedini in­teres se sastoji u tome da apsolutno i po svaku cenu ljude učinim slobodnim”. Time je postavio temelj svog učenja. Od tada Krišnamurti neumorno putuje svetom i govori lju­dima svih nacija. Njegova žarka želja je da pomaže lju­dima da ostvare unutrašnju slobodu. Za ovu večnu temu on nalazi uvek nove izraze, pomoću kojih sa svih strana osvetljava bezgraničnu punoću života.

ČOVEK  I  SVET

            Čovek je oduvek tražio nešto što nadilazi i njega i njegovo materijalno blagostanje - nešto što mi nazivamo Istinom, Bogom ili Realnošću, jedno bezvremeno stanje - na šta ne mogu da utiču prilike, misli ili ljudska pok­varenost.

Ljudi su oduvek postavljali pitanje: o čemu se zapravo radi? Ima li život uopšte neki smisao? Imajući pred očima beznadežni nered u životu, grubosti, revolte, ratove; religiozne, ideološke i nacionalne razmirice koje ne prestaju; sa osećanjem dubokog razočaranja se pitaju šta da čine, šta je to što nazivamo životom i postoji li nešto iznad toga.

            Kako to neopisivo, što nosi hiljadu imena i što je večno tražio, nije mogao da nađe, čovek je razvio veru - veru u jednog Izbavitelja ili veru u neki ideal, a svaka vera neizostavno proizvodi nasilje.

            U toj neprekidnoj borbi, koju nazivamo životom, pokušavamo da uspostavimo kodeks ponašanja, koji odgovara društvu u kome smo odrasli, bez obzira da li se pri tome radi o komunističkom ili takozvanom slobodnom društvu. Prihvatamo jedan normalan način života kao sastavni deo tradicije, kojoj mi kao hindusi, muslimani, ili hrišćani, ili šta već sticajem okolnosti jesmo, pripadamo. U potrazi smo za nekim ko bi nam rekao kakvo ponašanje je ispravno ili neispravno, koje je tačno a koje pogrešno razmišljanje. Vladajući se prema tim normama, naše ponašanje i razmišljanje postaje mehaničko, naše reakcije automatske. To možemo vrlo lako da uočimo na nama samima.

            Stotinama godina dozvoljavamo da nas vode naši učitelji, autoriteti, naše knjige i naši sveci. Očekujemo da nam otkriju sve što se nalazi iza brežuljaka, brda, i same Zemlje. Zadovoljni smo njihovim prikazima, a to znači da živimo od reči i da je naš život nepotpun i prazan. Mi smo drugorazredni ljudi. Živeli smo od onoga što nam je rečeno i puštali smo da nas vode sklonosti i namere, ili što nam je nametnuto prilikama ili okolinom. Mi smo rezultat svih mogućih uticaja. U nama nema ničega novog, ništa što bismo sami otkrili, ničega izvornog, prastarog, sjajnog.

            Tokom čitave teološke prošlosti religiozni učitelji su nas uveravali da ćemo - ukoliko sledimo određene običaje, ponavljamo određene molitve ili mantre, pridržavamo se određenih normi, potiskujemo naše želje, kontrolišemo naše misli, potiskujemo naše nagone i uzdržavamo se od seksu­alnih ekcesa, i ako su nam duh i telo dovoljno izmučeni - naći našto što je s one strane ovog beznačajnog života. Toga su se pridržavali milioni tzv. religioznih ljudi vekovima, bilo u samoći, otišavši u pustinju, ili na brda u neku pećinu, bilo putujući od sela do sela kao prosjaci, ili su osnivali manastire i prisiljavali svoj um da se prilagodi određenom uzoru. Međutim, izmučen čovek sa svojim slomljenim duhom, onaj koji želi da izbegne čitavu ovu gužvu, koji se odrekao spoljašnjeg sveta i koji je otupljen zbog discipline i prilagođavanja, jedan takav čovek, ma ko­liko dugo tražio, naći će samo ono što odgovara njegovom zavedenom umu.

