Smrt kao ekstaza zivota

  • Autor: Valmiki Devara
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN: 86-7782-027-2
  • Godina izdanja:
  • Broj strana:
  • Povez: Mek
  • Pismo: Latinica
  • Akcija: 0
Cena: 560 RSD Ubaci u korpu

 “Susret s ovim učenjem velika je sreća, i teško da onaj ko nije sakupio zasluge i pročistio sve prepreke, može s njim da se sretne, a čak i ako se sretne, veoma je teško da će razumeti. Ako sluša, a da mu se u umu ne pojave pogrešne ideje, jednostavno će dostići oslobođenje.

 

Zbog toga primi ovo učenje s ljubavlju, jer u njemu je suština svih učenja.”

 

Tibetanska knjiga mrtvih

 

Posvećeno Mariji Magdaleni

 

Poglavlje prvo
SMRT

 

“Kad se već vidljivo telo posle smrti dugo održava, kako se neće održati nevidljiva duša? Ako je duša bila čista od tela i valjano se bavila filozofijom, ona se ne raspada, nego odmah ide u božje društvo.”

 

Platon, “Fedon ili o duši”

 

 

Veliki naučnici, pronalazači mnogih čudesnih stvari, moćni carevi koji su vršili čudesna dela, nadahnuti pesnici, predivni umetnici, mnogi Rišiji i Jogini, došli su i otišli. Svi ste krajnje nestrpljivi da saznate šta je postalo od njih. Da li oni još postoje? Šta postoji s druge strane smrti? Da li su oni postali ne-postojeći ili su iščezli u vazdušnom ništa? Takva pitanja se javljaju spontano u srcima svih. Isto pitanje se javlja danas kao što se javljalo pre više hiljada godina. Niko ne može to da zaustavi, jer je to neodvojivo povezano sa našom prirodom.

 

Ideja smrti je uvek bila najveća pokretačka snaga religije i religioznog života. Smrt pokreće čoveka da traga za  besmrtnošću.

 

Čovek se plaši smrti. Čovek ne želi da umre. On želi da živi zauvek. Ovo je početna tačka filozofije. Filozofija istražuje i ispituje. Ona hrabro objavljuje:

 

"O čoveče ne boj se smrti. Postoji besmrtno prebivalište. To je Brahman. To je tvoj Vlastiti Atman koji boravi u komorama tvog srca. Pročisti svoje srce i meditiraj o ovom čistom, besmrtnom, nepromenljivom Sopstvu. Ti ćeš dostići besmrtnost".

 

Ti ne možeš umreti, jer nikada nisi bio ni rođen. Ti si besmrtni Atman. Rođenje i smrt su dve lažne scene u nestvarnoj drami Maje. Oni se tiču samo fizičkog omotača, lažni proizvod oblikovan od kombinacije pet elemenata. Ideje rođenja i smrti su samo praznoverje.

 

Svaka duša je krug. Periferija uvog kruga je nigde, ali njegov centar je u telu. Smrt označava promenu ovog centra od tela do tela. Zašto bi se ti onda bojao smrti?

 

Šta je smrt?

 

Smrt je odvajanje duše od fizičkog tela. Ulazak duše u telo se naziva rođenjem. Dušin odlazak iz tela se naziva smrt. Telo je mrtvo zato što je duša odsutna. Smrt su vrata koja se otvaraju za prelaz od jednog aspekta života do drugog. Smrt je prestanak telesne ili fizičke aktivnosti, fizičke i organske funkcije, fizičke svesti. Smrt je transformacija od jednog stanja bivanja do drugog, promena oblika od svesti do druge ravni, astralne ili mentalne. Led postaje voda, a voda postaje vodena para, isparenje, i nevidljivi gas prema stepenu vibracije. Tako je život na fizičkoj, astralnoj i mentalnoj ravni.

 

Smrt ne završava vašu ličnost i samosvest. Ona samo otvara vrata za više oblike života. Smrt je samo ulaz u puniji život.

 

Smrt nije gašenje ličnosti. To je samo prestanak izvesne važne individualnosti. To je samo promena oblika. Život nastavlja da teče da bi postigao osvajanje univerzuma, život teče dok se ne istopi u Večnosti.

 

Smrt nije kraj života. To je izvestan aspekt života. To je prirodni događaj u toku života. Ona je potrebna za vašu evoluciju. Smrt nije suprotna životu. Ona je samo faza života. Život nastavlja da teče neprestano. Plod propada, ali je seme puno života. Seme umire, ali ogromno drvo izrasta iz semena. Drvo propada, ali postaje ugalj koji ima bogat život. Voda iščezava, ali postaje nevidljiva energija[1] koja sadrži seme novog života. Kamen iščezava, ali on postaje kreč koji je pun novog života. Odbacuje se samo fizički omotač, ali život istrajava.

 

Rastvaranje tela nije više do spavanje. Baš kao kada se čovek uspava i probudi se, takvi su smrt i rođenje. Smrt je kao spavanje. Rađanje je kao buđenje. Smrt daje napredovanje novog, boljeg života. Čovek diskriminacije[2] i mudrosti se ne boji smrti. On zna da je smrt kapija života. Smrt za njega nije više kostur koji nosi mač[3] da seče konac života, nego pre anđeo koji ima zlatan ključ da njemu otključa vrata za daleko širu, potpuniju i srećniju egzistenciju.

 

Rođenje sledi smrt, upravo kao što budnost sledi spavanje. Vi ćete se ponovo vratiti radu koji ste ostavili u svom prethodnom životu. Stoga se ne plašite smrti.

 

Rođenje i smrt su čarolija Maje. Onaj ko je rođen počinje da umire. Onaj ko umre počinje da živi. Život je smrt, a smrt je život. Rođenje i smrt su samo vrata za ulaz i izlaz na pozornici ovog sveta.

 

Upravo kao što se vi selite iz jedne kuće u drugu, duša prelazi iz jednog tela u drugo da stekne iskustvo. Baš kao što čovek, odbacujući iznošenu odeću, uzima novu, tako stanovnik u ovom telu, odbacujući iznošena tela, ulazi u druga koja su nova.

