Reinkarnacija - Ani Besant

PREDGOVOR

izdavača

Filozofi su tvrdili da “sve što se dešava u prirodi jeste ciklusnog karaktera”, naznačivši time jedinu formulu koja može da se primeni na različite manifestacije života.

Ritmovi koji se izmenjuju – evolutivni ritmovi, koji uzdižu velike civilizacije, da bi ih zatim izbrisali i ostavili samo njihove tragove i nepoznanice omogućuju nam da uočimo razdoblja velike duhovnosti i razdoblja materijalizma. Takvi evolutivni ritmovi se stalno izmenjuju i teško je pri tome uočiti neko međurazdolje.

Kada istorija prolazi kroz razdoblje velike duhovnosti razvijaju se zajedno različiti izrazi umetnosti, politike, nauke i tehnike. Večne ideje se lakše izražavaju pa je neposredniji odnos čoveka prema duhovnom. Tada određene ideje mogu lakše da se prihvate, jer ideje kao i sve ostale stvari moraju da imaju svoje uobličenje ili bolje rečeno formu. Da bi jedna ideja mogla da bude konkretizovana na materijalnom nivou mora da ima svoj oblik. Tek tada, vidljiva i prepoznatljiva može da sretne one koji je prepoznaju i sprovode.

U toku istorijskog prolaska kroz period materijalizma velike istine postaju neprepoznatljive. Metafizičke koncepcije padaju u zaborav, a “duhovno vođstvo preuzima nauka koja ne može dalje od svojih ograničenja, to jest od onih granica “mogućeg” koje je sama sebi nametnula. Pokušavajući stalno da opravda svoj smisao postojanja nauka se uporno kreće unutar ograničenog medija istraživanja – u materiji. Time dobija privid svemoćnosti, ali gubi iz vida činjenicu da se njeno istraživanje i saznanja odnose samo na produbljivanje znanja o materiji i materijalnom svetu. Za ostalo, za sve ostale manifestacije, postoje kočnice u obliku “nemogućeg” i “nepojmljivog”.

Nauka nam daje razne informacije; daje nam pregršt odgovora. Često čitamo o novim dostignućima, o novim lekovima i novim tehnologijama. Te informacije ostavljaju tako velike utiske, tako su snažno zastupljene u medijima da se prirodno nameće misao da je nauka sam cilj otkrivanja tajni života.

Međutim, kakve odgovore nam daje nauka o reinkarnaciji – a time i o smrti, životu i smislu postojanja, o tim velikim tajnama života?

Uzima li u svoje razmatranje mogućnost ponovnog otelovljenja ili vraćanja u ovozemaljski život određene suštine koja je nadređena materiji, suštine koja ne umire zajedno s fizičkim telom? Ta suština, ta duhovnost u čoveku, po logici materijalizma ne može da postoji, jer pošto sve započinje i završava se u materijalnom, duhovnost ukoliko i postoji, mora da okonča svoje postojanje umiranjem materijalnog! Dakle, šta je to što bi moglo da se reinkarniše?

Nauka mora da negira odgovor na ovo pitanje, jer materija ne može da se reinkarniše, to jest da se posle smrti opet vrati u život. Međutim, nauka daje svoj odgovor. Možda je kloniranje perpetum mobile materije. Možda nauka planira kloniranjem da produži život fizičkog tela. Nauka pomoću biološkog inženjeringa daje svoje odgovore. Međutim, to je sigurno potpuna negacija bilo kakvog manifestovanja duhovnosti.

Pitanje koje svesno živo biće postavlja sebi, barem jednom u svom životu odnosi se na smrt i potuni nestanak. Možemo li kroz takvo manifestovanje da posmatramo mogućnost kontinuiteta svesti posle smrti; to jest posle fizičke smrti našeg tela? Može li nauka da odgovori na večna pitanja; ko sam ja, odakle dolazim, kuda idem?

Rođen sam, živim i umirem! Radim, stvaram – uništavam; nanosim bol, donosim sreću… jednom mi je loše, a drugi put bolje… koji su uzroci, a koje posledice i kakvo je moje konačno iskustvo?

Uprkos današljem preovladavanju materijalističkih pogleda o životu i svetu, ankete o reikarnaciji koje su sprovedene kod ljudi iz zapadnog sveta daju zanimljive rezultate. Znatan broj ispitanika odgovara pozitivno - čuli su za taj izraz. Ipak, mali broj obično može da odgovori šta je to reinkarnacija.