            Da bismo otkrili, da li stvarno postoji nešto s one strane ovog nemirnog, grešnog, neprijatnog, častoljubivog postojanja ili ne, moramo, kako se meni čini, da krenemo jednim drugim putem. Prema tradicionalnim običajima ide se od periferije prema unutrašnjosti, kako bi se tokom vremena, kroz vežbu i odricanje došlo do unutrašnje lepote i ljubavi - ali u stvarnosti čini se sve da bi se postalo us­kogrudim, beznačajnim i manje vrednim. Čovek skida sloj po sloj, troši vreme, očekuje sve od sutra, od sledećeg života - i kada konačno dopre do središta, otkriva da tamo nema ničega, jer mu je duh postao tup, nesposoban i neosetljiv.

            Kada se sagleda taj proces, postavlja se pitanje, ne postoji li jedan sasvim drugačiji put i nije li moguće krenuti iz središta.

            Svet prihvata tradicionalni put i sledi ga. Pravi uz­rok nesređenosti u nama je traganje za realnošću, koju nam je obećao neko drugi. Automatski sledimo onoga, ko nam obeća prijatan duhovni život. U najvećoj meri je čudno što se suprotstavljamo političkoj tiraniji i diktaturi, a s duhovne strane prihvatamo autoritet i tiraniju nekoga ko zbunjuje naš um i naš život. Ako sada odbacimo svaki tzv. duhovni autoritet, zajedno sa ceremonijama, običajima, dogmama, ne samo intelektualno nego i stvarno, to će značiti da stojimo sami i, prema tome, da se nalazimo u sukobu s društvom. Društvo prestaje da nas uvažava. Međutim, čovek, koga društvo uvažava, ne može da se približi toj beskrajnoj i neizmernoj realnosti.

            Sada ste počeli da negirate nešto apsolutno neis­pravno, a to je tradicionalni put. Međutim, ako je to od­bacivanje samo reagovanje, stvorićete nov šablon, u kome ćete se uhvatiti u zamku. Ako vam razum kaže da je to odbacivanje dobra misao, a vi je ne prihvatite, nikuda nećete doći. Samo ako negirate ono neispravno, jer ra­zumete tupost i nezrelost društvene konvencije, ako to od­bacujete, jer ste došli do dubokog uvida, jer ste slobodni i bez straha, izazvaćete veliki nemir u sebi i oko sebe, ali ćete se rešiti zamke konvencionalne čestitosti.

            To je prvo što treba da učinite, a ne da tražite! Sve dok tražite, gubite vreme.

            Filozofi, izbavitelji, sveštenici i knjige nikada ne mogu da odgovore na pitanje postoji li Bog, Istina ili Realnost, ili kako to već želite da nazovete.

            Niko i ništa ne može da odgovori na to pitanje osim vas samih i zato morate da poznajete sebe. Ako čovek ne poznaje sebe, nije zreo. Razumeti samog sebe je početak mudrosti.

            Šta je to Jastvo, individualno biće? Mislim da postoji razlika između čoveka kao takvog i ličnosti. Ličnost je vezana za neko mesto, živi u određenoj zemlji, pripada određenoj kulturi, društvu i religiji. Nasuprot tome, čovek nije jedinka vezana za neko mesto. On je sveobuhvatan. Postupci ličnosti, koja deluje samo u ograničenom seg­mentu širokog područja života su bez ikakve veze sa celi­nom. Zato moramo da mislimo na to da govorimo o ce­lini, a ne o deliću, jer se u većem nalazi manje, ali se u manjem ne nalazi veće. Ličnost je beznačajno, ograničeno, bedno i razočarano biće, zadovoljno sa svojim malim bogo­vima i svojom tradicijom; dok pravi čovek učestvuje u blagodati, kao i bedi i problemima čitavog čovečanstva.

