Skrivene misterije

  • Autor: Ošo Rađžneš
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN: 86-7782-058-9
  • Godina izdanja:
  • Broj strana:
  • Povez: Mek
  • Pismo: Latinica
  • Akcija: 0
Cena: 700 RSD Ubaci u korpu

 Poglavlje 1

TAJNA OBLIKA, ZVUKA I MIRISA

 

26. april 1971. Woodlands, Bombay, India

 

]Pretpostavimo da imamo ključ u svojim rukama. Mi iz samog ključa ne možemo neposredno da razumemo njegovu svrhu, niti je moguće zamisliti iz samog ključa da se veliko blago verovatno može otkriti uz njegovu pomoć. Ne postoji skrivena indikacija u ključu što se tiče blaga; sam ključ je zatvoren. Čak i ako ga slomimo ili isečemo u komade, možemo naći metal od kojeg je načinjen, ali ništa ne možemo naučiti o skrivenom blagu koje je ključ u stanju da nam otkrije. Kad god se takav ključ čuva dugo vremena, on samo postaje breme u našem životu.

U životu postoje mnogi takvi ključevi, koji mogu da otvore vrata blaga podjednako i danas, ali verovatno je da mi niti znao išta o ovim riznicama, niti o tim bravama koje mogu biti otključane. Kada ne znamo ništa o riznicama ili bravama, onda ono što ostaje u našim rukama ne može čak ni da se nazove ključem. To može biti samo ključ ako otvara bravu. Ovaj isti ključ je možda ponekad otkrivao riznice u prošlosti, ali zato što danas ništa ne može biti otključano, on je postao teret. Međutim čak i tako, nekako ne osećamo da želimo da ga odbacimo.

Ključ je ostavio neku vrstu mirisa koji se zadržava u nesvesnom umu čoveka. Možda je pre četiri hiljade godina taj ključ otvorio neke brave i blaga su bila nađena: sećanje o tome u nesvesnom umu čini da nosimo breme tog ključa do današnjeg dana. Iako mnogi mogu biti uvereni u beskorisnost ključa, mi ne možemo da sakupimo hrabrost da ga bacimo. U nekom nepoznatom uglu srca, još se zadržala nada da pomoću njega jednog dana brava može biti otključana.

Uzmite na primer, hramove... Ne postoji sekta na zemlji koja nije izgradila nešto poput hrama. Nije važno da li se on zove masjid ili crkva ili gurudwara. Danas nam je moguće da naučimo nešto od drugih sekti, ali bilo je vreme kad nismo čak ni znali o postojanju drugih sekti, tako da nije bilo načina da naučimo od drugih. Hram nije fantastična posledica mašte nekih ekscentričnih ljudi, već njegovi koreni leže negde dublje u unutrašnjoj svesti čoveka.

Čovek je možda živeo daleko u šumi, ili na planini, ili u pećini, ili na obali reke – on je zapravo mogao da živi bilo gde – ali gde god da je živeo gradio je nešto što liči na hram. Nešto je proizašlo iz njegove svesti. Ne postoji slepa imitacija u tome; oni nisu izgrađeni posmatranjem drugih hramova. Tako su svi hramovi bili različitog oblika i tipa, ali oni su uvek postojali.

Postoji velika razlika između hrama i masjida, njihovo uređenje i planiranje savim se razlikuju jedno od drugog, ali ne postoji razlika u čovekovoj težnji ili unutrašnjem podsticaju. Čovek može biti bilo gde; ma koliko da je neupoznat i neiskusan sa drugima, on negde u svojoj svesti nosi isto latentno seme.

Druga stvar koja ništa ne vredi je da, iako su prošle hiljade godina, mi nemamo rešenje u pogledu brava ili skrivenih blaga, ali još uvek nastavljamo da nosimo neobične ključeve doduše pod nastupom zadržanog sećanja. Uprkos svim napadima na ovo – razum pokušava to da poljulja sa svih strana; tako-zvani moderni intelektualac to ne prihvata – ljudsko srce ovo još čuva u sećanju i nastavlja da bude očarano njime. Stoga moramo zapamtiti da premda čovek danas toga nije svestan, ipak negde u njegovoj podsvesti postoji odjek eha koji nam govori da su neke brave nekad otvarale.

Zašto je ovo uskladišteno u podsvesti? Zato što niko od nas nije nije nov u ovom svetu. Svi smo se stalno rođali, i nikad nije bilo vreme kada nismo postojali. Ono što smo svesno znali u prošim danima, danas je nesvesno, zatrpano je unutar nas pod hiljadama naslaga kao podsvesno. Ako smo u danima prošlosti znali značenje i dublje tajne hrama i iskusili otvaranje nekih unutrašnjih vrata, onda duboko negde u rupama podsvesti to pamćenje još leži potopljeno. Intelekt može potpuno poreći njegovo postojanje, ali intelekt ne može dosegnuti tu dubinu gde se zadržalo pamćenje.

Stoga uprkos svim preprkama, uprkos tome što to izgleda besmisleno na svaki način, ovo je nešto što istrajava, što ne može biti uklonjeno. Ono može uzeti nove oblike, ali se nastavlja. Ovo je moguće samo ako smo upozmali nešto beskonačno puta u našem beskonačnom putovanju rađanja i umiranja - premda se mi možda toga danas ne sećamo.

Nezavisno od spoljašnje upotrebe – kao sredstva i namere – svaka od ovih stvari takođe ima dublje značenje i svrhu.

Univerzalni poziv za izgradnju hrama, svojstven je  samo čoveku. Životinje prave svoja boravišta, a ptice grade gnezda, ali one ne grade hramove. Kada razlikujemo čoveka od životinje, jedna istaknuta pojava je da je čovek životinja koja gradi hram; ni jedna druga životinja ne gradi hramove. Obezbediti neko sklonište za sebe je apsolutno prirodno, jer to čini svaka životinja. Ptice i životinje čine to, čak i mali insekti to čine, ali graditi božanski dom je osobena karakteristika čoveka.

Bez čovekove dublje svesnosti o božanskom, hram ne bi bio izgrađen. Čak i ako se ta svesnost kasnije izgubi, hram će još postojati; a sasvim je izvesno da on ne bi bio izgrađen bez dubokog iskustva božanskog.

Vi gradite kuću za goste, jer dolaze da vas posete. Ako ne bi bilo gostiju, nećete gubiti novac na kuću za goste. Međutim, čak i ako možda sad nema gostiju, kuća za goste ostaje. Stoga cela ideja o izgradnji hramova i svetinja za božanstvo, morala je biti začeta u takvim trenucima, kada nije bila samo stvar mašte, već živuća stvarnost za ljude. Sam proces inkarnacije božanstva na zemlji, učinilo je neophodnim da se imaju posebni prostori u svakom malom mestu i uglu sveta, koja mogu da služe kao posebna prebivališta za njega. Da bi se bilo šta pravilno primilo, treba izvršiti odgovarajuće pripreme.

Ovo može da se shvati na ovaj način... Radio talasi prolaze svuda oko nas, ali oni ne mogu biti prikupljeni bez radio prijemnika. Ako bi sutra bio treći svetski rat i ako bi sva tehnologija bila unuštena, ali na neki način bi radio prijemnik srećom ostao netaknut, vi ne biste želeli da ga bacite. Iako znate da ne možete emitovati radiom, ili podesiti bilo koji program, ili čak naći tehničara da ga popravi, vi ne biste želeli da bacite radio.

Nakon nekoliko generacija, ako bi u vašoj porodici neko zatražio da koristi radio, onda niko od živih članova vaše porodice ne bio u stanju da odgovori. Oni bi mogli samo reći da su njihovi očevi i preci insistirali da bude sačuvan, tako da su oni nastavili da ga čuvaju. Njihovi preci nikad im nisu rekli čemu služi, oni ne znaju njegovu primenu, tako da im nije od pomoći; čak i ako se taj radio rastavi ništa se ne bi moglo znati. Otvaranjem radija nije se moglo saznati da se u nekom prošlom vremenu mogla slušati muzika i razgovori sa njega. Radio je samo korišćen kao stanica radi prijema nekog događaja drugde; mogao je prikupiti talase i raditi kao medijum za njihovo  predstavljanje slušaocima u vidu zvuka.

Tačno na isti način, hramovi su korišćeni da funkcionišu kao prijemni instrumenti.

Iako je božanstvenost svuda i ljudska bića su takođe svuda prisutna, samo u nekim posebnim okolnostima unutar nas uspevamo da postanemo usklađeni s tom božanstvenošću. Tako su hramovi služili kao centri prijemljivosti da nam omoguće da osetimo božansko postojanje, božanstvenost, spiritualno uzdizanje. Celokupno uređenje hramova bilo je motivisano ovim ciljem. Različite vrste ljudi su izmislili različita uređenja, ali to nije imalo mnogo rezultata. Nema razlike ako različiti proizvođači proizvode radio aparate primenjujući svoje sopstvene stručnosti, sa različitim oblicima i formama, dotle dok je krajnja svrha ista.