U svakom slučaju, danas reinkarnacija nije nešto nepoznato, ali je njeno razumevanje nedovoljno. Postoji niz nejasnih stanovišta, toliko nejasnih da danas pod pojmom reinkarnacije nećemo moći da nađemo određeno i jasno tumačenje.

Veliki broj ljudi s ovim pojmom povezuju misticizam, čarobnjaštvo, šarlatanstvo, protivnike hrišćanske i drugih religija, a i dovode je u vezu i s opasnostima novog doba. Drugi reinkarnaciju svrstavaju u neki oblik daljeg života, smatraju je nekom garancijom života posle smrti i mogućnošću ponovnog vraćanja u ovozemaljski život. Treći, reikarnaciju pridružuju ponovnom rađanju u nekom drugačijem obliku – obliku cveta ili u ma kom obliku životinjskg života. Mnogi današnji tumači duhovnosti ugrađuju reinkarnaciju u svoje “duhovne koncepte”, ali je pri tome ne tumače.

Međutim, pitanje je koliko je u današnjem materijalizmu prisutno znanje o reinkarnaciji.

Ukoliko ne poznajemo duhovno manifestovanje, šta je to što će da se reinkarniše?

Da li fizičko telo?

Veliki deo istočnog sveta i danas svrstava reinkarnaciju u svoje religijske poglede na život i svet, u svoje religijske obrasce. Međutim, to ne znači da svi iz tog dela sveta razumeju to u šta veruju. Odnos istoka prema reinkarnaciji je i u današnje vreme podjednako nejasan i neupućen. Ostatak jedne velike istine je u životu postao relativizovan i vulgaran.

U svakom slučaju reinkarnacija nije nešto čemu bi trebalo pridavati mistične elemente, jer pripada ljudskoj sveukupnosti. Pripada svakome i odnosi se na svakog pojedinog čoveka. Ističe individualizam, a ne uopštavanje. Polaže čovekovu sudbinu u njegove sopstvene ruke. Ako ni zbog čega drugog, vredna je radi izučavanja same sebe.

Reinkarnacija – ponovno otelovljenje i ponovno vraćanje u telesni oblik ili fizičko telo – nije pojam koji možemo da povezujemo isključivo s Istokom i istočnim religijama. Premda nam se ona nameće kao tvorevina Istoka, kakvog poznajemo iz opšte istorije – hinduističke, budističke i brojnih ispoljavanja starih metafizičkih, religioznih i filozofskih učenja; reinkanaciju ne možemo da isključimo iz Zapadne tradicije.

U “uskrsnuće” se nekada univerzalno verovalo. Simboli, mitovi, religiozna i svakodnevna ispoljavanja antike nepobitno na to ukazuju.

Egipatski prikaz ptice s ljudskom glavom koja sleće na mumiju pokojnika jeste prikaz duše koja se sjedinjuje sa svojim sahoui-jem. Naravno da to ne znači da se duša ponovo nastanila u mumiji, nego da se nastanila u novom telu.

Opšte mišljenje da jevrejska religija isključuje reinkarnaciju nije potvrđena u Kabali. Isto je tako i sa hrišćanstvom. U Novom Zavetu nailazimo na nekoliko citata koji neposredno govore o reinkarnaciji. Spomenemo li uz to gnosticizam u kome je ukomponovana reinkarnacija, zaključujemo da je Zapadni svet bio upoznat s pojmom reinkarnacije, a da ne navodimo tvrdnje nekih autora da je reinkarnacija bila opšte poznata činjenica.

Danas je to samo teorija. Sve ono što nije prepoznatljivo postaje teorija. Danas je prepoznatljivo sve što je telesno, a prenaglašeno vrednovanje telesnog dovodi ljude u sve veće okruženje fizičkog. Telesno postaje obrazac života. Čovek sve predaje telesnoj svakodnevici ne brinući se za druge aspekte svog života. Započinje da vrednuje telesno, zanemarujući sve druge oblike života. Naglašavajući fizičko u sebi i zvan sebe negira duhovnost pa u svojoj egzistenciji fizičko preživljavanje stavlja na prvo mesto. Sve se svodi na puko preživljavanje, samo na fizički opstanak. S druge strane oseća da je ugrožen, jer je prenatrpanost sve veća, zagađenje kako mentalno tako i psihološko je sve jače. Bolesti, otuđenost, usamljenost, napetost i histerija podjednako uzimaju svoj danak kao i telesne bolesti – karcinomi, infarkti.