            Mi ljudi, ostali smo onakvi kakvi smo bili milionima godina - u najvećoj meri pohlepni, zavidni, agresivni, ljubomorni, plašljivi i izdvojeni s povremenim osećanjem radosti i naklonosti. Mi smo nasilni, a i miroljubivi. Spoljašnji napredak nas je odveo od magareće zaprege do aviona, ali se u nama individualnost uopšte nije promenila, a ta individualnost je stvorila strukturu društva u čitavom svetu. Spoljašnja socijalna tvorevina je rezultat celokupnih iskustava, znanja i ponašanja ljudi. Svako od nas jeste skladište čitave prošlosti. Individualnost je biće koje u sebi nosi čitavo čovečanstvo. Čitava ljudska istorija je zapisana u nama.

            Obratite pažnju na to šta se stvarno dešava u vama i spoljašnjem svetu - u toj kulturi međusobne konkurencije u kojoj živite, s njenom težnjom za moći, položajem, uti­cajem, ugledom, uspehom i svim ostalim. Obratite pažnju na svoja dela na koja ste tako ponosni, na čitavo područje koje nazivate životom, u kome su svi odnosi puni sukoba, koji proizvode mržnju, svađe, brutalnost i beskonačne ra­tove. To područje, taj život je sve što poznajemo, a pošto nismo sposobni da razumemo nasilnu borbu za egzistenciju, prirodno je da se toga bojimo i tražimo skrivene mogućnosti kako bi sve to izbegli. Bojimo se nepoznatog, smrti i onoga što nam donosi sutrašnji dan. Bojimo se poznatog kao i nepoznatog. To je naš svakodnevni život, u kome nema nade. Zato je svaka filozofija i zato su svi teološki pojmovi bežanje pred stvarnošću, pred onim što jeste.

Sve spoljašnje promene, izazvane ratovima, revoluci­jama, reformama, zakonima i ideologijama nisu uspele iz osnove da preobraze čovekovu prirodu, a time ni društvo. Kao ljudska bića, koja žive u ovom monstruozno ružnom svetu, moramo da se pitamo da li ovo društvo, zasnovano na konkurenciji, brutalnosti i strahu može da dođe do ne­kog cilja - ne u mašti, ne kao nada, nego stvarno, tako da bi duh mogao da postane svež, nov, i nevin, i da bi bio u mogućnosti da stvori novi svet. Ja verujem da do toga može da dođe samo ako svako od nas prizna značajnu činjenicu, da smo svi mi kao individualnosti, kao ljudska bića, svejedno u kom kraju sveta slučajno da živimo ili kojoj kulturi pripadamo, sasvim i potpuno odgo­vorni za stanje u kome se svet nalazi.

Svako od nas je odgovoran za svaki rat, jer je naš život pun agresivnosti; mi smo nacionalisti, puni smo sebičnosti, imamo naše bogove, naše predrasude, naše ideale - i sve nas to razdvaja. Samo ako jasno shvatimo - ne intelektualno nego zaista, kao što osećamo svoju glad ili bol - da smo vi i ja odgovorni za postojeći haos, za bedu čitavog sveta - jer smo mi svojim svakodnevnim životom tome doprineli i deo smo ovog monstruoznog društva s njegovim ratovima, podelama, ružnoćom, bru­talnošću i pohlepom - samo tada ćemo moći stvarno nešto da uradimo.         

Međutim, šta može da uradi jedan čovek, šta možemo da učinimo vi i ja za izgradnju jednog novog sveta?

Postavili smo vrlo ozbiljno pitanje. Može li išta da se uradi? Može li iko to da nam kaže?

Rečeno nam je da svi putevi vode istini; jedan ide svojim putem kao hindus, drugi kao hrišćanin, a treći kao musliman, a svi se sreću pred istim vratima, a to je, ako ispravno gledate, očigledno potpuna besmislica.