Hramovi u Indiji su uglavnom izgrađeni po jednom od tri ili četiri obrasca; ostali hramovi su samo njihove kopije. Svodovi hramova su zasnovani na modelu neba. Postojala je fundamentalna svrha za ovo. Ako sedim pod otvorenim nebom i ponavljam 'Aum', moj glas će se izgubiti, zato što će snaga glasa individue biti obavijena prostranošću neba. Ja neću biti u stanju da čujem odjek, eho mog pevanja – sve moje molitve će se izgubiti u prostranosti neba.

Svodovi si izgrađeni tako da se odjek naših molitvi može odbiti od nas. Svod je samo mali, polukružni prototip neba. On ima isti oblik kao nebo koje dodiruje zemlju duž sve četiri strane. Koje god molitve ili pevanja da se izvrše ispod njegove kupole, neće se izgubiti kao što se gube pod prostranim nebom, jer će ih svod baciti nazad prema molitelju. Što je okrugliji hram, lakše je zvuku da putuje natrag, a njegov eho se povećava u istoj srazmeri.  

Vremenom je čak otkriveno kamenje koje je moglo do ogromnog stepena da umnoži odjek.

Postoji budistička molitvena dvorana u Ajanata pećinama, gde kamenje odražava zvuk sa istim intenzitetom kao što ga odražava indijski muzički instrument, tabla. Ako udarimo ovo kamenje istom jačinom ka što je korišćena kod sviranja table, oni će dati istu jačinu zvuka. Obično kamenje primenjeno u izgradnji kupola nema sposobnost odraza određenih, veoma suptilnih zvukova, i tako je bila upotrebljena ta posebna vrsta kamena.

Koja je svrha u pozadini svega ovoga. Svrha je da, kada neko peva 'Aum', a to čini veoma intenzivno, kupola hrama čini da zvuk odjekuje, obrazujući krug od pevanja ili zvuka. Kupola hrama, samom prirodom svog nacrta, pomaže formiranju kruga uz pomoć odjeka zvuka. Takav krug zvuka je jedinstven. Ako je 'Aum' pevan pod prostranim otvorenim nebom, neće biti obrazovan nikakav zvučni krug, i vi nikada nećete iskusiti tu radost.

Kada se dogodi formiranje kruga, ne ostajete samo ponizni molitelj pred božanskim, već postanite primatelj – to jest, neko kome se odgovorilo na molitve. Sa tim odjekom, božansko iskustvo počinje da ulazi u vas. Iako je stvoreni zvuk u pevanju ljudski, kada je odjeknuo on se odbija sa novom brzinom, i ukoliko je upijen, date su druge mogućnosti.

Uobličene kupole hrama korišćene su da obrazuju krugove zvuka kroz pevanje mantri. Ako čovek peva sedeći sasvim sam u savršenom miru i tišini; onda, čim je formiran krug zvuka, misli će prestati. S jedne strane krug je formiran, a s druge, misli su zaustavljene. Kao što sam često govorio, krug energije je formiran podjednako u činu seksualnog sjedinjavanja između muškarca i žene, i kada se dogodi formiranje takvog kruga – to je trenutak pokazivanja prema nadsvesti.

Pogledajte kipove Buddhe i Mahavira u (padmasani ili siddhasani). Oni označavaju druge metode za formiranje takvih krugova. Kada sedimo postavivši oba stopala zajedno, a naše ruke na noge, onda celo telo počinje da deluje kao krug. Onda elektricitet tela ne može da pobegne i stvoren je strujni krug. Čim je stvoren strujni krug čovek ostaje bez misli. Ako koristimo jezik inženjera elektrotehnike, moglo bi se reći da je gomila buke od misli u umu zato što nismo stvorili strujni krug unutrašnjeg elektriciteta. Čim je stvoreno strujno kolo unutrašnja energija postaje uravnotežena i mirna. Stoga je stvaranje kruga energije uz pomoć hramskih kupola bio velik napredak, a ovo je bila njegova svrha i dublje značenje.

Mi nalazimo velika zvona i gongove na ulazu u hramove, i oni služe istoj svrsi. Kad pevate 'Aum', iako možda to činite veoma tiho, a vaša pažnja je možda drugde, zvuk zvona će trenutno dovesti vašu pažnju natrag do kruga zvuka stvorenog pomoću vibriranja zvona. To je baš kao kad je kamen bačen u baru, stvarajući talasić na talasiću.

U tibetanskim hramovima umesto zvona i gongova oni drže posudu u obliku pehara načinjenu od različitih metala i drveni štap za okretanje unutar njega. Štap se okreće unutar posude sedam puta, a onda odjednom udara o pehar sa snažnim treskom. Vibracije pobuđene u peharu stvaraju zvuk sličan, ' Mani padme hum' – cela mantra. Pehar odražava zvuk, 'Mani padme hum', ne jednom, već sedam puta. Okrenite brzo štap unutar pehara, sedam puta, udarite pehar, a onda izvadite štap -  tada ćete čuti odjek mantre, 'Mani padme hum', sedam puta. Iako će zvuk postepeno postati slabiji i slabiji, on će se čuti sedam puta.

Slično, zasvođenom hramu stvorite u sebi mantru, «Aum mani padme hum», i slušajte; u hramu će to odjekivati. Svaka ćelija našeg tela će primiti vibraciju, i vratiti je sa snašnijim odjekom. Nakon nekoliko trenutaka, ni vi ni hram nećete biti tamo – ostaće samo krugovi energije.

Treba da se zapamti da je zvuk suptilni oblik elektriciteta. Sada se čak i nauka slaže sa tim. Zapravo sve je vid elektriciteta. Međutim indijski mudraci su otišli korak dalje i kažu da je elektricitet oblik zvuka, da je zvuk osnova, ne elektricitet. To je razlog zbog kojeg su oni najviše bivstvo zvali (shabda-brahma) – «zvuk je krajnja stvarnost».

Postoji velika sličnost između mislilaca s istoka i modernih naučnika; jedina razlika je ko je od njih izvoran. Naučnik kaže da je elektricitet prvobitan, dok mudrac kaže da gustina zvuka stvara elektricitet. To znači da će u bliskoj budućnosti nauka morati potpuno da istraži aspekt zvuka.

Mudraci razumeju odakle potiče iskustvo sa zvucima koji su stvoreni pod kupolom hrama. Kada je stvoren jak zvuk 'Aum' u hramu od strane posvećenika, tokom nekoliko minuta on oseća da ni on ni hram nisu tu, nego da je preostao samo elektricitet. Ovaj zaključak nije ostvaren u ma kojoj laboratoriji – oni koji daju takve izjave nemaju laboratorije, njihov hram služi kao njihova jedina laboratorija. Tamo su oni iskusili da iako su započeli sa zvukom, ono što je na kraju još postojalo bio je elektricitet.

Radi iskustva ove transformacije zvuka, bili su načinjeni hramovi s oblikom kupole.

Kada su zapadnjaci po prvi put videli indijske hramove, mislili su da su veoma nehigijenski. Po samoj prirodi njihove koncepcije hramovi nisu mogli imati mnoga vrata i prozore. Mogla su biti samo jedna vrata, a i ta su bila takođe veoma mala. Ideja toga je bila da se obezbedi krug zvuka, koji kada se stvori u hramu ne postane ometan. Onda nije čudno da su zapadnjaci otišli sa utiskom da su hramovi sumorni, tamni i prljavi, i da čak ni svež vazduh nije mogao da uđe u njih. Radi poređenja, njihove sopstvene crkve su bile izložene vazduhu, čiste su i imale su mnoga velika vrata i prozore kroz koje su svetlost i svež vazduh mogli lako da prodru i održavaju ih higijenskim.

Ranije sam vam rekao da su iskrsnule sve vrste teškoća kada je zaboravljena tajna korišćenja ključa. Danas nema ni jedne osobe u Indiji koja bi bila u stanju da kaže zašto hramovi nisu bili opremljeni sa prozorima i mnogim vratima. Stoga kada smo upitani, osetili smo isto tako sklonost da se složimo kako su naši hramovi nehigijenski; niko ne može osporiti da su u ovim hramovima živeli najzdraviji ljudi, i da ni jednoj bolesti nije bilo dopušteno da uđe. Dešavalo se da su ljudi koji su tamo običavali da se mole i obožavaju, bili neki od najzdravijih ljudi, u pravom smislu reči.

Zašto? Polako se počelo shvatati da zvuk stvoren pevanjem 'Aum-a' ima jedinstven pročišćavajući efekat. Postoje određeni zvuci koji imaju prošišćavajuće dejstvo, a postoje drugi koji zagađuju. Neki određeni zvuci deluju zastrašujuće na bolesti, a postoje drugi koji prizivaju bolest. Celokupna nauka o zvuku je međutim izgubljena.

Oni koji su rekli da je zvuk apsolutno bivstvo rekli su najviše što se moglo reći o zvuku. Ne postoji iskustvo veće od apsolutnog bivstva, a oni nisu znali ništa dublje od zvuka koji su mogli koristiti da se izraze.

Sve melodije, modaliteti i njihove modifikacije su rođene na Istoku. Oni su nastavci iskustva apsolutnog bivstva u obliku zvuka. Muzičke kompozicije kao i svi oblici plesa, nastali su u hramovima, a kasnije su se razvili kao posebne umetnosti. Samo u hramu je posvećenik iskusio efekte zvuka u njegovim bezbrojnim varijacijama – tako brojnim da je teško držati se bilo kakvog brojanja.