Da li pojam kao što je reinkarnacija može pošteno da dobije svoj tretman? Može li o reinkarnaciji da se govori nepristrasno i da joj se pruži ista mogućnost koju nauka pruža svojim hipotezama?

Postoje pitanja, ali nema odgovora na njih. S jedne strane traženje, a s druge strane ćutanje. Da li je u takvom okruženju moguć normalan dijalog?

Da li religija treba da nađe odgovor za duhovnu potrebu čoveka?

Može li da se suprotstavi sve jačem materijalizmu i sve jačoj nauci? Ima li odgovor? Može li danas, u okruženju u kome živimo, bilo koja religija da pruži garanciju; garanciju za preživljavanje vrlina i razumevanja?

Ako “preživljavanje” duhovnosti u čoveku nije njegovo egzistencijalno pitanje, čemu onda verovanje? Tada je dovoljno da se veruje u “klonirana bića” i biomehaniku!

Šta onda sledi? Lažni misticizam? Slom velikih religija? Strah od smrti, besmrtnosti, od božanske unutrašnjosti? Sve dok je ljudska svest usmerena na telesno, odnosno na smrt, svakodnevno užas postaje sve neobuzdaniji i jači.

Možemo li u ovakvom svakodnevnom materijalnom preživljavanju da imamo vremena za življenje religije?

Odgovor je – možemo!

Možemo početi da shvatamo religiju onako kao što je rečeno, a ne onako kako nam kažu!

Samo treba da počnemo da shvatamo sebe i onoga što nas okružuje. Potrebno je da budemo otvoreni prema onome što osećamo u sebi. Veliki učitelji religije i ne traže drugo nego upoznavanje Boga i njegovih odraza u čoveku i duhovnosti. Ako započnemo u ovoj “epohi materijalizma” da tražimo duhovnost, našu svakodnevicu će da preseču novi pokazatelji – uzroci i posledice. Tako će da nam postanu svakodnevni niz nerešivih zagonetki; a večne ideje, kao ideja o reinkarnaciji, svrsishodne i pragmatične kako egzistencijalno tako i  duhovno.

Ako se čitaocu učini da će ovde izložena materija biti preteška, neka zatvori knjigu. Zašto nepotrebno da se muči? Čitalac mora da bude svestan da neće pronaći odgovor koji je sam zamislio. Ovaj tekst jedino može da ga potstakne na traženje odgovora.

Reinkarnacija, ponovno otelovljenje ili rađanje u telesnom obliku sigurno je jedna od velikih tajni ljudskog postojanja.

UVOD

Ako je novoj istini toliko teško da se čuje u borbi jezika, koja je odlika naše moderne civilizacije, još je teže da se ta istina jasno čuje, s obzirom da je postala nova jedino u tom razdoblju i samo snagom tog razdoblja. Ako bismo mogli da sagledamo intelektualnu istoriju rase koja nam prethodi milenijumima, tada će na nas da ostavi samo neznatan utisak provalija koja je nastala zbog prevlasti neke svetom rasprostranjene ideje, koja se među malobrojnim narodima proteže tokom nekoliko stotina godina. Međutim, kada taj rascep  - puko delimično udubljenje u prastaroj istoriji – uključuje intelektualni razvoj Evrope, koji su evropljani detaljno ispitali; on zadobija svoju važnost nesrazmerno relativnoj proširenosti u vremenu, svojoj relativnoj važnoti argumentata, naime čini ogroman i vredan doprinos Evrope razvoju mentalnog nivoa čovečanstva. Međutim, mi evropljani smo skloni da ga precenjujemo i da zaboravljamo da se kratko razdoblje intelektualnog postignuća u Evropi ne može racionalno da uzme kao prevlast nad čitavim mentalnim doprinosom neevropskih rasa, čije se mentalno nasleđe sakupljalo tokom hiljadu vekova.

Takvo izranjanje slobode naše nedavne prošlosti je opasnost koje moramo da se čuvamo; jer je ona kao ploča koja je postavljena ispred naših očiju i koja nam zaklanja sunce, sakrivajući prošlost sveta od našeg mentalnog pogleda. Oni mudri, najpažljiviji i najspremniji, slušaju one navike čija su mišljenja najudaljenija od njihovih, znajući da tako imaju šansu da uhvate tračag nekog drugog aspekta istine umesto da ponovo, još jednom, vide samo puki odraz njima već poznatog aspekta. Čovekove racionalne navike, tradicija, okruženje su kao obojena stakla kroz koje gleda u sunce Istine. Svako staklo propušta nailazeće sunčeve zrake kroz sopstvenu obojenost. Beli zrak se prenosi kao crven, plav ili žut – odražava se boja kuju poželite. S obzirom da ne možemo da se rešimo našeg stakla i da uhvatimo čisto bezbojno zračenje, učinićemo mudro ako kombinujemo obojene zrake i tako dobijemo beli zrak.