Istini ne vodi ni jedan put, i u tome leži njena le­pota. “Istina” je nešto živo. Jedna mrtva stvar poseduje put koji vodi ka njoj, jer sve mrtvo jeste statično. Međutim, ako shvatite da je istina nešto živo, nešto što se kreće, što ne stoji na jednom mestu, ne može da se nađe ni u jednom hramu, niti džamiji ili crkvi, kuda ne može da vas odvede nijedna religija, učitelj ili filozof - tada ćete shvatiti i to da ste u stvari vi upravo to živo - vaša srdžba, grubost, naglost, tuga i bol u kojoj živite. Istina leži u razumevanju svih tih stvari, a razumeti možete samo ako znate kako treba gledati sve stvari koje pripadaju našem životu. Nije moguće gledati s pozicije jedne ideologije, kroz koprenu reči, s nadama i bojaznima.           

Uviđate, dakle, da ne smete da budete zavisni ni od koga. Nema vođe, nema učitelja, nema autoriteta. Postojite samo vi - vaš odnos prema drugima i svetu, i ništa drugo. Kada to uvidite možda ćete postati očajni, što je uzrok cinizma i ogorčenosti. Međutim, ako pogledate stvarnosti u oči, da ste samo vi odgovorni za svet i za sebe i niko drugi, za sve što mislite, što osećate, što ra­dite, tada nestaje svako samosažaljenje. Obično rastemo kritikujući druge, što je jedan oblik samosažaljenja.

 Da li možemo vi i ja, bez ikakvog spoljašnjeg uti­caja, bez prisile, bez straha od kazne - da u središtu našeg bića proizvedemo jednu potpunu evoluciju, jedan psihološki preobražaj? Tada više ne bi bili brutalni, agre­sivni, nemirni, bojažljivi, pohlepni, zavidni i slično; sve što pripada izražajnim oblicima naše prirode, a čime smo izgradili ovo ne baš lepo društvo u kome se odvija naš svakodnevni život.

Važno je razumeti od samog početka da ja ne ob­likujem neku filozofiju niti teološku građevinu ideja i poj­mova. Nije važna neka životna filozofija, nego naše opažanje onoga šta se stvarno događa u našem svakodnev­nom životu - iznutra i spolja. Ako tačno posmatrate šta se dešava i to proveravate, videćete da se sve zasniva na predstavi razuma. Međutim, razum ne obuhvata celokupno postojanje; on je samo deo postojanja, a delići ma kako mudro bili sastavljeni, ma kako tradicionalni i vredni poštovanja, oni su samo manji deo života, dok mi moramo da se bavimo celinom. Kada vidimo šta se sve događa u svetu, počinjemo da shvatamo da ne postoji jedan spoljašnji i jedan unutrašnji proces, nego samo jedan jedi­nstveni, jedno sveobuhvatno kretanje pri čemu se unu­trašnje odražava u spoljašnjem, a spoljašnje opet ima pov­ratno delovanje na unutrašnje. Čini mi se da je to pot­rebno uvideti. Jer, ako znamo kako treba da posmatramo, onda je sve jasno i za posmatranje tada nije potrebna ni­kakva filozofija, nikakav učitelj, niko ne treba da vam go­vori kako morate da gledate. Vi jednostavno gledate. Ako sada imate celu sliku pred očima, ako stvarno vidite - a ne samo kažete da vidite - možete li tada spontano i bez truda da se izmenite? To je srž problema. Da li je moguće da sprovedemo revoluciju u duši?