 

O čoveče ne plaši se uopšte smrti. Smrt je Majina varljiva pojava. Smrt je rastvaranje elemenata. Ti si besmrtan, Amara.[4]

 
Znaci smrti

 

Vrlo je teško pronaći stvarne znake smrti. Zaustavljanje kucanja srca, zaustavljanje pulsa ili disanja nisu pravi znaci smrti. Zaustavljanje kucanja srca, pulsa i disanja, mrtvačka ukočenost udova, lepljivo vlažno znojenje na telu, odsustvo toplote u telu, su poznati znaci smrti. Doktor pokušava da otkrije da li ima rožnjačinog odsjaja u oku. On pokušava da savije nogu. Ovi znaci nisu pravi znaci smrti, jer je bilo nekoliko slučajeva, gde je došlo do prestajanja disanja i kucanja srca, a ipak je osoba oživela posle nekog vremena.

 

Hatha Jogini[5] su stavljeni u sanduk i ukopani ispod zemlje za četrdeset dana. Posle su izvađeni napolje i oni su oživeli. Disanje može da se zaustavi za dugo vreme. U slučajevima prividne smrti, disanje se zaustavlja za dva dana. Mnogi slučajevi su bili zabeleženi. Kucanje srca može da se zaustavi za nekoliko sati, čak i za nekoliko dana, a onda ono može da bude povraćeno. Otuda je izuzetno teško otkriti šta bi bio stvarni ili konačni znak smrti. Samo rastavljanje i truljenje tela može da bude jedino konačan znak smrti.

 

Niko ne treba da bude sahranjen odmah posle smrti, pre nego što se rastavljanje ne pojavi. Neko može misliti da je čovek umro, dok on može biti u stanju transa, katalepsije,[6] ekstaze, ili Samadhija. Trans, Samadhi, katalepsija i ekstaza su stanja koja liče na smrt. Spoljašnji znaci su slični.

 

Osobe koje pate od srčane mane ne treba da budu sahranjene odmah, pošto disanje može ponovo započeti još jednom posle izvesnog vremena. Sahrana treba da se izvrši samo nakon što telo započne da se raspada.

 
Putovanje duše posle smrti

 

Kada čovek umre, on nosi sa sobom trajno Linga-Sariru koja je načinjena od pet Đnana-Indrija, pet Karma-Indrija, pet Prana, uma, Buddhia, Čite i Ahankare i promenljivih Karmasraja koje određuju stvaranje sledećeg života.

 

Duša skuplja i povlači sva čula. Fizička čula postaju bleđa i bleđa, upravo kao što plamen lampe postaje bleđi i bleđi kada ulje počinje da se troši. Suptilno telo ili Sukšma-Sarira izlazi iz fizičkog tela kao izmaglica.

 

Duša praćena od glavnog životnog vazduha ili Mukhja Prane, čulnih organa i uma, a uzimajući sa sobom Avidju, dobra i rđava dela i impresije preostale iz njenih prethodnih egzistencija, napušta svoje prethodno telo i dobija novo telo. Kada ona prolazi iz jednog tela u drugo ona je obavijena suptilnim delovima od elemenata koji su seme za novo telo.

 

Duša ima viziju tela koje će doći. Upravo kao što pijavica ili gusenica obuhvati jedan predmet, duša vizualizuje telo koje će doći pre nego što ona napusti sadašnje telo.

 
Rastvaranje elemenata prilikom smrti

 

Fizičko telo je sačinjeno od pet velikih elemenata ili Mahabhuta, naime, zemlje, vode, vatre, vazduha i etera. Deve ili bogovi su obdareni sa božanskim ili svetlećim telom. Vatra Tatva je pretežnija u njima. U čoveku, zemlja Tatva je preovladavajuća. U slučaju vodenih životinja, element vode preovladava. U slučaju ptica, elemenat vazduha je pretežniji.

 

Tvrdoća tela postoji zahvaljujući delu zemlje; fluidnost je usled dela vode; toplota koju vi osećate u telu je zbog vatre; prostor je usled Akaše ili etera. Đivatma ili individualna duša je različita od pet elemenata.

 

Posle smrti ovi elementi se rastvaraju. Oni dostižu svoje primordijalne izvore u neiscrpnom skladištu prirode. Elemenat zemlje dolazi i spaja svoje naslage Prithvi Tatve. Drugi elementi se takođe vraćaju natrag svojim izvorima.

 

Odgovarajuće funkcije organa su spojene sa predsedavajućim bogovima. Vid odlazi suncu odakle je on imao svoju snagu viđenja, govor odlazi vatri, životni dah vazduhu, vazduh u četvrtine (strana sveta), telo u zemlju, dlake u jednogodišnje biljke, kosa s glave u drveće, a krv i sperma u vode.

 
Smrtni bolovi

 

Ne postoji bol u vreme smrti. Neznalice su stvorile mnogo užasa i straha što se tiče smrti. U Garuda Purani i Atma Purani opisano je da su smrtni bolovi iste snage kao bolovi prouzrokovani od uboda 72 000 škorpijona. To je spomenuto samo da bi izazvalo strah u slušaocima i čitaocima i prisililo ih da rade za Mokšu. U duhovnosti postoji jednoglasni izveštaj od prosvetljenih duša da ne postoji čak ni malo bola tokom smrti. Oni jasno opisuju svoja iskustva pri smrti i stanje u kom su oslobođeni velikog tereta za vreme odbacivanja ovog fizičkog tela, i da uživaju savršenu staloženost u vreme odvajanja od ovog fizičkog tela. Maja kreira uobražen strah u posmatračima pomoću izazivanja grčevitih trzaja u telu. To je njena priroda i navika. Ne budite uplašeni od smrtnih bolova. Vi ste besmrtni, Amara.

 
Molitva za smrt

 

Otišle duše ostaju u stanju nesvesti ili nesvesnosti odmah posle smrti. One ne mogu osećati da su rastavljene od njihovih prethodnih materijalnih tela. Molitve, Kirtan i dobre misli od rođaka i prijatelja mogu dati pravu utehu i ohrabrenje otišlim dušama. Oni stvaraju moćnu vibraciju u njihovom zapanjenom stanju uma i vraćaju natrag njihovu zasenjenu svest. Duše počinju da shvataju da one zaista nisu u svojim grubim materijalnim telima.

 

Onda one nastoje da pređu graničnu liniju, usku reku etera koja je Hindusima poznata kao Vaitarani, Persijancima kao most Činat, a Muslimanima kao Sirat.