Sada je reikarnacija istina koja utiče na bezbroj miliona ljudi iz naše rase. Oblikovala je takođe tokom bezbrojnih godina i mišljenje velike većine ljudskog roda. Iz evropskog uma je ispuštena tokom “mračnog perioda”.

Tako je iščezla mogućnost da se deluje na naš mentalni i moralni razvoj. Tokom poslednjih nekoliko stotina godina, s vremena na vreme bi prostrujala misao o reinkarnaciji kroz um nekolicine velikih zapadnjaka, kao moguće rešenje za najkomplikovanije životne probleme. Tokom poslednjeg vremenskog perioda o reinkarnaciji se stalno raspravlja. Jasno je izložena kao suštinski deo ezoterijskog učenja i malo po malo je sticala uporište među misaonim istraživačima misterija života i evolucije.

Naravno, ne postoji sumnja u pogledu toga da su velike istorijske religije Istoka u svoje učenje uključivale reinkarnaciju kao osnovno načelo. U Indiji podjednako kao i u Egiptu, reinkarnacija je bila u korenu etike. Među Jevrejima to učenje su održali samo fariseji. Novi Zavet izražava narodna verovanja pomoću različitih fraza; tako je Jovan prepoznat kao reinkarnacija Ilije; kada su učenici pitali da li čovek koji je rođen slep pati zbog greha svojih roditelja ili zbog nekih svojih ranijih grehova. Zohar takođe govori o dušama koje su podvrgnute transmigraciji.

“Sve duše su podvrgnute revoluciji metapsihoza, ali ljudi ne poznaju puteve Jedinog Svetog; neka budu balgosloveni! Neznaju ništa o putevima koji su bili prosuđivani čitavo vreme i pre nego što su došli na ovaj svet i nakon što su ga napustili.” Kether Malkuth je očigledno imao istovetnu ideju kao i Josif kada je rekao: “Ako je duša čista, dobiće ta zadovoljstva i veselje u kasnijim danima; ali ako je bila uprljana, tada će lutati neko vreme u bolu i očajanju.” Ovu doktrinu takođe nalazimo u učenjima istaknutih crkvenih otaca kao i kod Rufinusa, što potvrđuje da je to verovanje bilo zajedničko prvobitnim Ocima. Nije potrebno da se preterano naglašava da su je filozofski orjentisani gnostici i neoplatoničari smatrali sastavnim delom svoje doktrine. Ako letimično bacimo pogled na zapadnu polovinu zemljine kugle, nalazimo reinkarnaciju kao čvrsto uvreženo verovanje među plemenima Severne i Južne Amerike. Maje su svojom zanimljivom duhovnom povezanošću sa starim Egiptom u jeziku i simbolizmu, održavale tu tradicionalnu doktrinu koja se obznanila istraživanjem Dr. Prolongena i gospođe Prolongen.  Njima mogu da se dodaju imena mnogih drugih plemena, ostataka nekada slavnih naroda, koja su uprkos svom propadanju očuvala verovanja svojih pradedova – koja su ih nekada povezivala s najmoćnijim ljudima starog sveta.

Zaista bi bilo teško očekivati da će drevna učenja iz tih  veličanstvenih intelektualnih razdoblja biti izbrisana iz uma čovečansva. Shodno tome, nalazimo da je pomračenje koje je nastupilo pre nekoliko vekova bilo samo delimično i da je delovalo samo na mali deo čovečanstva. Neznanje koje je preplavilo Evropu je odnelo verovanje u reinkarnaciju podjednako kao što je odnelo i čitavu filozofiju, metafiziku i svu nauku. Srednjovekovna Evropa nije ponudila tlo na kome bi moglo da cveta bilo koje široko i filozofsko gledište ljudske prirode i sudbine. Međutim, u vreme kada je Evropa tonula u varvarizam, Istok je uživao u profinjenoj i usklađenoj civilizaciji. Dičio se svojim filozofima i pesnicima u vremenu kada su se nad Evropom nadvijali neznanje i neobrazovanost. Na Istoku se nesmetano održavala velika doktrina, bez obzira da li je to bila suptilna metafizika brahmana ili uzvišeni moral koji je nalazio svoje okrilje pod Budinom senkom i učenjem njegovog dobrog Zakona.