Želeo bih da znam kako ćete reagovati na ovo pi­tanje. Možda ćete reći: “Ja ne želim da se menjam.” Većina ljudi to zaista ne želi. Naročito oni koji nisu skloni da menjaju sebe, koji su u socijalnom i materijalnom po­gledu donekle osigurani, koji se čvrsto drže svojih dogmat­skih predstava ili su spremni da prihvate sebe i stvari takve kakve jesu, možda u samo nešto izmenjenom obliku. S takvim ljudima se nećemo baviti. Ili ćemo možda upot­rebiti malo suptilnije reči: “Žao mi je, to je preteško, to nije za mene.” U tom slučaju ste se već blokirali i prestali ste da istražujete; nema svrhe da se ide dalje. Možete čak reći: “Vidim potrebu za jednim temeljnim unutrašnjim preobražajem, ali kako da ga sprovedem? Pokažite mi put, pomozite mi u tome.” Ako tako govorite onda ono čime se bavite nema veze sa stvarnom unutrašnjom promenom. U tom slučaju niste zainteresovani ni za jednu temeljnu revoluciju; vi samo tražite jednu metodu, jedan sistem, koji će da vam pomogne u vašem preobražaju.     

Kada bih bio dovoljno nerazuman i dao vam neki sistem, i kada biste bili toliko nerazumni da ga se držite, samo biste kopirali, imitirali, prilagođavali se i odobravali. Ako tako postupite, tada ste u sebi uspostavili tuđ autoritet, a iz toga nastaje konflikt između vas i tog autoriteta. Vi verujete da morate da uradite ovo ili ono jer vam je tako rečeno, a ipak niste u stanju to da učinite. Vi imate svoje lične sklonosti, namere i probleme koji stoje u suprotnosti sa sistemom za koji verujete da morate da sledite, i tu dolazi do protivrečnosti. Vodićete dvostruki život, između ideologije sistema i stvarnosti vašeg dnevnog života. Pokušavajući da sebe dovedete u sklad sa ideologijom, potiskujete sebe, dok se zapravo prava istina ne nalazi u ideologiji nego u onome što vi stvarno jeste. Ako pokušavate da istražite sebe, a pri tome se ravnate po nekom drugom, uvek ćete ostati čovek koji živi drugorazredni život.

Čovek koji kaže: “Želim da se promenim, kaži mi kako to da uradim” - izgleda vrlo iskren i ozbiljan, ali to nije. On traži autoritet od koga očekuje unutrašnji red. Međutim, da li autoritet može da stvori unutrašnji red? Red koji se spolja nameće, neminovno mora da stvori nered. Možda možete da shvatite ovu istinu svojim razu­mom, ali da li stvarno možete da je primenite, tako da za vaš duh nikakav autoritet ne dolazi u obzir, ni autoritet učitelja, ni knjige, žene ili supruga, roditelja, prijatelja, a ni društva? Tako smo mi uvek živeli prema jednom šablonu, koji postaje ideologija i autoritet. Međutim, u trenutku kada zaista spoznate da pitanje “Kako mogu da se promenim?” stvara nov autoritet, tada ste s autoritetom zauvek raščistili.

Kažimo još jednom sasvim jasno i nedvosmisleno: uviđam da moram potpuno da se promenim, sve do ko­rena mog bića. Ja ne mogu i dalje da zavisim od bilo kakve tradicije, jer je tradicija stvorila tu čudovišnu tro­most, podložnost i zavisnost. Ja ni u kakvom slučaju ne mogu da očekujem pomoć od drugoga da bih se promenio - ni od kakvog učitelja, nikakvog Boga, ni od kakve vere ili sistema, nikakvog spoljašnjeg uticaja i prisile. Šta se tada događa?

Pre svega; jeste li sposobni da odbacite svaki autoritet? Ako jeste, to znači da ste se rešili straha. Šta se tada događa? Kada odbacite nešto pogrešno, nešto što ste mesecima vukli za sobom, kada odbacite neki teret, šta se tada događa? Tada imate više energije zar ne? Imate više snage, poleta, intenziteta i vitalnosti. Ako to ne ose­tite, tada se niste rešili tereta, niste odbacili beživotno opterećenje autoriteta.