 

Čim rastavljene duše smireno utonu i kada su spremne da imaju veličanstveno buđenje na nebu, one se bude u jasnom sećanju svetovnog života usled plakanja i jadikovanja njihovih prijatelja i rođaka. Misli tugujućih ljudi proizvode slične vibracije u njihovim umovima i donose silovit bol i uznemirenost. A nekontrolisana žalost njihovih rođaka vuče ih dole s njihovih astralnih ravni. To može ozbiljno da uspori njihov put do nebeskog sveta i stvara im ozbiljne povrede.

 
Poslednji oblici čovekove smrti

 

Poslednja čovekova misao upravlja njegovom budućom sudbinom.

 

To određuje njegovo buduće rođenje. Poslednja misao razuzdanog čoveka će biti misao o njegovoj ženi. Poslednja misao izvesnog okorelog pijanice će biti misao o zapušaču za  alkoholno piće. Poslednja misao pohlepnog pozajmljivača novca će biti misao o novcu. Poslednja misao vojnika koji se bori će biti o ubijanju njegovog neprijatelja. Poslednja misao majke, koja je jako vezana za svog sina, biće samo o njenom sinu.

 

Rađa Bharata je odgajao jelena iz svoje milosti i postao je vezan za njega. Njegova zadnja misao je bila misao o jelenu. Otuda je on morao da se rodi kao jelen.

 

Čovek uvek želi da umre mirnom smrću sa svojim umom fiksiranim na Bogu. To je razlog zašto se Gita, Bhagavata, Visnu Sahasranama i drugi sveti spisi recituju na samrtnoj postelji bolesnog čoveka; iako on možda nije sposoban da govori, on može da sluša ono što mu se čita. To će pomoći bolesnom čoveku da ne misli o telu ili svojoj bolesti već da misli o Gospodu. Kada njegovo pamćenje nestane, sve rečenice iz ovih svetih spisa će ga podsećati na njegovu stvarnu prirodu.

 

Vrlo je teško održavati svesnost o Bogu u vreme smrti kada svest izbledi. Međutim, za onog čoveka koji ima disciplinovan um kroz čitav svoj život i ko je pokušavao da fiksira um na Gospodu kroz stalnu vežbu, poslednja misao će biti samo misao o Bogu. To ne može doći pomoću povremene vežbe za dan ili dva, za sedmicu ili mesec. To je nastojanje i borba tokom celog života.

 
Interval između smrti i ponovnog rođenja

 

Ljudi žele da znaju tačan period koji protiče između vremena napuštanja tela i ponovnog rođenja. Da li duša uzima novo telo u jednoj godini?  Da li ga uzima za deset godina? Koliko dugo čovek živi na najsuptilnijoj ravni pre nego što se ponovo pojavi na zemaljskoj ravni? Ovo su neka od pitanja.

 

U osnovi dva faktora odlučuju ovaj ishod, naime priroda individualne Karme i poslednji utisak pred smrt. To može da varira od stotina godina do nekoliko meseci. Oni koji odrade nešto od svojih Karmi u drugim ravnima, u suptilnijim predelima, uzimaju značajno vreme pre ulaska u novo telo. Interval je vrlo dug, jer godina zemaljskog perioda prolazi kao jedan dan na nebeskoj ravni. Postoji jedan primer gde je, videvši čuđenje i divljenje stranih turista pred impozantnim ruševinama izvesnih spomenika, svetac koji je bio prisutan u blizini,  primetio da su baš neki od tih ljudi gradili spomenike pre mnogo vekova.

 

Ponekad se vrlo čulna individua, sa jakim strasnim žudnjama, ili čovek sa jakom vezanošću, ponovo rađa brzo. Tako se i u slučajevima gde je život naglo presečen nasilnom smrću, ili  je neko preminuo od iznenadne, neočekivane nesreće, Điva vrlo brzo vraća i nastavlja lozu. Obično se, u takvim slučajevima brzog, ponovnog rađanja, Điva seća mnogih događaja iz prethodnog života. Ona prepoznaje svoje ranije rođake i prijatelje i identifikuje staru kuću i poznate porodične objekte.

 

Ovo ponekad dovodi do vrlo čudnih završetaka. Ima mnogo slučajeva, gde su stotine osoba nakon što su ponovno rođene, objavile način svoje smrti i otkrile identitet ubice. Reinkarnirana osoba bi povremeno nepogrešivo otišla i otkrila blago koje je bilo sakriveno daleko od nje.

 

Kod velike većine sećanje nije prisutno. To je zaista blagoslov darovan od svemudrog Bića. Takvo sećanje bi veoma komplikovalo naše sadašnje živote. Prošlost vam je sakrivena do vremena do kog ne bi bilo dobro i korisno da ga se sećate. Kada postignete savršenstvo i dostignete cilj ciklusa, sve će vam biti otkriveno i vi ćete videti celu brojanicu života nanizanu na jednoj ličnosti.

Inače, takvi slučajevi neposrednog rođenja nisu uobičajeni. Obično je u slučaju prosečnog pojedinca, interval između smrti i ponovnog rođenja značajan period, meren u jedinicama zemaljskog vremena. Osobe koje su odradile mnogo dobre Karme provode veliki deo vremena na božanskoj ravni pre nego što se ponovno rode. Velike duše, duhovno napredne osobe, čekaju dugo vreme pre reinkarnacije.

 

U periodu koji pada između smrti i ponovnog rođenja, umrla duša, posebno ako je osoba fizički i duhovno razvijena, može  da se materijalizuje na ravni zemlje ako se javi nužnost. Ona preuzima ljudski oblik, govori, čak može da se oseti na  dodir. Moguće je fotografisati takvu pojavu.[7]

 

Takav materijalizovani oblik je različit od astralnog tela koji nije vidljiv za normalni vid. To je izvesna tačna kopija, suptilni “dvojnik” fizičkog tela, a oblikuje vozilo sa kojim nekadašnja duša putuje posle smrti.

 

Astralna svest, ne može da vam garantuje slobodu od rađanja i smrti. Okultizam i spiritualizam nikada ne mogu dati krajnje oslobođenje; niti oni mogu otkriti punu tajnu s one strane (života). Duhovna realizacija i znanje Sopstva će samo otkriti tajnu života i smrti i život s one strane smrti.