Upravo pre četrdeset godina živeo je u Varanasiju pustinjak zvan Vishuddhananda. On je dao stotine dokaza da pokaže kako je putem nekog posebnog zvuka moguće nekog ubiti. Ovaj sadhu je običavao da sedi pod kupolom u hramu, hramu za koji bi se moglo reći da je krajnje nehigijenski prema savremenoj terminologiji. Najpre je u prisustvu tri lekara iz Engleske izveden eksperiment. Lekari su uneli vrapca sa sobom u hram. Vishuddhananda je izveo određene zvuke; vrabac je podrhtavao neko vreme, a onda je pao mrtav. Lekari su ga ispitali i proglasili mrtvim. Onda je Vishuddhananda načinio neke druge zvuke; vrabac se vratio u život i opet započeo da podrhtava. Onda se prvi put shvatilo da udar zvuka može stvoriti određene posledice.

Sada mi spremno prihvatamo da se određne posledice proizvode pomoću određenih zvukova, zato što to nauka može da dokaže. Mi dakle kažemo da ako specifičan zrak svetla padne na vaše telo, on će dovesti do određenih rezultata; ako je poseban lek prepisan pacijentu on će prouzrokovati određene rezultate; ako su upotrebljene određene boje, one će proizvesti posebne efekte. Zašto onda određeni zvuci ne bi prouzrokovali izvesne posledice?

Danas postoje neke laboratorije na Zapadu koje su aktivno uključene u istraživanje odnosa između zvuka i života, a dve ili tri od njih su postigle zaključke od velike važnosti.

U dve laboratorije naučnici su uspeli dokazati da određeni zvuci mogu da proizvedu više mleka u majkama koje doje mlekom. Putem izvesnih zvukova može se učiniti da biljke procvetaju tokom dva meseca, umesto uobičajenih šest meseci. Krave daju duplu količinu mleka ako prijatna muzika svira u vreme muženja. Nije daleko dan kada će sve voće i povrće rasti uz pomoć određenih zvukova. Demonstracije su već načinjene u laboratorijama, a samo je pitanje vremena kad će to ne bude urađeno u širim razmerama. Ako se utiče na voće, povrće i mleko zvukom, ne treba li da se utiče zvukom.

Bolest i zdravlje su zavisni od posebnih zvučnih talasa, stoga su u prošlosti ljudi vršili higijenske pripreme u svojim hramovima, koje ni na koji način nisu zavisile od vazduha. Oni ne veruju da samo obilno snabdevanje vazduhom, dovodi do dobrog zdravlja. Inače je neshvatljivo je, da tokom perioda od pet hiljada godina nisu mogli doći na ideju o pravilnoj ventilaciji u mestima njihovih obožavanja.

Indijski pustinjak obično sedi u pećini gde ne ulaze ni svetlo ni vazduh, ili sedi u hramovima sa malim vratima, gde čovek mora nisko da se sagne da bi ušao. Postoje neki hramovi gde morate da legnete dole i puzite da bi ušli; a postoje čak i neki hramovi gde čovek može da uđe samo pevajući. Uprkos ovom, nije bilo loših posledica po zdravlje poklonika. To je naše iskustvo kroz hiljade godina. Međutim, kad smo po prvi put pod uticajem zapadnjaka počeli sumnjati u to, naša hramska vrata su načinjena većim i postavljeni su prozori. Osavremenili smo hramove; ipak čineći tako pretvorili smo ih u obične kuće.

Akustika i arhitektura hrama imaju duboku vezu.

Postoji određen uslov što se tiče ugla pod kojim je izveden zvuk. Postoje uslovi za izvođenje zvuka tokom stajanja i za vreme sedenja. Podjednako je utvrđen uslov koji zvuci mogu biti načinjeni samo dok se leži dole, jer će udar zvuka imati izvestan uticaj kada je izveden stojeći, a opet će se promeniti kada je načinjen dok sedite dole. Takođe je razjašnjeno koji zvuci treba da se izvode zajedno, a koji odvojeno. Zanimljivo je stoga primetiti pometnju koja je storena kada je vedska literatura bila prevedena na jezike Zapada.

Zapadni jezici ističu pre linvistiku nego fonetiku; dok vedsko gledište pridaje više važnosti ne toliko mnogo značenju pisane ili izgovorene reči kao specijalnom zvuku koji treba da se proizvede, i kompoziciji tog zvuka. Stoga je sanskrtski jezik fonetski, a ne lingvistički; naglasak je više na zvuku nego na reči. Tako se tokom hiljada godina osećalo da ti dragoceni sveti spisi ne treba da se zapisuju, jer je bilo prirodno da radije ne budu zapisani, nego da se važnost zvuka izgubi. Insistiralo se da se znanje predaje pomoću izrečene reči, radije nego pisane; jer zapisane reči – bile bi samo reči, a suptilan utisak povezan sa zvukom bio bi izgubljen i tako postao beznačajan.

Ako zapišemo reč Rama, oni koji je čitaju, izreći će reč na mnogo različitih načina. Neko će staviti više akcenta na 'r', a neko drugi veći naglasak na 'a', i još neko drugi će staviti više naglask na 'm'. To će zavisiti od pojedinog čitaoca. Stoga, čim se reč zapiše, dejstvo zvuka se uništi. Dakle, da bi shvatili dejstvo zvuka tih reči, svo dešifrovanje pravilnog izgovoranja reči mora da se izvrši. Tako se hiljadama godina snažno nastojalo ne da se ne zapisuje n jedan sveti spis, jer drevni proroci nisu želeli da se izgubi fonetski slog. Sveti spisi su morali biti predati drugima neposredno pomoću izgovorene reči, dakle spisi su bilo poznati kao shruti-ji, što znači, oni koji se uče slušanjem.

Ono što je preneto u obliku pisanih knjiga, nikad nije bilo prihvaćeno kao sveti spisi. Sve je bilo naučno zasnovano na uređenju zvuka. Na nekim mestima, zvuk je morao biti slab, a na drugim je trebao biti jak. Bilo je veoma teško pisati ove reči u obliku spisa. Onog dana kada su sveti spisi ograničeni na zapise, suštinsko, nerazdvojno, izvorno, unutrašnje uređenje zvuka je bilo izgubljeno. Više nije bilo neophodno razumeti ih samo putem slušanja. Vi možete čitati spise – dostupni su u trgovini. Onda nema odnosa ili povezanosti sa zvukom.

Važno je primetiti da isticanje spisa nikada nije bilo na značenju. Naglasak na značenje je postalo od važnosti kasnije, kada smo ograničili ove svete spise na pisanje. Ako neka zapisana stvar nema značenje, ona će izgledati ludo; stoga je bilo neophodno dati značenje napisanoj reči. Još postoje neki delovi vedskog znanja gde značenje nije moglo biti protumačeno – a ovo su pravi delovi, jer su potpuno fonetski. Oni ne izražavaju bilo koje značenje.

Na primer, pitanje o značenju tibetanske mantre, 'Aum mani padme hum', se ne pojavljuje, jer je njena izražajnost sasvim fonetska. Slično, ne postoji pitanje o ikakvom značenju u mantre, 'Aum', ali ona ima osnovni zvučni impuls koji stvara posebne efekte. Kada meditant stalno ponavlja, 'Aum mani padme hum', zvuk utiče na različite čakre i one se pokreću. Stvar nije u značenju, značenje se odnosi na same zvukove. Stoga, činjenica da stari spisi nisu polagali nikakvu važnost na značenje, već na njihovu primenu – svrhu za koju su oni mogli biti korišćeni i dobrobiti koje su mogle biti dobijene od njih – zaslužuje našu posebnu pažnju.

Buddha je jednom bio upitan: «Šta je istina?» On je odgovorio: «Istina je ono što se može iskoristiti». Definicija istine je ono što može biti korišćeno. Nauka će odrediti istinu na isti način. Njena definicija će biti pragmatična: Istina je ono što može biti učinjeno korisnim u životu, i što može biti dokazano.

Ako je rečeno da voda nastaje kada se pomešaju vodonik i kiseonik, ne brinemo da li je ta tvrdnja istinita ili ne; ako možemo videti da se voda proizvodi mešanjem vodonika i kiseonika, to je istina, drugačije ne. Tvrdnja po sebi nema važnost, njena važnost je njena korisnost. Ako je moguće načiniti vodu na taj način, to mora biti dokazano pomoću prave demonstracije. Sada je nauka usvojila ovu definiciju istine, koju je religija prihvatila pre pet hiljada godina. U religiji je korisnost bila test za potvrdu istine.

Mantra 'Aum', nema značenje, ali ima korisnost; hram nema značenje, ali ima korisnost. Stvoriti korist od toga jeste umetnost, a postoji i svojstven tok u svim umetnostima kome se ne može podučiti, već se mora upiti.

Čitao sam da je postojao car u Kini pre hiljadu i po godina, koji je tako voleo meso – da je dao da se krava ili bik zakolju baš pred njegovim očima. Isti mesar je klao stoku pred njim redovno svakog jutra tokom petnaest godina. Jednog dana car ga je upitao: «Nisam video da oštriš svoju sekiru ni jednom za petnaest godina. Zar njena ivica nije otupela»?