Čak i ako čitava priroda u nekom delu sveta može da se ignoriše, ne može da bude uništena. Potone li za trenutak, ponovo će da se uzdigne do Ljudskog vidokruga. To je iznova dokazano u Evropi kroz istoriju doktrine o reinkarnaciji, putem njenih povremenih pojavljivanja čiji trag može da se nađe od osnivanja hrišćanstva pa sve do današnjeg vremena, kada se ova doktrina sve više i više prihvata.

Kada se prvi put hrišćanstvo proširilo Evropom, unutrašnja misao njegovih propovednika je bila duboko prožeta tom istinom. Crkva nije uspela da je iskoreni. Učenje se održalo u različitim sektama, čak i posle vremena u kome su živeli Irinej i Bonaventura, kao njegove srednjevekovne pristalice. Svaka velika intuitivna duša, kao Paracelzujs, Beme i Svedenburg je bila saglasna s tim učenjem. Italijanski prosvetitelji, Đordano Bruno i Tomazo Kampanela su takođe podržavali to učenje. Najbolje od nemačke filozofije je bilo upotpunjeno tim učenjem. Istinski je zastupljeno u mislima Šopenhauera, Lesinga, Hegela, Lajbnica, Herdera i Fihtea mlađeg. Antropološki sistem Kanta i Šelinga zaokružuje kontaktnu tačku s ovom doktrinom. Helmon mlađi u delu De Revolutione Animarum navodi sve argumente u 200 problema koji su mogli da se prilože u korist povratka duše u ljudska tela saglasno idejama i jevrejskoj misli. Od engleskih mislilaca tu ideju su zastupali s toliko učenosti i bistrine platonisti iz Kembridža, a posebno su oblikovali najracionalniju teoriju o besmrtnosti Henri Mur, Kudvort i Hjum. Glanvilovo Orjentalno Svetlo je prožeto tom doktrinom; učenjem koje je osvojilo umove Furijea i Leroksa. Knjiga Andre Pecania – mnoštvo života duša oblikuje rimokatoličku ideju o pokajanju.

Čitaoci Šopenhauera će biti upoznati s gledištima koje je u svojoj filozofiji izneo u pogledu reinkarnacje. S obzirom da je ovaj veliki nemac bio duboko prožet istočnim mišljenjem usled izučavanja upanišada, zaista bi bilo čudno da kamen temeljac njegove filozofije ne bi u njoj našao svoje mesto. Nije Šopenhauer jedini filozof intelektualnog i mističnog nemačkog naroda, koji je prihvatio reinkarnaciju nao neophodan faktor u prirodi. Za misli Fihtea, Herdera, Lesinga sigurno može da se tvrdi da imaju određen značaj u intelektualnom svetu. Oni u reinkarnaciji vide rešenje problema koji ne mogu da se reše na drugi način. Istina je da intelektualni svet nije despotsko ustrojstvo i da niko drugima ne može da nametne svoje mišljenja putem ličnog autoriteta. Nisu manje vredna ona odvojena i preispitana mišljenja od onih proračunatih koja je stvorio moćni i upućeni intelekt Zapada, iako pomalo mogu da budu umanjena. Ta mišljenja će da odrede vredan poštovanja odjek onoga što su namerno podvlačili za sve umovi koji nisu vezani modernom tradicijom, jer u protivnom neće biti sposobni da prepoznaju i cene vrednost argumenata koji podržavaju staru, a ne modernu istinu.

Zanimljivo je spomenuti da obrazovani ljudi na Zapadu misao o reinkarnaciji više ne prepoznaju i primaju kao apsurd. Ta ideja postupno poprima stanovište moguće hipoteze. Prepoznaje se po svojim zaslugama, postignućima; na osnovu snage tumačenja zbunjujućeg i prividno nepovezanog fenomena. Iako je prepoznajem i smatraam dokazanom činjenicom, sklonija sam ovde da je izložim kao moguću teoriju, pokušavajući da više osvetlim u pogledu prikrivenih i nejasnih problema čovekove prirode, njegovog karaktera, njegove evolucije i sudbine. Učitelji kažu da su zapadnim stanovištima najpotrebnije obe doktrine; o reikarnaciji i karmi. Zato smatram da će biti korisno da čitaocima izložim centralno učenje ezoterijske filozofije.