 
Ne plaši se smrti

 

Smrt je bolna svetovnom čoveku. Jogi ili mudrac, ili čak pravi aspirant se nikada ne plaše smrti. Čovek bez želja nikada ne plače kada umire. Sasvim pregoreo Đnani nikada ne umire. Njegova Prana se nikada ne razilazi.

 

Vaša najviša dužnost je da se pripremite za miran budući život. Pobeda straha od smrti, pobeda smrti, je najviša korist od spiritualne Sadhane. Jedan cilj svih Joga Sadhana je da se jogi bez straha radosno suoči sa smrću.

 

Čovek se plaši smrti. U starosti on pokušava da misli o Bogu. Ako se seća Boga još od svog detinjstva, on će požnjeti bogatu spiritualnu žetvu u starosti.

 

Bhišma je umro na svoju zapovest. Savitri je vratila natrag Satjavana, svog muža, kroz snagu čistote. Markandeja je pobedio smrt kroz obožavanje Gospoda Šive. Vi takođe možete pobediti smrt kroz devociju, znanje i snagu Brahmačarje.

 

U kompilaciji “Smrt kao ekstaza života”, spisu koji nas priprema za ekstazu smrti, ovako se završava prvo poglavlje “Smrt”.

 

 

Poglavlje drugo
TOČAK RAĐANJA I UMIRANJA

 

“Nemoj strahovati od gospodara Smrti, telo ti je samo umno, ne možeš umreti čak ni ako te ubiju i razčereče, jer u stvarnosti si forma Praznine i nemaš se čega bojati…  …tvoje telo je telo taštine, trag sklonosti i navika.”

 

Tibetanska knjiga mrtvih

 

Činjenica da mi pripadamo delu čovečanstva koje je palo u niži stratum naše zemljine kugle, pomoću procesa involucije, postavlja pred nas mnoge posledice.

 

Glavni ishod je to da možemo opet da se uzdignemo iz ovog nižeg stratuma[8] do područja izvornog ljudskog života putem Preobražaja. Prema kazivanju Biblije ovo je rođenje iz vode i duha. To je ponovna izgradnja nebeskog tela, izgradnja potpuno nove besmrtne ličnosti. Taj put nas vodi natrag do Očevog Doma, na osnovu Sećanja i posredstvom osnovnog preobražaja i kraljevske umetnosti ponovne gradnje i Inicijacije.

 

Dakle, glavna stvar je da ovo Sećanje mora biti probuđeno u čovečanstvu, jer bez njega ne može biti čežnje za povratkom. Ako i kada se ovo Sećanje probudi, ono mora biti klasifikovano i uređeno, a uslovi u kojima egzistiramo, u području sadašnjeg života, moraju biti istraženi. Uz pomoć ovog probuđenog Sećanja, moramo vrlo objektivno uporediti ono šta je sada, šta je bilo nekada i šta mora biti opet![9] Nakon novog, jasnog sagledavanja, može se odlučiti o osnovnoj promeni i otpočeti je, a na toj čvrstoj osnovi, Građenje može da započne i Inicijacija da se očekuje.

 

Ako posle proveravanja toka razvoja, sebe smestimo na osnovi realnosti, onda se pre svega moramo usredsrediti na;

 

a)  Buđenje ovog Sećanja u kandidatu početniku, govoreći mu stalno o Očevom domu i univerzalnom gnostičkom učenju,

 

b) Pomažući mu i ohrabrujući ga da istražuje, s odgovarajućom objektivnošću, sadašnje preovladavajuće uslove u njegovom vlastitom životu i generalno u ljudskom životu, i

 

c) Prouzrokovanjem osnovne Promene da postane delotvoran.

 

U nekom vremenu koje će doći, prateće Građenje i Inicijacija će za njega ostati samo puka spekulacija. Dok ne bude spreman za te procese njegov unutrašnji sazreli samoautoritet neće mu omogućiti da isto tako prizna taj deo na Stazi povratka kao istinit i pravilan i da sigurno ide njom.

 

Svako nastojanje da se prisilno ide tom Stazom na spekulativan način označiće drugi pad, i samo će učiniti situaciju uključene osobe mnogo ozbiljnijom nego što je već bila.

 

Kao posledica Pada naše čovečanstvo se spustilo na niži sloj naše zemljine kugle, niže u poređenju s onim što je ranije bilo, a uslovi i zakoni koji su preovladavali u našem životnom domenu su dijalektički, pošto su oni u stratumu na kome smo mi ranije živeli bili nepokretni.

 

Ovo znači da je sve u ovom svetu podložno procesu napredka, sijanja i iščezavanja, jer se svi kvaliteti uvek menjaju prema njihovoj suprotnosti; to je potpis ovog sveta vremena, svega onog što je promenljivo, leteće, prolazno; to je svet neprestanog raspadanja.

 

Svet Nepokretnosti, s druge strane, je izvesno uvek trajno, nepromenljivo Bivanje.[10] To je svet apsolutne slobode, čija je jedina spona Bog; to je kraljevstvo nebesko.

 

Područje dijalektičkog sveta je prokletstvo, a u isto vreme milost.

 

To je prokletstvo jer ništa u njemu nije trajno; to je stanje neprekidnog dolaženja i odlaženja, jer dobro i zlo održavaju jedno drugo u ravnoteži naizmeničnim praćenjem jedno drugog; prosto je sve ovo tako krajnje beznadežno i bez cilja.

 

To je milost, pošto se usled ove nestabilnosti ništa u nama ne može kristalisati trajno; jer ova nestabilnost neprekidno slama zlo koje smo počinili i drži palo čovečanstvo u delovanju.

 

U vezi s ovim, mi takođe moramo razmotriti druga dva zakona prirode; zakon smrti i zakon reinkarnacije. Ova dva vrlo milostiva, hitno nužna zakona su sasvim bitna u dijalektičkoj prirodi našeg sloja života.