Ako ste se toga rešili i zato posedujete energiju u kojoj nema straha - nema straha od greški, ispravnog ili pogrešnog shvatanja - zar u tom slučaju i sama ta energija nije promenjena? Nama je potrebna ogromna količina ene­rgije, a u stanju straha je gubimo. Međutim ako je pri­su­tna energija koja nastaje time što je odbačen svaki strah, ona sama u tom slučaju dovodi do radikalne unutrašnje revolucije. Mi pri tome ne ulažemo nikakav napor.

Prepušteni ste, dakle, sami sebi. U tom stanju se nalazi čovek kada se ozbiljno bavi tim stvarima. Pošto više od nikoga i ničega ne očekujete pomoć, slobodni ste da se posvetite otkrivanju. Gde je sloboda tamo je energija, gde je sloboda ne može da se učini nešto pogrešno. Sloboda je nešto sasvim različito od revolta. U slobodi više nema ispravnog ili neispravnog delovanja. Vi ste slobodni i iz tog središta delujete; zato više nema straha, a oslobođen straha, čovek je sposoban za veliku ljubav. Onaj ko stvarno voli, može da učini šta želi.

Zbog toga će sledeći korak da bude upoznavanje nas samih, ne kroz nekog govornika, analitičara ili filozofa, jer ako učimo o sebi preko nekog drugog, tada u stvari učimo nešto o njemu, a ne o sebi. Međutim, mi postojimo da bismo naučili šta smo mi.

Nakon što smo spoznali da ne smemo biti zavisni od spoljnih autoriteta ako želimo da sprovedemo potpunu revoluciju u našem duševnom ustrojstvu, stojimo pred daleko većim teškoćama odbacivanja našeg sopstvenog unu­trašnjeg autoriteta, autoriteta naših vlastitih beznačajnih iskustava i sakupljenih uzora, mišljenja, saznanja, ideja i ideala. Juče ste doživeli nešto što vas je nečemu naučilo, a to što ste naučili postaje novi autoritet. Taj jučerašnji autoritet deluje isto tako razarajuće kao i onaj hil­ja­dugodišnji; da bismo razumeli sami sebe nije nam potreban ni jučerašnji ni hiljadugodišnji autoritet, jer mi smo nešto što živi, u neprekidnom kretanju, tekuće, nešto što nikada ne miruje. Ako sebe posmatramo kroz mrtav jučerašnji autoritet, nikada nam neće uspeti da razumemo živo kre­tanje i lepotu koja se u njemu nalazi.

Biti oslobođen od svakog autoriteta, ličnog ili tuđeg, znači odreći se svega što je bilo juče, tako da je duh uvek svež, uvek mlad i nedirnut, pun snage i strasti. Samo u tom stanju može da se uči i posmatra, a to zahteva sveobuhvatnu svesnost, jedno neposredno opažanje unu­trašnjih životnih procesa, bez korigovanja i propisivanja kakvi bi oni morali ili ne bi morali da budu. Jer, u trenutku kada korigujete, uključili ste jedan autoritet, jed­nog cenzora.

Sada ćemo zajedno istražiti - ali ne na taj način da neko objašnjava dok vi čitate i odobravate ili ne odobra­vate. Zajedno ćemo krenuti na put u najskrivenije uglove našeg duha. Da bismo preduzeli takvo putovanje, moramo da budemo neopterećeni. Ne smemo da nosimo teret mišljenja, predrasuda i stanovišta, što je sve stara roba koju smo sakupljali poslednjih dve hiljade godina i duže. Zaboravite sve što znate o sebi. Zaboravite sve što ste o sebi mislili. Počećemo kao da ne znamo ništa.

Protekle noći je besnela snažna oluja, a sada se nebo razvedrilo. Novi svež dan se budi. Započnimo ovaj novi dan kao da postoji samo taj dan. Zajedno ćemo započeti naše putovanje i ostaviti za sobom sva jučerašnja sećanja - započnimo po prvi put da razumemo sami sebe!