Mesar je odgovorio: «Ne, vaše veličanstvo nije. Oštrica postaje tupa samo kada mesar nije znalac, ako ne zna gde da udari. Mesar mora da zna gde su kosti i zglobovi, i onda sekira može jednim udarcem da preseče životinju na dva dela. Ova umetnost sečenja je prenošena od jedne generacije drugoj. Tako oštrica ne samo da nije postala tupa, ona je postala oštrija sa svakim novim udarcem.

Car je zatražio od mesara da ga poduči veštini.

Mesar je odgovorio: «To bi bilo veoma teško. Ja nisam naučio ovu veštinu, već sam je upio posmatrajući svog oca od ranog detinjstva. Nije me podučavao, ja sam apsorbovao veštinu svakodnevno posmatrajući svog oca. Ponekad bih mu doneo sekiru, a ponekad slagao udove životinja. Tako sam ja učio veštinu. Ako ste spremni da činite isto – stojeći pored mene, ponekad mi dodajući sekiru, i nekad je vraćajući natrag, ponekad jednostavno stojeći i posmatrajući – onda ćete možda naučiti veštinu, ali vas ja ne mogu naučiti».

Nauka može biti naučena, ali umetnost (veština) mora biti upijena.

Sve ove mantre nemaju značenje, ali one imaju pragmatičnu vrednost, i mi smo naučili našu decu da ih upiju od veoma ranog uzrasta. Oni su uobičajili da uče korišćenje hrama, a da čak nikad nisu ni postali svesni šta su učili. Oni bi učili veštinu ulaženja u hram, kako da tamo sede i kako da iskoriste svetu okolinu. Kada god bi postojala potreba, ili teškoća oni bi otišli do hrama, a kad bi se vratili kući povratili bi ravnotežu i spokojstvo. Svakog jutra oni bi odlazili do hrama, jer ono što bi tamo dobili nije bilo moguće naći bilo gde drugde. Međutim svemu tome nisu bili podučavani, oni su ovo ugradili u veoma ranom stupnju svog detinjstva. Nisu tome bili podučavani, već su to upili. Gde god postoji umetnost (veština), ona nije mogla biti naučena.

Efekti zvuka u hramu i sam hram, uređeni su radi eksperimentisanja. Sve dok efekat zvuka reči nije shvaćen, ceo eksperiment je bio beznačajan.

Na primer, postojao je sporazum da mantra treba da bude data učeniku samo od strane majstora (učitelja). Naglasak je bio na tome da majstor recituje mantru učeniku u uho. Možda ste znali mantru dugo vremena, ali uz to bi vam je majstor šaputao na uho.

Možete se pitati: «Šta je novo u ovome? Zar ovo nisam mogao učiniti bez majstora? Svako zna kako da ponavlja mantru, a još mi ovo majstor šapuće na uho kao da je velika tajna!» Međutim, ono što treba da se razume jeste da kada majstor izgovara mantru učeniku na uho, on to čini na osobit način, tako da ističe izvesne zvuke – nešto što nije svima poznato. Kao činjenica, postoje različite fonetske varijacije 'Ram' koje imaju različite efekte.

Mi znamo priču o mudracu Valmikiju, ali ova pripovetka je danas izgubila istinsko značenje i stoga izgleda prilično detinjasto. Rečeno je da je Valmiki bio nepismen i samo prost. Njegov učitelj mu je rekao da ponavlja mantru, 'Rama, rama', ali nakon nekog vremena on je zaboravio i počeo ponavljati preinačeno, 'Mara, mara' – i postao prosvetljen!

Kada pravi ključevi koji razrešavaju takve misterije, postaju izgubljeni, nastaju teškoće svih vrsta. Činjenica je da dok se peva mantra 'Rama, Rama', nakon nekog vremena vi automatski počinjete da pevate 'Mara, mara', tako stvarajući krug. Kada je 'Rama, Rama' brzo pevano, pevanje se preokreće u 'Mara, mara'; onda ono ima prave fonetske naglaske. Tada se dešava nešto jedinstveno; i prestajete da postojite, vas više nema, a u tom samom trenutku kada prestajete da postojite, ili umirete u svojoj osobnosti,[1] mantra postaje potpuna. Ovo je trenutak pravog iskustva – kada završite, vaš ego umire.

Zanimljivo je primetiti da ako je proces pravilno dovršen– vi ćete započeti sa ponavljanjem 'Rama, Rama', i ubrzo će nastupiti trenutak kada ćete ponavljati 'Mara, mara', a čak i ako budete želeli da kažete 'Rama', nećete biti u stanju; vaše celo biće će ponavljati 'Mara, mara'... U taj mah vi ćete umreti u sebi – i to je prvi korak meditacije. Kada je vaše umiranje u sebi potpuno, iznenada ćete otkriti da 'Mara, mara' počenje da se okreće ka 'Rama, rama'. Kada to 'Rama, Rama' otpočne u vama, a da to vi ne činite, vi ćete stvarno iskusiti Ramu – ali ne pre toga. Između, transformacija ka 'Mari' je suštinska.

Tako postoje tri dela u mantri. Započinje sa 'Rama', gubi svoj identitet u 'Mara', a onda će se mantra razviti u 'Rama? Drugi korak 'Mara' je neophodan deo procesa; dok se to ne dogodi u sredini, stvarno, krajnje iskustvo 'Rama' u trećem korak se neće dogoditi. Ako znate tačnu fonetiku, i ako je pevate pravilno – ako stavljate naglasak na 'ra', a manje na 'm', samo onda će se 'Rama' promeniti u 'Mara'. Kada 'm' ima manji naglasak, ono postaje poput doline, a 'r' postaje greben talasa, najviši vrh. U vašem ponavljanju 'm' kod 'Rama' sa manjim naglaskom, događa se transformacija i vi ubrzo otkrivate da 'm' postaje vrh, a da 'r' postaje 'dolina'. Onda ponavljate 'Mara, mara', a da to ne znate.

Poput talasa u okeanu, nakon svakog vrha talasa postoji dolina. Poput talasa u okeanu, zvuk takođe ima talase kao crescendo i diminuendo[2], u muzici. Sve dok niste svesni pravilnog fonetskog izgovora, vi možete ponavljati mantru, ali ona neće stvoriti rezultate.

Ko god da je napisao ovu priču, o Valmikiju koji  ponavlja 'Mara, mara' jer je bio nepismen i prost neznalica, daleko je od istine. Valmiki je bio nepismen i prost, ali u ovoj posebnoj prilici je bio veoma pametan. On je poznavao celu nauku kako da peva 'Rama', da bi transformisao zvuk u 'Mara'. Samo nakon dešavanja ove transformacije Rama će se roditi. To 'Rama' se neće jedino izgovoriti s vaše strane, jer tokom tog drugog koraka 'Mara' vi prestajete da postojite. Ko će to da ponavlja? Istinsko 'Rama', koje se rađa u vama na kraju drugog koraka, neće biti izgovoreno s vaše strane, samo će se dogoditi, uprkos vama. Ovo će se desiti automatski, to neće biti vaše ponavljanje.    

Vrednost shruti-ja – značenja spisa koji su slušani ili su se čuli – je fonetsko naglašavanje. Samo osoba koja poznaje nauku fonetike može da predaje znanje iz shruti-ja; samo onda će ono biti korisno. Na drugi način reči će biti iste kao zapisane u knjizi – svako može da ih čita – ali nauka će ostati nepoznata. Ova nauka o zvuku – njeno penjanje, spuštanje i trajanje intervala bez zvuka – čini celu tajnu.   

Obično su se koristili kompletni spisi o mantrama, a hramovi su služili kao laboratorije gde su one testirane. To je bila velika vrednost za tragaoce. Broj ljudi koji su iskusili realizaciju Boga u unutrašnjosti hramova, uvek je bio veći od onog broja koji su to doživeli izvan hrama. Ovo se moralo dogoditi uprkos činjenici da je pobožnost prisutna izvan hrama isto toliko koliko i unutar.

Ljudi kao Mahavira, koji je eksperimentisao izvan hramova, otkrio je različite metode, trudoljubivije[3] od onih korišćenih u hramovima. Mahavira je proveo godine ovladavajući mnogim različitim vrstama položaja, tako da je iznutra mogao stvoriti krug energije. On nije želeo da koristi pomoć hrama, ali alternativa je bila dugotrajan proces teške prakse koja se usvajala godinama, i koju je mogao dovršiti jedino od čovek sa gvozdenom voljom Mahavira.

Buddha je takođe postigao prosvetljenje bez pomoći hrama. Međutim, ubrzo nakon smrti obojice, Mahavira i Buddhe, hramovi su morali biti izgrađeni, jer ono što hram može da ponudi običnom čoveku, nije nužno ono što je bilo dato od strane Buddhe ili Mahavira. Ono što su Buddha i Mahavira zastupali običan čovek nije mogao uvek da dostigne.