 

Smrt je prouzrokovana zbog rđavo uravnoteženih metaboličkih procesa, u kojima obnavljanje ćelija ne drži korak sa njihovim trošenjem. Poznata je činjenica da se ljudski organizam normalno obnavlja[11] unutar perioda od sedam godina. Konačno, pokazalo se da je previše spor, da više koristi snagu nego što je vraća, više se troši nego obnavlja, tako da usled svih vrsta bolesti i zbog staračkog slabljenja, čovek mora umreti. Istina, moguće je donekle produžiti ljudski život posredstvom nauke o stvaranju zdravog i lepog potomstva[12], međutim smrt je neizbežna.

 

Postoji rašireno verovanje da čovek odlazi u večnu kuću kada umre, ali to je mistifikacija i očigledno netačna!

 

Kao i svaki drugi sloj, dijalektički sloj se sastoji od dve polovine ili sfere; zemaljsko područje, a docnije je podeljen u nebesko i pakleno područje.

 

Pri smrti, vidljiv ljudski oblik se raspada. Mrtvo fizičko telo prebiva iza u zemaljskoj sferi, takođe i u zemaljskoj duši[13] i životnom telu.[14] Telo svesti i duševno telo, zajedno sa ostatkom telesnog oblika,[15] posle boravka koje traje izvesno vreme u sferi prelaženja, odlazi u nebesko ili pakleno područje. Na onoj strani, telo želje i mentalno telo takođe se raspadaju posle nekog vremena. Tu onda samo ostaje telo svesti i duševno telo, zajedno sa nekim proto-atomima iz prethodnog života; to jest, po jedan proto-atom od svakog tela, u kome je životna suština očuvana kao plod iskustva.

 

Nakon što je mikrokosmos tako sebe ispraznio, kroz delovanje snaga koje je čovek sam oslobodio,[16] pristup nekoliko smrtnih ličnosti u polje manifestacije postaje nužno. Mikrokosmos je ponovo privučen zemaljskom elementu[17] egzistencije i doveden u kontakt s roditeljima da bude nova ličnost. Onda se ova ličnost rađa u zemaljskoj sferi i tokom ovog procesa dovodi se ponovo u kontakt sa dušom krvi svog mikrokosmičkog pretka.

 

Na taj način započinje novi zemaljski život u povezanosti sa prošlim. Točak ponovo započinje svoje okretanje naniže i započinje novo putovanje do groba. Na ovaj način, mikrokosmos, čovek, ostaje vezan za točak rođenja i smrti. Točak nastavlja da sa okreće, u napredku, sijanju i iščezavanju, u neprekidnom, automatskom ponavljanju, bez ikakvog izgleda za oslobođenje, možda hiljadama puta.

 

Kako se onda možemo osloboditi iz tog ciklusa okretanja?

Ne postoji način dok čovek ne shvati ovo stanje, poput rasipnog sina, i odluči da se vrati Očevoj Kući, putem postupka osnovne promene svoje ličnosti, kao što je prethodno opisano.

 

Samo tada može sebe da oslobodi od okretanja točka.[18] Samo tada, ne pre niti kasnije.

 

Dok boravi u ovom zemaljskom području, i sledstveno tome ima svest, dušu i telo, sve sile i kontrasile ovog stratuma[19] su prisutne u čoveku, oblikujući mahnit vir aktivnosti. To su sile iz najvišeg sloja[20]; takozvane nebeske sile, naime sile iz područja refleksije, koje je nebeska sfera iz budućnosti; paklene sile i čovekove vlastite ljudske sile.

 

Tako, čovek je doslovno uhvaćen u međusobno delovanje dobra i zla. Oboje, i dobro i zlo utiču na njega, a pošto je on sam kombinacija dobra i zla, tako biva unutra razdvojen na dvoje. U mnogim ljudima preovladava zlo, mada to ne može sasvim da izbriše dobro. U drugima dobro preovladava, ali ne može potpuno da isključi zlo.

 

U vezi sa ovim je Pavlovo jadikovanje… “Jer dobro koje bi trebao činiti ja ne činim, ali zlo koje ne bih trebao da činim ja  činim,” je vrlo iskreno. Prema tome, čovek je uznemiren i premoren; otuda, on zamara sebe i nepovratno bi propao ako ga smrt ne bi oslobodila. Istina, smrt je “nadnica za greh” i posledica je čovekove egzistencije kao ljudskog bića iz ovog prirodnog poretka. Inače božanska milost koja prati palog čoveka vrlo se konkretno manifestuje ovde unutra, jer večni proto-atomi i kovitlanje sila koje su bile nepromenljive u prošlosti teraju ispražnjeni mikrokosmos da ide putem nove manifestacije ličnosti, tako prihvatajući novu mogućnost buđenja.

 

Kada čovek odbaci svoje tvrdo, kristalisano fizičko telo, sa njegovim eteričkim dvojnikom[21], a duša krvi se rasprsne iz duševnog tela, čovek uz pomoć svog unutrašnjeg stanja vibracije, biva privučen od odgovarajućeg područja, prema zakonu da “slično privlači slično”. U području prelaza, on postaje svestan svog stanja bivanja i kao što je već bilo spomenuto on odlazi u svoje nebesko ili pakleno područje. Prema tome, postoji dobar razlog da se čovek bori za dobro dok je na zemlji, da se bori i da mrzi zlo, jer ako ništa ne učini da postigne svoj konačni cilj, njegov ključ vibracije će biti odlučujući za njegovo prebivalište s one strane.[22]

 

Na onoj strani čovek definitivno živi među sestrama i braćom, i tamo može pod mnogo povoljnijim okolnostima da nastavi svoj rad, kao tragalac za svetlom i istinom u službi čovečanstva.[23] Tamo ne može biti napadnut ni sprečen od paklenih sila u direktnom smislu, jer ključ njihovih vibracija im ne dozvoljava da mu pristupe.

Ono što je isto tako od velike važnosti na onoj strani, je stanje naše svesti, naše bivanje svesnim ili budnim. Ovo stanje zavisi od stanja duševnog tela; sledstveno tome od kvaliteta koji su razvijeni pomoću pozitivnog, dobrog života.

 

Ako ima mnogo velikih kvaliteta duše, kao rezultat pravednog i dobrog života,[24] biće jake svesti bivanja na onoj strani. Na isti način, može biti mnogo crnih kvaliteta duše, kao rezultat svesno rđavog života. U tom slučaju, postoji takođe jaka svesnost postojanja na onoj strani. Sa vrlo rđavim entitetima, ova crna duševna svest može da bude tako dinamična da oni ne nalaze mogućnost za manifestaciju u novoj ličnosti. Zbog toga su oni povučeni iz područja zemaljskog sloja[25] što je u svetom jeziku označeno kao “biti odbačen u spoljašnju tamu”. Pretpostavlja se da takvi entiteti bivaju uništeni isto kao i njihove manifestacije, a njihova iskra duha se vraća prazna do svog praizvora.

 

Međutim, isto tako postoje mnogi koji su dovedeni do tog samog pravog biološkog života, života ni stvarno dobrog ni stvarno lošeg. Zapravo, ništa se o njima ne može reći; njihov život je život mase. Oni imaju mali kvalitet duše pa nisu sposobni da održe i produže svest bivanja na onoj strani. Tako ubrzo skliznu u stanje nesvesnosti i isparljivosti duše. Pošto je plod života koji su oni dodali mikrokosmosu vrlo mali, točak[26] života će ih ubrzo prisiliti na manifestaciju u novoj ličnosti. Takvom mikrokosmosu trebaju mnogi materijalni životi.

 

Budući da smo na onoj strani praktično osakaćena bića koja ne poseduju kompletan organizam, a kao ljudi moramo se regenerisati od osnove naviše, svi stanovnici  nebeskog područja moraju da se vrate u zemaljsko područje, jer je nebesko telo preinačenje kompletnog zemaljskog telesnog oblika.

 

Da bi se asimilirao plod života, prebivalište na onoj strani traje u proseku 600 do 700 godina. Zaista pristojan period! Tokom tog kratkog intervala vremena, uslovi u materijalnom životu se promene do takvog opsega da su moguća sasvim nova iskustva i postoje sasvim nove mogućnosti. U međuvremenu je čovek, naime mikrokosmos, naučio mnoge lekcije na onoj strani i može da napreduje od stanovnika pakla do izvesnog stanovnika neba.[27]

 

Uopšteno govoreći, može se reći da je u normalnom rođenju dete dar iz nebeskog područja, premda je natovareno svojom karmom.

 

Drugačije je kada je začeće nastalo u prekomerenom stanju strasti, a da dete nije željeno, ili u stanju pijanstva, ili nekom drugom stanju opijenosti, ili ludila. Zapravo čin rađanja je oblik magije, a kada dođe do začeća u takvom krajnjem stanju grešnosti, pakleni entiteti se mogu vezati uz potomstvo.

U zaključku, evo objašnjenja o duši krvi.

 

Kao što je već spomenuto, pri smrti, odvojeno od fizičkog tela i njegove kopije, eterički dvojnik, duša krvi takođe ostaje u pozadini u zemaljskom području. Šta to znači?

 

Duša krvi je duša, živi nukleus krvi, koji održava čitavi telesni oblik zajedno. Posle smrti, nastaje cepanje duša. Viši aspekt svesti, impersonalna[28] duša, živi nukleus duše iz svih prošlih dijalektičkih života, odlazi na onu stranu.

 

Niži aspekt svesti ostaje ovde. Niži nukleus duše iz života se upravo završio. Reč niži ne treba razumeti u smislu “lošeg nukleusa duše”, nego kao ličnu dušu, kao nukleus krvi određene osobe.

 

Ova duša krvi može da se vidi kao oblak, sa nukleusom svetlosti. Ako se usredsredimo na dušu krvi, ona često može da se vidi kako preuzima formu prethodnog ljudskog oblika. Ovaj kvalitet će pokrenuti mnoge mistifikacije, čije žrtve postaju spiritualisti.

 

U duši krvi su sadržane sve vrednosti života umrlog; kako dobre tako i loše vrednosti. To može, a često će i biti, prenešeno kao krvno nasleđe odgovarajućim srodnim dušama. Takvo nasleđe može da bude prihvaćeno svesno. Međutim, ono isto tako može nesvesno da se iskusi na mnogima; na porodici, naciji ili rasi, utoliko pre što kao srodna duša krvi poseduje kvalitet ujedinjavanja, pošto “slično privlači slično”.

Učenje o krvi i mnogi drevni religiozni običaji i učenja, takvi kao obožavanje predaka – koje je na primer, tako mnogo izražavano kod Germana – zasnovano je na ovim stvarima. Duhovne krvne veze mogu biti vrlo jake.

 

POSTOJI LI ŽIVOT POSLE SMRTI?

 

“Već radi toga što smo izložili, valja, Simija, raditi sve da u životu steknemo vrlinu i saznanje, jer je nagrada lepa i nada velika…  … jer besmrtnost duše stoji izvan svake sumnje – to, mislim, i dolikuje onome ko tako veruje…

Sokrat

 

"Mnogi ljudi veruju u neprekidnu egzistenciju posle zemaljskog života. Njihov koncept zavisi od njihovog obrazovanja i religijske pozadine. Pažljivije ispitivanje, međutim, pokazuje da su često ta verovanja pre samo nadanja za neprekinutom egzistencijom posle smrti. Nema pouzdanosti."

 

Jezici mnogih ljudi govore o 'zemlji na drugoj strani' ili 's one strane', predelu u kome umrli ostaje i koji je odvojen velom od zemlje na kojoj se živi. Pod normalnim okolnostima, čovekovi čulni organi nemaju pristup do njega. Kako ta egzistencija ne može biti dokazana pomoću čula, Ja poseduje jak podsticaj da se održava ovde, a takođe i s one strane. Njegov strah od ne-egzistencije je tako velik da želi da ostane u nadi za izvesnim večnim životom.

 

Ko god veruje samo u stvari koje mogu da se vide, osete, dodirnu i izmere, očigledno je ubeđen da se život završava s poslednjim dahom. U modernoj, materijalistički orijentisanoj prirodnoj nauci, telo i njegove funkcije su istražene do najmanjih detalja. Ovo može dovesti do gledišta da je život izraz biohemijskih procesa. Premda je u fizici dugo vremena bilo izvesno da svetlost egzistira kao čestice, a takođe i talasi, većina ljudi još uvek deluje kao da ne postoji fluidni prenos materije u energiju i vice versa.