Danas, ako možemo potpuno da razumemo nauku kruženja zvuka, možemo pronaći bolje instrumente od hrama. Sada se neko istraživanje već kreće u tom pravcu. Moguće je  pronaći bolje instrumente, jer sada znamo mnogo o elektricitetu. Međutim takvi eksperimenti takođe mogu biti veoma opasni. Još, ako se izvrše pravilne naučne pripreme, koja god pomoć hrama da se koristi, dobiće se naučnom tehnologijom, jer se krug energije koji se stvarao u hramu, sada stvara pomoću neke druge metode. Dakle, možete držati mali instrument u svom džepu, koji u vama može aktivirati određen električni krug. Na tom električnom instrumentu, vi možete čak biti u stanju da uskladištite snimljene zvuke koji mogu da stvore krugove u vama. U ovoj oblasti neka istraživanja se sada vrše u Americi.

Sedam ili osam naučnika sada su u Americi uključeni u fascinantno izučavanje, s ciljem da pokažu kako sva naša iskustva zadovoljstva i bola nisu ništa drugo do električni tokovi koji prolaze kroz neke telesne centre.

Na primer, ako je vaše telo svuda izbodeno iglom, na nekom od tih mesta nećete iskusiti bol. Postoji nekoliko mrtvih tačaka na vašem telu, gde nećete osetiti ništa. Ako neko izbode vaša leđa na dvanaest mesta, tri ili četiri od tih mesta neće imati osećaj. Tačno na isti način, biće pet ili deset mesta velike osetljivosti gde će čak i slab ubod prouzrokovati veliku bol.

Naše glave imaju mnoga osetljiva mesta. Postoje milioni ćelija u mozgu, i svaka pojedina ima određenu osetljivost. Kada kažete da ste srećni, elektricitet teče kroz jednu određenu ćeliju pružajući vam osećaj sreće. Pretpostavimo da sedite pored vaše voljene, držeći je za ruku, i kažete da osećate sreću. Šta se dešava? Ako naučnik opisuje ovu pojavu, on će reći da elektricitet teče kroz određeni centar u vašem mozgu, i da je to samo vaša prošla mentalna asocijacija prema ovoj osobi koja vas čini tako srećnim u njenom prisustvu. Međutim vi možda nećete osećati tu sreću nakon dva ili tri meseca, jer ako koristite izvesni centar veoma često, dopuštajući da elektricitet teče kroz njega učestalo, ta ćelija postaje neosetljiva.

Na primer, ako više puta ubadate stopalo na određenom mestu trnom, bol će postati sve manji i manji. Sutra će bol biti manja nego danas, a prekosutra će biti jednako manja. Ako nastavite da činite to, ta tačka će se razviti u čvor koji će postati neosetljiv i nećete uopšte osećati ma kakvu bol. Ljudi koji sviraju sitar na površini kože razvijaju neosetljivost na svojim prstima. Tada bilo koliko da prebiraju po žicama instrumenta neće činiti nikakvu razliku; njihovi prsti ne osećaju bilo kakvu bol.

Tako ako osećate da je vaša ljubav umrla nakon tri ili četiri meseca, ili postala slabija, to ne znači da je vaša ljubav bila prolazna, to samo znači da je mesto unutar vas, odakle ste osećali da dolazi sreća, postalo neosetljivo, zbog čestog korišćenja. Ako je ona otišla za tri, četiri meseca, kada se vrati, ona vas opet može učiniti srećnim.

Naučni eksperimenti na miševima su vrlo bogati obaveštenjima. Naučnici su otvorili mozak miša, i držana je neka vrsta prozora otvorenim, radi posmatranja šta se dešava kada miš ima seksualan odnos. Kroz dređeno mesto, kojim je prolazila električna struja, zapaženo je kod miša izbacivanje semena. Nakon toga, to mesto je bilo povezano na elektrodu i 'otvor' je bio zatvoren. Drugi kraj elektrode je bio povezan na mašinu koja može da otpustiti kontrolisanu količinu elektriciteta. Postojao je prekidač, kojim je moglo rukovati  pritiskom, koji bi otpustio elektricitet iste jačine koji je proticao u vreme ejakulacije miša.

Miš je bio podučen kako da rukuje sa prekidačem, i kada god bi ga pritisnuo, zahtevanu količinu elektriciteta bi mašina otpustila, a ona je aktivirala tačku u mozgu spojenu drugim krajem žice, pružajući mišu isto zadovoljstvo kao u seksualnom odnosu. Miš se osećao veoma srećnim kada je pritisnuo prekidač; bio je tako srećan kada je počeo stalno da pritiska prekidač. Bićete iznenađeni da saznate kako nakon toga pacov nije činio ništa tokom dvadeset i četiri sata. Jednostavno bi odlazio da pritiska dugme – šest hiljada puta tokom jednog sata. Nije mario ni da jede ni da pije, nego je samo držao pritisnut prekidač, dok se na kraju nije srušio od isrcpljenosti.

Naučnici koji su vršili eksperiment rekli su da je miš uživao u seksualnom zadovoljstvu tako mnogo – više nego što ga je ikad imao kroz snošaj, premda on nije stvarno polno opštio, već je samo doživljavao seksualno zadovoljstvo, jer se električna struja otpuštala u njegovom mozgu.

Onog dana kada budemo u stanju da spojimo ljudski mozak sa elektrodom, da primi pravu električnu struju na pravo mesto, nećemo biti u stanju da nađemo nikoga ko će zaista hteti da sudeluje u seksu – jer praktično ne postigne ništa, a gubi mnogo energije. On može da ima mali uređaj koji radi na bateriju, i kada god želi može da aktivira seksualni centar i doživi istu radost kao u seksualnom odnosu. Međutim ovo ima svoje sopstvene opasnosti.

Kad je jednom moguće odrediti različite centre u mozgu za sumnju ili za ljutnju itd., ovi centri mogu biti hirurški odstranjeni. Centar spojen sa pobunom može biti nepovezan, i čovek će postati veoma poslušan. Vlade mogu da zloupotrebe takva naučna dostignuća.

Naučnici to ne znaju, ali može biti da uz pomoć naučnih instrumenata možemo predvideti ambijent poput onog koji postoji u hramu. Eksperimenti koji su uzeli sate, mesece, i godine da se postignu zvučni efekti u hramu mogu biti mnogo lakše stvoreni sa naučnim instrumentima. Tako kažem da je hram bio zasnovan na pravoj naučnoj osnovi, a kroz korišćenje medijuma zvuka, osećanja sreće, mira, ljubavi i blaženstva su bila probuđena. U prisustvu ovih osećanja vaš celokupan stav prema životu bio je transformisan.

S druge strane, ono što naučnici mogu učiniti moćnim puno je velikih opasnosti. Najveća opasnost je da, šta god da nauka učini postaje tehnologija, a svest ne igra ulogu u tome. To može biti moguće uz korišćenje električnih instrumenata; prouzrokovati isto stanje kao što je moguće kroz bivanje u hramu, ali tada prava transformacija svesti neće biti moguća. Najviša svest i transformacija ne mogu se dogoditi na taj način; ono što čovek može da stekne pritiskanjem prekidača neće proizvesti nikakvu bitnu transformaciju.

Dakle ja ne vidim nikakvu mogućnost da će takvi  instrumenti ispuniti potrebe hramova.

Vi se možete čuditi ako hramovi mogu biti korišćeni u ovim izmenjenim vremenima. Da, to je moguće, ali obični ortodoksni sveštenik koji je danas u hramu neće biti u stanju da objasni šta se dešavalo u hramovima, u drevnim vremenima. On još ima ključ, ali nema nikakvu ideju o skrivenim tajnama iza toga. Cela filozofija i nauka o hramovima može danas još biti od koristi. Mi danas možemo izgraditi bolje hramove, jer imamo bolje građevinske materijale. Možemo postaviti ceo zvučni sistem na takav način da zvuk može biti hiljadustruko uvećan. Zidovi mogu biti načinjeni na način, da su tako osetljivi pa ako pevate mantru 'Aum' jedanput, zidovi će je odražavati hiljadama puta.

Danas mi imamo bolje instrumente, ali treba da znamo ključ koji otključava tajne našeg bića.

U drevnim vremenima morala su postojati najmanje jedna vrata u hramu, ali sada možemo da gradimo hram bez bilo kakvih vrata. U drevnim danima uopšteno, ljudi koji su gradili hramove, živeli su u kućama nalik kolibama, načinjenim od kravlje balege i ilovače. Oni su činili najbolje što su mogli unutar svojih ograničenja, i ono što su uradili bilo je veliko. Danas imamo čudesna tehnološka znanja, ali ne možemo imati koristi od njih.

Do sada smo raspravljali o dobrobiti hramova za one koji su ulazili u njih. Međutim hramovi imaju svoje spoljašnje značenje kao i korisnost. Mi smo raspravljali kako bi poklonik išao u hram i ulazio duboko u meditaciju i molitvu. Inače čak i osoba koja bi samo prošla pored hrama isto tako je imala dobrobiti, premda se danas to ne dešava; danas čak i oni koji ulaze, izlaze ni sa čim. Međutim, u onim danima hram je mogao pomoći osobi koja bi bila samo blizu njega, jer oni koji su bili u hramu, zaista su nešto činili. Stotine poklonika u hramu su pokretali posebne zvučne vibracije pomoću kojih je cela atmosfera hrama postajala naelektrisana. Hram nije vibrirao samo iznutra, on je takođe vibrirao spolja, kao i širio suptilne talase (spolja). Celokupno okruženje je postalo živo, jer je sam hram bio živ.