 

Sada se mnogo piše o ljudima koji su proglašeni klinički mrtvima i koji su mogli da posmatraju svoje telo spolja. Međutim, ovi izveštaji nisu mogli da ubede skeptike. Po  njima, ti ljudi nisu stvarno bili mrtvi već su bili u mogućnosti da posmatraju svojom vlastitom svešću šta se dešavalo na intenzivnoj nezi ili mestu nesrećnog slučaja.

 
Istraživanja bez predrasuda potvrđuju iskustva

 

U međuvremenu, naučnici su sakupili i vrednovali izveštaje o različitim stadijumima van telesnih iskustava. Oni su saznali da umirući ljudi često imaju osećaj kako su vučeni kroz dugačak, mračan tunel prema zaslepljujućoj svetlosti. Ovaj utisak je predstavio holandski slikar Hijeronim Boš na svojoj slici 'Uspenje do nebesnika'.[29] Umirući je okružen voljenim bićima, a tok njihovih života je prikazan u obrnutom redu. Percepcija prostora i svesti se sasvim menja. Prikazane su im sve stvari i događaji u njihovom životu i same dokazuju da su sasvim isprepletene.

 

Takvi upečatljivi opisi sigurno mogu da odrede gde leži granica između života i smrti, ali oni ne odgovaraju na pitanje da li osoba nastavlja da 'živi' posle smrti i kako izgleda njen život. Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, treba da odemo jedan korak dalje i odbacimo sve predrasude. Zapravo, to i nije tako teško. Mi znamo kako su ograničeni naši čulni organi. Našim očima, na primer, ne možemo videti infracrveno i ultraljubičasto svetlo, ali pored toga mi znamo da postoji takvo svetlo. Mi ne možemo videti električnu struju, a ipak je funkcionisanje modernog društva zasnovano na njenom prisustvu i svojstvima.

 

Kako se stanje osobe koja je iznenada umrla razlikuje od situacije koja je postojala nekoliko minuta pre, dok je ona još bila živa? Njeno materijalno, vidljivo i opiplivo telo je još uvek isto kao ranije. Samo je otišla energija, životna sila, koja je obdarivala telo dušom. Nevidljivi nadzornik tela je iskoračio napolje.

 

Iz ove činjenice možemo zaključiti da čovek ne poseduje samo grubo materijalno, vidljivo telo; nego da sto tako poseduje finija tela koja zajedno oblikuju čitavo ljudsko biće. Da bi stekli izvesno znanje o ovome, moramo istražiti strukturu ličnosti prema gnostičkom učenju. Ovo je nevidljivi izvor iz kojeg su autentične[30] gnostičke duhovne škole svih vremena crpile svoje znanje.

 

Jevanđelje po Jovanu tvrdi da svetlo sija u tami, ali da ga tama ne uključuje.[31] Gnoza je izvor ovog svetla. Osoba koja živi u tami ne može prepoznati svetlost, tako kaže jevanđelje. Usled nedostatka gnostičkog znanja u ovom životu nesigurnosti, uznemirenosti, brige, beznadežnosti i vezanosti, takva osoba je podložna smrti. U Apolonovom tajnom harmu u Delfima, ovo je izraženo na jedan način, pomoću reči 'gnoti seauton'.[32]

 

Čovek je dvostruko biće

 

U svim kulturama, tajne škole su se javljale da bi tragaocu pružile ključ za ovo znanje. U ovom znanju čovek dokazuje da je dvostruko biće, sa smrtnim delom i besmrtnim jezgrom. Gete o ovome kaže: 'Dve duše, avaj, žive u mojim grudima'.

 

Besmrtni deo se naziva mikrokosmosom, dok je izvesna predstava makrokosmosa proizašla iz Božije volje. Potičući od večnog Duha, on je besmrtan i nevidljiv za materijalno oko. Ova izvorna savršena kreacija, ova zamisao[33] oca, prošla je putem 'Rasipnog[34] sina' kao što je opisano u Bibliji. On je napustio očevu kuću po svojoj vlastitoj volji da bi koristio svoju kreativnu snagu i razvio svet dobra i zla. Stoga je on napustio svet Svetla i izgubio svoj izvorni arhetip. Njegov zamenik je utonuo u dvopolni, dualistički svet suprotnosti kao najkondenzovanija oblast materije. Na ovom putovanju, to je primilo mogućnost da se sakupe iskustva u najrazličitijim oblastima. Ovo je razvilo čulne organe i materijalni oblik.

 

Rasipni Sin, drugim rečima mikrokosmos koji je izgubio svog izvornog stanovnika, bio je na ovoj stazi da bi izgradio izvesnu zemaljsku zamenu ličnosti s kojom bi se mogao povezati. Ovo je današnja osoba, opremljena s voljom i samosvešću. Možda je korisno razmotriti detaljnije ovaj razvoj. Čista božanska Duša i gruba materija ne mogu raditi zajedno. Razlike u vibracijama su prevelike. Zahteva se posredni elemenat koji može povezati s jedne strane ličnost, a s druge strane da bude prijemčiv za impulse Duše od Boga. Ovaj posrednik je duh.

 
Duh doživljava žalost i radost

 

Duh drži elemente ličnosti zajedno. On prima čulne impresije od fizičkog tela kroz eteričko ili životno telo. On doživljava žalost i radost iz astralnog tela, a skladišti  iskustva od intelekta posredstvom mentalnog tela. On je takođe opremljen sa intuicijom. Ovo je veština koja seže izvan sposobnosti ličnosti.

 

Intuicija omogućava duhu da primi impulse od duhovnog nukleusa iz mikrokosmosa. Otuda je ličnost određena od strane tipa duha povezanog s njom. Duh je jako vezan za materijalni oblik i za mesta gde ego nalazi zadovoljstva u prvom planu, gde će iskusiti malo od Duše. Ako Ja teži za višim značenjem života, onda duh ipak može čuti glas Duše i slediti njena uputstva.

 

Kada osoba umre, trostruki suptilni sistem se prvo odvaja od grubog tela. Duhovni aspekt obavijen plaštom astralnog tela odvaja se od fizičkog tela. Tom procesu je potrebno vreme. Postoji veza između to dvoje, slično pupčanoj vrpci, koja se postepeno rastvara. Trajanje ovog procesa zavisi od tipa i načina vezanosti duha. Ako uključuje osobu sa samovoljnim prirodom koja je jako vezana uz materiju,[35] proces se odvija polako. Međutim, ako je duša već orijentisana prema višem životu, pripremljena za njega, a to je i dokazala načinom života, onda će se proces desiti brzo.

 

Posle odvajanja od fizičkog tela, finija tela su sa one strane.[36] To nije predeo u drugom prostoru, pre je to samo drugi nivo percepcije.

 
Plodovi duha se doživljavaju na pragu smrti

 

S one strane, duh ima iskustvo ispitivanja,[37] razmišljanja o ovom životu, u kome se događaji dešavaju u obrnutom redosledu. Ovaj momenat se ponekad naziva 'čas istine'. Usvaja se bilans života i donosi sud o prethodnom životu. Duša tada žanje sve što je posejala kao dobro ili rđavo u svom životu. Ima utiske radosti, ali takođe i bola i pročišćenja kao što je opisano u različitim mitovima, na primer "Orfej u podzemnom svetu". Suština ovih iskustava se urezuje u mikrokosmos. One kao 'karma' određuju kakav će tok zauzeti sledeća inkarnacija mikrokosmosa.

 

Nakon što je duša ispunila svoj zadatak kao posrednik, ona se postepeno rastvara. Ovo je druga smrt zemaljske ličnosti. Istovremeno, fizičko telo se ponovo vraća u materiju. …"uzmeš im duh, ginu i u prah svoj vraćaju se".[38]

 
Nova ličnost preuzima plod iz prošlosti

 

Mikrokosmos, besmrtno duhovno biće, je sada slobodno od svih vezanosti za prethodnu zemaljsku ličnost. On sadrži suštinu svesti koja je bila plod toka života umrlog. Čim mikrokosmos preuzme novu ličnost i inkarnira se u njoj, ona prima pozitivnu i negativnu karmu. Nova ličnost mora naučiti da deluje unutar nje.

 

Na taj način se okreće točak rađanja i umiranja, a okretao se i tokom mnogo vekova ili pre milenijuma. Besmrtni mikrokosmos je morao da se zagnjuri uvek iznova u materijalno područje da bi se povezao sa prolaznom, jedinstvenom, stoga smrtnom ličnošću.

 

Sada se postavlja pitanje: Koja je svrha okretanja točka rađanja i umiranja? Zašto se duhovno načelo provlači kroz materiju i prisiljava da ostane u predelu u kome nije spokojno?[39] Ne može biti da je cilj našeg života sakupljanje radosti i žalosti od kolevke pa do groba, a samo tek posle smrti, kada se na čuvanje preda zbir naših iskustava mikrokosmosu, da se rastvori u ništa.

 

Kao što je već rečeno, Rasipni Sin je napustio kuću svog nebeskog Oca da sakuplja iskustva u svetu vremena i prostora. Duhovno biće ne može se manifestovati u zemaljskom svetu od grube materije. Nivo vibracije je previše nizak za to. Iz tog razloga, mikrokosmos treba da napusti svoj duhovni oblik, da ostavi za sobom svoju kraljevsku odeću, kao što je opisano u pesmama Bisernice.[40] Da bi ipak mogao da se izrazi u materiji, on povezuje sebe sa bićem ovog sveta, sa zemaljskim čovekom. Samo srž, klica, atom preostaje od njegovog izvornog božanskog stanja. Manijeve pesme kažu da sin nosi lik svog izvornog oblika, ali da on to ne može da oslobodi, jer je to 'večni duh'.

 

Neke legende kažu da je Rasipni Sin mučen jakom tugom i čežnjom za domom dok je bio daleko od njega[41] kao i žestokom željom. Uprkos njegovoj slabosti, njegovoj tvdoglavosti, nesavršnom ponašanju, on se seća vremena i uz to višeg života. On čezne za apsolutnom i večnom pravdom, za ljubavlju prema svojim drugovima ljudima i dostojanstvenom egzistencijom. Međutim postoje karakteristike koje smrtna dualistička egzistencija nikada ne može da ponudi. One potiču od čovekovog izvornog životnog polja i samo duhovni nukleus u mikrokosmosu može da hrani i održava živo sećanje na njih.

 

Mikrokosmos ne može živeti

bez žrtvovanja duha

 

Ako dakle Ja - nukleus smrtne duše - čuje zov ove unutrašnje želje i napusti svoju nadmoć iz svog vlastitog osećanja slobodne volje, ono će početi da se suočava sa zahtevima svog cilja u životu. Mikrokosmos je zavistan od ovog žrtvovanja iz ljubavi.

 

U staroj duši se onda razvija nova duša iz duhovnog principa, iskra u srcu se otvara upravo kao seme na toploj sunčevoj svetlosti i izrasta u biljku. Ova nova duša se ne rađa iz 'volje čoveka', nego tačnije iz Gnoze. Kada ona sazri, može da se ujedini s Gnozom u alhemijskom venčanju. Iz toga se pojavljuje čovekova besmrtna duhovna duša, duhovno telo prema sličnosti s Bogom.

 
Povratak je jedini cilj

 

Jedina svrha egzistencije je povratak do čovekovog izvora. Taj proces se naziva 'preobražaj'. To je uskrsnuće duhovno duševnog čoveka iz groba prirodnog ljudskog bića ili postojanja. Međutim, ne postoji uskrsnuće bez raspinjanja na krst. Kada zemaljska duša žrtvuje sebe na krstu svoje niže prirode i pretrpi ovaj proces do kraja, uslediće uskrsnuće nove duše.

 

Kada se neko u životu preda ovom procesu, njegov razvoj je sasvim različit od obične osobe, a započinje posle napuštanja zemaljskog tela, jer je preneo žižnu tačku na buđenje i razvoj nove besmrtne duše već tokom svog života. Vreme rastvaranja se onda ubuduće koristi da se odbaci deo mikrokosmosa koji je postao beskoristan, tako da nova duša može da nastavi svoj put. 'Druga smrt' onda više nije potrebna i nedostaje ma kakva osnova za novu inkarnaciju.

 

Za one, međutim, koji su živeli isključivo od smrtne prirode, umiranje je proces koji dovodi do potpunog rastvaranja ličnosti.

 

FILOZOFIRANJE JE UMIRANJE U ŽIVOTU

 

“Filozofija oslobađa dušu od čula i strasti, i u nje su ključevi carstva nebeskog.”

Sokrat