Značenje živog hrama bilo je samo ovoliko. Živi idol označava istu stvar; oni su dirnuli čak i one koji tu nisu došli radi neke posebne dobrobiti. Hram bi jedino mogao biti nazvan živim, ako bi neko slučajno prolazio pored njega i iznenada osetio da se zrak promenio, da je atmosfera transformisana, čak i ako on možda ne bi znao da je hram u blizini.

Pretpostavimo da šetate duž puta, u tamnoj noći, i kada prolazite pored hrama iskusite neku iznenadnu promenu unutar sebe... Mislili ste da učinite nešto loše, a iznenada su se vaše misli promenile. Razmišljali ste da ubijete nekog, a iznenada se osećate puni saosećanja. Međutim ovo se može dogoditi samo ako je hram napunjen (naelektrisan).[4] Svaka cigla i kamen tog hrama, vrata i prolazi, treba da postanu odzvanjajući; onda će ceo hram vibrirati zvukom.

Primenjivan je jedinstven metod da se napuni zvono koje visi ispred hramova; ko god bi ušao, pozvonio bi u zvono. On to čini sa potpunom svešću, ne sa sanjivim umom. Kada zazvonite zvonom u hramu – ne polu usnuli, već sa budnošću – to stvara diskontinuitet u vašim mislima, vrstu prekida u lancu vaših misli, i vi postajete svesni promenjene atmosfere. Postoji sličnost između zvuka zvona i zvuka 'Aum'; zapravo postoji neki unutrašnji odnos. Zvuk zvona nastavlja da puni hram celog dana, a zvuk 'Aum' takođe ispunjava hram sa svojim vibracijama.

Mnoge druge stvari poput te, bile su iskorišćene u hramu, one su imale svoje unutrašnje odnose. To je mogla biti svetiljka od zemlje ispunjena ghiem, upaljeni mirisni štapići,  korišćenje paste od sandalovog drveta, cveće ili bilo koji drugi ugodan miris – sve je bilo povezano. Ovo nije bilo pitanje određenog božanstva sklonog osobenom cvetu, to je bilo pitanje sklada u hramu. Kroz iskustvo se došlo do rešenja koja vrsta zvuka i koja vrsta misrisa je bila harmonična sa hramom. Bio je upotrebljavan samo određen cvet, sa određenim mirisom koji se skladno spajao sa određenim zvukom; drugi, sa različitim mirisima, bili su zabranjeni.

U džamiji su se kao mirisi mogli koristiti jedino lobhan, ulje benzoina i kreozotno ulje, a dhoop i agarbati[5] mirisi u hramu. Svi oni imaju svoje veze sa zvukom. Sa zvukom 'Alah' postoji unutrašnji sklad sa mirisom lobhana. Sve ove veze ili odnosi bili su otkriveni kroz unutrašnje traganje za krajnjim; one nisu otkrivene kroz bilo kakav proces razmišljanja. Reći ću vam kako je to bilo učinjeno.

Možete sedeti u sobi gde lobhan nije bio zapaljen, i ponavljati 'Alah' – ne samo 'Alah' već 'Alahuuh' sa posebnim naglaskom na 'huu'. Otkrićete polako da taj zvuk 'Alah' nestaje i da se automatski ponavlja samo 'huu'. Kada se ovo dogodi, iznenada ćete otkriti da je cela vaša soba aromatična sa mirisom lobhana. Otkriveno je da je lobhan sličan supstanci koja isparava iz vas. Tako je lobhan zapaljen u džamiji s namerom da pomogne ljudima ponavljati 'Huu'. Onda je proces dvostruk: isparavanje mirisa iz unutrašnjosti osobe može potrajati, ali isti miris može prvobitno biti obezbeđen spolja u džamiji.

Međutim ponavljanje 'Aum' nikad ne može biti prouzrokovano  mirisom lobhan-a. Ovaj zvuk pogađa drugi centar koji ne može da stvori ovaj miris.

Postoji odvojena područja mirisa unutar našeg tela, a ona su povezana sa našim mislima i osećanjima.

To je razlog zašto Đaini veruju da Mahavirino telo nikad nije ispuštalo bilo kakav loš miris. Njegovo telo je imalo izvestan miris, na osnovu kojeg je bilo moguće prepoznati tirthankaru. U Mahavirino vreme osam drugih ljudi su tvrdili da su tirthanakrne, ali ovaj osobeni miris nije dolazio od njih. Niko od njih nije bio manje sposoban za spoznaju od Mahavire, bili su iste spiritualne visine, ali oni nisu bili praktikanti tog sistema spiritualne discipline koja stvara ovaj miris, tako da su njihove tvrdnje bile odbačene.

Buddha isto tako ni na koji način nije bio inferiorniji od Mahavira. On je bio iste sposobnosti i stanja svesti kao Mahavira, ali pošto nije sledio isti metod kao Mahavira, njegovo telo nije ispuštalo istu vrstu mirisa. Taj miris je takođe poticao od Parshwanath-a, tirthankare koji je umro davno pre Mahavirinog vremena. Njegovi savremenici su još bili živi i oni su potvrdili da je Mahavirin miris bio sličan Parshwanath-ovom. Krajnji ishod procesa izvesne mantre bio je taj posebni miris.

Bilo je ovo ustanovljeno uređenje na osnovu sećanja radi određivanja autentičnosti tirthankare. Iako Mahavira nikad nije tvrdio da je bio tirthankara, odmah je bio proglašen da je jedini. S duge strane Makhkhali Goshal je to tvrdio, ali nije mogao dokazati. Možete se pitati, kako je miris korišćen kao kriterijjum. Test je morao biti dubok i nepogrešiv – reči ne mogu biti pouzdane. Cela individualnost te osobe treba da odašilje poseban miris, koji bi označavao da se dogodilo određeno cvetanje, da se dogodio vrhunac procesa mantre koji daje rođenje tirthankari.

Makhkhali Goshal, Ajitkesh Kambal i Sanjay, svi su bili pretendenti; bili su veoma obrazovani, bili su jednakog kalibra kao Mahavir – svaki od njih je imao hiljade sledbenika koji su tvrdili da su njihovi učitelji bili tirthankare – ali su svi su isčezli u zaboravu. S druge strane, Mahavira je bio apsolutno tih u pogledu toga, i nikada nije izrekao ni jednu tvrdnju. Međutim, na kraju je odlučeno da samo ona osoba, čije telo ispušta osobeni miris, može biti tirthankara.

Svaka mantra stvara svoj sopstveni miris. Oni koji su prakitkovali pevajući 'Aum' moraju poznavati određen miris. Slično, svaka mantra stvara specifičnu vrstu unutrašnjeg svetla. Koliko svetla treba da bude pribavljeno u hramu, bilo je odlučeno na osnovu tog unutrašnjeg svetla – ni više ni manje. Neznanje onih koji sede ispod sjajnih električnih sijalica u hramovima je jednostavno zapanjujuće. One uopšte nisu neophodne, jer je potrebno samo onoliko svetla koliko je unutar unutrašnjeg neba – veoma slabog i bezopasnog svetla. Tako je korišćena ghi lampa, jer ona uopšte nije opasna i ne zaslepljuje oči.

Možda nije lako shvatiti razliku izmeću kerozinske lampe i ghi lampe, jer mi nikad nismo pokušali sa meditacijom na svetlo. Ako je svetlo svetiljke ispunjene uljem kerozina i koncentrišete se na plamen jedan sat; vaše oči će početi da gore i biće umorne, bolne. Zatim ako se pri svetlu druge svetiljke sa ghi-jem u sebi, vrši koncentracija na taj plamen jedan sat; vaše oči će osećati sveže i prijatno. Unutrašnja iskustva hiljade ljudi otkrivaju sve ovo, a otkrivene su paralele koje su postale spoljašnja pomoć. Naravno, nije moguće obezbediti potpuno istu svetiljku kao unutrašnje svetlo, tako da je samo pronađena najpribližnija. Tačan miris koji se proizvodi u vama, nakon pevanja određene mantre, ne može se naći spolja, tako treba da budemo zadovoljni sa najbliže sličnim.

Pasta od sandalovog drveta je postala poznata u svim hramovima. Mesto na čelu, gde se stavlja pasta od sandalovog dreveta, u yogi se zove agnya čakra. Praktikujući određene mantre, stvara se izvesno unutrašnje iskustvo mirisa sandalovog dreveta, ali izvor tog mirisa je agya čakra. Kad god se pojačava iskustvo trećeg oka, ispušta se miris sandalovog drveta, tako je miris sandalovog drveta postalo simbol tog iskustva, i stoga koristimo pastu sandalovog drveta na čelu. Kada agya čakra odašilje ovaj miris oseća se neka vrsta svežine, baš kao kad stavite komad leda na treće oko. Postoji razlika između hladnih stvari i stvari koje ublažuju – upravo isto kao izmeću svetiljke sa uljem od kerozina i svetiljke ispunjene ghi-em.

Led je hladan, ali on nije umirujući ili ublažavajući. Osećaj hladnoće od leda traje samo kratko, i praćen je osećanjem toplote. Led je sigurno hladan, ali nije ublažujući ili umirujući. Krajnji osećaj je ograničen na toplo; osećate malo više topline nego pre. Međutim pasta od sandalovog drveta je umirujuća, a ne hladna; ona samo ublažava. Hladnoća ima vrstu dubine. Ako se na agya čakru stavi led, on će činiti hladnim samo površinu. Ako je korišćeno sandalovo drvo za agya čakru vi ćete osećati da njegov ublažavajući efekat prodire u dublje slojeve iza kože. Hladnoća prodire do mesta gde je smešteno treće oko.

Oni koji su iskusili dejstvo agya čakre i osetili njegov ublažavajući efekat, tražili su paralelu i našli je u pasti od sandalovog drveta. Ona ima isti miris kao onaj koji izbija iznutra.

Sve ove spoljašnje pomoći su samo paralele. A kada je hram snabdeven s njima, on postaje nabijen. Tako postoji uredba, da niko ne može ući u hram bez kupanja. Hladno kupanje lomi čovekovu nesvesnost i spaja misli. Nikome nije bilo dozvoljeno da uđe u hram bez zvonjenja zvona. I niko ne ulazi u hram u staroj ili prljavoj odeći; zapravo svilena odeća se nosila kada se odlazilo u hram, jer svila pomaže u stvaranju tela električnim i štiti ga, dakle svilena odeća uvek ostaje nova, koliko god da je nosite.

Sve ove predostrožnosti i pripreme učinile su hram naelektrisanim, i stoga svako ko samo prođe pored biva dodirnut magnetnim poljem hrama.

Rečeno je o Mahaviri, da je unutar određenog kruga oko njega – gde god da je bio – bilo nemoguće počiniti ma kakvo nasilje. To polje je bilo naelektrisano, unutar kojeg nikakvo nasilje nije bilo moguće.

Teilhard de Chardin je iskovao novu reč, noosphere, umesto 'atmosfera'. Atmosfera znači spoljašnje okruženje. Noosphere znači mentalno ili psihološko stanje, a unutar tog polja, izvesni tipovi događanja uopšte se ne dešavaju.

Ranije su u školama upravljali rišiji. Atmosfera koja je okruživala školu smatrana je čistom, nepovredivom. Ako bi se dogodilo nešto loše među učenicima, riši je kažnjavao sam sebe, ne njih, jer je to značilo da je polje izgubilo svoj suštinski kvalitet – tako da učnici nisu mogli biti okrivljeni. Bilo je beskorisno ukoriti ih; neki nesrećan slučaj samo je značio da je polje izgubilo svoju nepovredivost. Stoga su se majstori sami kajali, podvrgavši se postu i pročišćavanju.

Međutim, ovu ideju je Gnadhi pogrešno shvatio. Samo-pročišćenje nije značilo da je to način za prekorevanja ma koga drugog, ono nije bilo namenjeno da stavi breme na drugu osobu. Ideja nije bila da se muči sebe ili da se prođe post do smrti, da bi promenio nečije srce ili svest. Gandhi to nije shvatio. Riši nije prošišćavao sebe da bi promenio nekog drugog, on je to činio da bi ponovo napunio polje ili pročistio okolinu. Ako je obrazac mišljenja transformisan, ako je mentalna sfera transformisana, čovek koji živi unutar toga isto tako će postati transformisan. Nije bilo pitanje promene nečije svesti, već promene okoline i magnetnog polja koje svako nosi oko sebe.

Ljudi poput Mahavire su bili kao hodajući hramovi. Od takvih ljudi ne može biti očekivano da borave neprekidno na jednom određenom mestu. Tako nama treba nešto drugo, trajnije, što može postati središte života za ceo grad – nešto u šta će dolaziti živi ljudi da bi bili transformisani. Nama treba mesto, hram, gde svakodnevno vršimo naše ponude i primamo nešto za uzvrat. Mi čak i ne moramo biti svesni šta se dešava, sve se dešava samo od sebe. Svako ko prolazi pored hrama prima nešto neprocenjivo. Postoji ogromno magnetsko polje stvoreno oko njega, i baš kao što je opiljak gvožđa privučen magnetom uhvaćen u njegovo magnetsko polje, tako svako ko prolazi pored hrama biva privučen i na njega će uticati ova energija. Polje hrama je bilo poput ovog.

Rečeno je u pogledu Mojsija, da je odlazeći na planinu tamo video goreću božansku vatru. Ceo žbun je goreo, ali u njegovoj sredini bilo je neko cveće u punom cvatu i zeleno lišće. Mojsije de dao u potrazi za Bogom. On je odmah koraknuo ka žbunu, i tada iznenada čuo glas koji je dolazio iz njega, govoreći: «To ludi čoveče! Izuj cipele nekoliko koraka dalje pre ulaska u žbun!» Nije bilo demarkacione linije šiblja – tako je Mojsije nastavio da hoda dalje, tražeći među gde može da ostavi cipele. Kada je prešao izvesnu tačku, on je prestao da bude Mojsije; nešto se promenilo unutar njega. Upravo izvan međe on je ostavio svoje cipele, ušao u polje i molio za oproštenje što skrnavi to sveto mesto.

Hram je naelektrisao polje oko njega, koje je veoma sonorno, a to polje je imalo koristan uticaj na celo selo. To nije izmišljotina; rezultati su zaista bili postignuti. Karakteristična jednostavnost, nevinost i čistota indijskih sela tokom hiljada godina bila je više zbog naelektrisanosti polja hramova nego zbog samih sela. Međutim, u siromašnim selima, postojanje hrama je bilo apsolutno neophodno. Bez hrama sve je izgledalo haotično, bez ritma.

Hiljadama godina sela su imala neku vrstu svetosti, i bila su veliki nevidljivi izvori te svetosti. Najgora stvar koja bi se mogla učiniti za uništenje Istočne kulture, bila bi uništiti to naelektrisano polje hramova. Sa ovim uništenim sonornim hramovima, srušena je celokupna Istočna kultura. To je razlog zašto su ljudi danas skeptični u pogledu vrednosti hramova. Ko god je išao u školu ili koledž i bio podučavan samo jezicima i logici – koji je razvijao samo svoj intelekt, a srce mu je zatvoreno – nikad nema bilo kakvo iskustvo života hrama. Tako su hramovi polako izgubili svoje značenje.

Indija ne može opet biti Indija, dok hramovi ne postanu još jednom živi. Cela alhemija Indije bila je u njenim hramovima; iz njenih hramova Indija je primala sve. Postojalo je vreme, kada je sve što se dešavalo u životu osobe, bilo razmatrano  zbog hrama. Ako je bio bolestan on je išao u hram, ako je bio nesrećan on je trčao u hram; čak i kada je bio srećan on je trčao do hrama da izrazi zahvalnost. Ako se u porodici dogodilo nešto dobro, on je odlazio u hram sa voćem i cvećem; ako je bilo problema, odlazio je u hram da se moli.  Za njega je hram bio ceo svet, sve. Sve njegove nade, očekivanja i ambicije okretale su se oko hrama. Koliko god da je bio siromašan, on je održavao hram ukrašenim zlatom, srebrom i svim vrstama dragog kamenja.

Mi danas mislimo da je svo to preterivanje oko hrama ludo. Kako je glupo graditi nove hramove, kad ljudi umiru od gladi. Zaustavite to! Gradite bolnice i škole; neka hramovi budu otvoreni za izbeglice, neka se koriste. Zato što smo zaboravili pravu primenu hramova, oni su postali beskorisni. Mi mislimo: «Zašto zlato, srebro i drago kamenje treba da leži u hramovima kada ljudi umiru od gladi?» Međutim vredno je setiti se, da su samo takvi, gladni ljudi davali zlato i dijamante hramovima; sve što su osećali da je najvrednije, oni su davali hramu, jer šta god da su u svom životu znali da je od velike vrednosti, naučili su iz hrama. Ništa nije bilo dovoljno da vrati njihov dug, stoga šta god su imali, oni su davali. Šta god da je bilo učinjeno, bilo je učinjeno sa razlogom, jer ništa ne može da traje hiljadama godina bez dobrog razloga. Nevidljivi plodovi hramskih uticaja su neprekidno bili primani. Postojale su očevidne i svesne dobrobiti da se bude blizu hrama.

Čovek uvek zaboravlja. Sve što je veoma uzvišeno i vredno mi zaboravljamo; svega što je trivijalno i obično mi se neprekidno sećamo, dvadeset i četiri sata dnevno. Moramo uložiti napor da se sećamo Boga, ali naših želja i strasti ne moramo da se sećamo, oni su tu svo vreme. Ići nizbrdo je lako; ići uzbrdo je uvek teško.

Stoga je hram bio izgrađen u centru sela, tako da je tokom dana čovek mogao da ode tamo, onoliko često koliko je to bilo potrebno. To je održavalo traganje živim. Samo nekolicina od nas se prirodno seća šta traži; većina nas se oseća nadahnutim kada stvarno vidimo stvari. Kada tu nema aviona, mi nemamo nikakvu želju da putujemo avionom. Da, neki kao što su braća Wright, imali su san da lete, jer su izumeli avion; ali obični ljudi nemaju takve snove dok ne vide avion.

Dakle, kad možemo videti pobožnost otelotvorenu unutar oblika hrama, nešto pobožnosti se zadrži u našim umovima. Ovo je bilo posebno kod ljudi, koji nisu mogli da vizualizuju nemanifestovanog Boga. Oni koji mogu, ne treba  im hram. Međutim, na neki način ovi ljudi su prouzrokovali veliku štetu hramu, jer su govorili da nije bilo koristi od njih i da se bez njih može.

Ja sam sam imao običaj da govorim kako su hramovi beskorisni, uklonite ih; ali polako sam počeo da shvatam, da ako se hramovi unište, kako će oni, koji ne mogu sebi da predstave nemanifestovani oblik pobožnosti, biti ikad u stanju čak i da misle o pobožnosti? Iz toga ugla nastaju neke teškoće. Ukoliko osoba poput Mahavira, koji nikad nije imao potrebe za hramom, govori sa svog nivoa svesti, on može želeti da hramovi budu uklonjeni; ali ako misli o vašoj potrebi, on će odmah prestati tako da govori.

Hram ostaje izvor inspiracije tokom dvadeset četiri sata u našem danu. Setite se da postoje još jedna vrata u životu, drugačija od vaše prodavnice ili kuće, nezavisno od vaše žene i bogatstva... dimenzija koja nije ni market niti želje. Ona vam ne daje bogatstvo, niti slavu, niti udovoljava željama; hram vas na to stalno podseća. Postoje trenuci u životu kada ste umorni od tržnice, dosađujete se sa porodicom; u takvim trenucima možete naći harmoniju u hramu.

Ako je hram uništen onda ne postoji druga alternativa. Ukoliko vam je dosadila hrana kod kuće, možete otići u hotel ili restoran. Ako ste se umorili od marketa, gde ćete otići? Hram pruža različitu dimenziju, daleko od sveta davanja i uzimanja. Stoga, oni koji su načinili hramove poput tržnice uništili su ih. Hram nije mesto za cenkanje, to je mesto za odmor i relaksaciju, gde možete naći oslobođenje i mir od umora i iscrpljenosti svih vaših svetovnih aktivnosti. Ne postoje uslovi za ulaženje u hram, hram vas prihvata kakvi ste. Tamo postoji mesto, tako jednostavno, da ste prihvaćeni takvi kakvi ste.

Mnogo puta ste bili umorni od načina života kojim živite. Tada ste možda osetili da se otvaraju vrata za molitvu. Ako su se vrata barem jednom otvorila, onda se ona mogu često otvoriti, čak i u dućanu ili vašoj kući. Kada god želite, lako možete dopreti do tih vrata u bilo koje vreme – jer trenuci koji se mogu nazvati stvarno velikim, dolaze retko. Nije neophodno da idete na hodočašće, ili u potragu za Mahavirom ili Buddhom. Takvi trenuci su suviše kratkotrajni. Oni treba da bude negde baš blizu, pri ruci, gde možete jednostavno ući.

Sećanja na detinjstvo su veoma važna. Naučnici kažu da u starosnom dobu od sedam godina dete nauči gotovo sve osnovno; na tome je izgrađena nadgradnja njegovog znanja. Vrlo malo šta novog se dodaje, izgrađeno je njegovo znanje. Veoma malo šta se novo dodaje, ali nekoliko osnovnih stvari mogu biti dodate. Ako nismo u stanju da oblikujemo druženje sa hramom u detetovom umu za vreme kada ono ima sedam godina, onda to postaje teško, čak i nemoguće da se učini kasnije. Biće potrebno mnogo napora, a onda će takođe pamćenje biti površno.

To je razlog zašto želimo da hram bude prva dečja uspomena nakon rođenja. Njegova okolina je bila planirana na takav način da ono raste blizu hrama, postepeno ga upoznajući i upijajući u svoj život. Hram bi postao integralni deo njegovog bića, a kada uđe u svetovni život, hram bi imao svoje posebno mesto u njemu, jer mu je pružao utočište tokom svih grozničavih aktivnosti u njegovom životu. Stoga smo želeli da hram ima mesto u njegovom umu od samog njegovog rođenja; kasnije bi to bilo teško...

Svi oni koji su živeli u blizini hrama, imali su njegov žig otisnut u svojim umovima. On je ušao tako duboko u njihovu podsvest, da to više nije bila stvar misli, već je postao deo njihovog bića. Tako širom sveta, forme i oblici hramova su se možda razlikovali, ali hram je bio nužan.

U danas oblikovanom svetu, hram se ne smatra neophodnim; druge stvari su zauzele njegovo mesto – škole, bolnice i služba; druge stvari su zauzele to mesto – škole, bolnice i biblioteke. Međutim, one su veoma materijalne, i nemaju vezu sa onim izvan. Umesto toga, neophodno je nešto što označava transcendentno. Kada ustanemo ujutro treba da slušamo zvonjavu hramskih zvona; kada idemo na spavanje uveče, treba da slušamo religiozne pesme iz hrama.

Postoji događaj u Mahavirinom životu... Lopov je ležao na samrtnom odru, a njegov sin ga je zamolio da mu da poslednju reč saveta, koja bi mu pomogla u njegovom poslu. Lopov je rekao: «Nemoj da radiš ništa sa osobom koja se zove Mahavira. Kad saznaš da je u tvom selu, beži u drugo. Ako ide tvojim putem, sakrij se negde u sporednu ulicu. A ako si ne shvatjući to, negde gde možeš čuti njegove reči, zatvori se i čuvaj ga se!»

Kada ga je sin upitao zašto treba tako da se plaši Mahavira, njegov otac mu je rekao da se ne protivi: «Samo slušaj šta kažem. Ako odeš tom čoveku, naš posao će biti u opasnosti i porodica će gladovati.»

Veoma je zanimljivo šta se posle dogodilo. Sin tog lopova je uvek bežao od Mahavire, ali jednog dana je načinio grešku. Mahavira je mirno sedeo u gaju mango drveća, i neznajući, dogodilo se da je sin lopova prolazio tim putem. Iznenada, Mahavira je počeo govoriti. Lopov je čuo pola rečenice, zatvorio uši i pobegao. Međutim već je čuo pola rečenice, i to ga je dovelo u mnoge nevolje... Bio je gonjen od strane policije – cela državna policija je bila u poteri za njim zbog krađa – i nakon nekoliko nedelja on je konačno bio uhvaćen.

Krađom se bavila njegova porodica, tako da je on bio ekspert u svom zanatu. Toliko je bio pametan, da iza sebe nikad nije ostavio nikakav vidljivi dokaz. Bilo je dobro poznato da je bio lopov, i da je izvršio mnogo krađa; svako je znao to, ali nije bilo dokaza. Stoga nije bilo alternative, nego primorati ga da prizna.

Potpuno je bo opijen, i držan u takvom stanju opijenosti, ostajući nesvestan za dva ili tri dana. Kada je opet otvorio oči, još je bio u stanju polu-svesti. Svuda oko sebe je video lepe žene kako stoje, i pitao je gde je. Rečeno mu je da je umro, i da su izvršene pripreme koje bi ga odvele bilo u nebo ili pakao. Rečeno mu je da ljudi čekaju da postane svestan, kako bi mogao priznati grehe koje je počinio. Ako prizna, on bi bio uznet na nebo; inače bi bio poslat u pakao. Ako  govori istinu, bio bi spašen.

Osećao je da sada treba da kaže istinu i ne izgubi šansu da ode na nebo; pošto je sad umro nema čega da se boji. Međutim, baš u tom momentu se setio polu-svesno da je čuo Mahavira da govori. Mahavira je govorio o bogovima i duhovima. Isto je tako natuknuo o yamadootima, koji su vodili  ljude do svetova izvan smrti. Lopov ga je čuo kako govori da su prsti na nogama yamadoota uvek izokrenuti. Otvorio je oči i video, da su noge ljudi koji su stajali uz njega bile normalne, stoga je postao oprezan. Sada je video kako nema potrebe da prizna; uidevši trik, rekao da nije počinio nikakav greh; jer šta je mogao da prizna? Ako žele mogu ga odvesti u pakao. Međutim, pošto on nije počinio nikakav greh, kako to mogu? Stoga su ga pustili da ode.

Trčeći je otišao do Mahavire, pao pred njegova stopala i zamolio ga da dovrši rečenicu koja ga je spasila. Kada ga je pola Mahavirine rečenice spasilo, koliko bi više dobrobiti bilo od cele rečenice! Rekao je da se potpuno predao Mahaviri. Nekad bi bio sigurno uhvaćen i obešen, ali ako bi čuo ostatak rečenice, možda bi još bio spašen. Stoga je Mahavira imao običaj reći, da je čak i pola rečenice, ako je osvešćen čovek čuje, moglo biti od koristi jednog dana.

Slično, ako prolazeći kroz prošlost hramova, ili slučajno pored njih, čovek čuje zvučne vibracije koje dolaze iz hrama ili ugodan miris mesta... čak mu i to može biti od pomoći.

 

Poglavlje 2

 

ALHEMIJSKE TAJNE MESTA

SVETOG  HODOČAŠĆA

Posle podne, 6 jun 1971. Woodlands,  Bombay, India