Spavanje kao stanje svesti u advaita vedanti

  • Autor: Arvind Sharma
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN:
  • Godina izdanja: 2017
  • Broj strana: 200
  • Povez: mek
  • Pismo: latinica
  • Akcija: 0
Cena: 750 RSD Ubaci u korpu

Arvind Sharma

SPAVANJE KAO STANJE SVESTI U ADVAITA VEDANTI

PREDGOVOR

Advaita Vedanta je dobro poznat filozofski sistem iz Indije. Jedno od dobro znanih učenja povezanih sa Advaita Vedantom je avasthatraya, ili tri stanja svesti; budno (jagrad), sanjanje (svapna), i duboko spavanje (susupti). Od ova tri stanja iz svakodnevnog iskustva, Advaita Vedanta često crpi iz stanja dubokog spavanja da bi dokazala neki argumenat ili sadržaj, stvar morala, ili čak da bi ukrasila priču.

Bez obzira na ovo silno oslanjanje na pojavu dubokog spavanja u Advaita Vedanti, nikakvo obimno izučavanje toga izgleda da nije preduzeto sa advaitske tačke gledišta. (Ako je takvo istraživanje ikada zaista bilo preduzeto, ja nisam obavešten o njemu). Ova monografija je jedan pokušaj takve analize. Pošto ona pokušava da spoji nekoliko gledišta pod jednim omotom, to je takođe jedan pokušaj stvaranja sinteze.

Postoje, ja verujem, dobri razlozi za poduhvat ovog delovanja. To može da interesuje one koji rade unutar Advaita Vedante. Može takođe da interesuje one koji rade još šire u polju Vedante. Učenje avasthatraya i s ovim spojeno catusopada učenje, premda važna za advaitsku misao, nisu ograničena na njega. Monografija može takođe interesovati one koji uopšteno još više rade u polju Hindu filozofije, jer se neke razlike među ovim školama javljaju na njihovim analizama dubokog spavanja. Sistem Yoge, na primer, govori o spavanju (nidra) kao o jednom od pet cittavrttia ili kognitivnih ili saznavajućih mentalnih stanja. Sem toga tema koju koristi za pokazivanje neke forme neprekidne svesti je takođe slična onoj korišćenoj u Avaiti. Međutim, dok u Advaiti diskusija na kraju pokazuje realnost atmana (ili preciznije atmana kao saksia), koji je na kraju „bez semena,“ u Yogi on ukazuje na realnost purusa, kojih ima mnogo.

Značaj rada takvog kao što je ovaj o Advaita Vedanti može čak da se produži izvan granica Hindu filozofije, do granica indijske filozofije. Očevidno obustavljanje svesnosti u spavanju služi da ilustruje buddhističke ideje o prekinutom ali povezanom toku svesti, dok u isto vreme to pokazuje izvestan suprotan pravac u Advaiti. Prosvetljujuće je da neki buddhisti čak smatraju ovu razliku neznatnom greškom (alpaparadha) od strane advaitista, očevidno nešto što nije iznova vredno gubljenja spavanja.

Izvan indijske filozofije, ovo iskustvo može da interesuje one koji rade u filozofiji uopšteno, a takođe i one koji ne rade unutar nje ali nameravaju to da čine. Jer to uzdiže razmatranje odnosa između filozofije i psihologije. Neko može da pretpostavi, na primer, rizikujući da zvuči umanjujuće, da svi, ili većina, filozofskih spakulacija ima psihološku osnovu, da filozofiranje o smrti jeste zasnovano na strahu od smrti; da je žeđ za znanjem samo filozofski izraz prihološke pobude, ili da je koncept bespredmetne svesti samo filozofirana verzija spavanja. Alternativno, čovek može da okrene iznete predloge i zastupa nalik na advaitistu, da je fenomen spavanja samo psihološko jemstvo metafizičke realnosti. Nakon svega, empirijski čovek ne može da se nada za apsolutnim obznanama, već samo nagoveštajima Apsoluta.

Vežba može takođe da ne bude bez povezanosti za komparativnim izučavanjem religije. Izvesno istraživanje prirode spavanja, i ili dubokog besanog spavanja u Advaita Vedanti može takođe da osvetli preovladavajuće zapadne pretpostavke o svesnom stanju i „realnosti.“ Za naš „zdrav razum,“ izgleda apsurdno da se dokazuje da spavanje otkriva istinsku prirodu stvari dok je budnost u osnovi obmanljiva. Za advaitiste, međutim ipak, zamagljenost unutrašnje („psihičke“) pojave i spoljašnje („fizičke“) pojave u sanjanju (i potpuno opadanje i gubljenje takvih razlika u spavanju) otkriva osnovnu istinu (ne-dualnost), a ne oslabljeno i umanjeno shvatanje realnosti.

Sa različitog „zdravog razuma,“ snovi nagoveštavaju „realnost“ koja je (uzeta da je spoljašnji fizički svet) samo mentalna kreacija. Kao što sanjari veruju da su njihovi snovi stvarni (a ne samo njihove mentalne tvorevine), mi sada verujemo da je budnost stvarna, a ne takve tvorevine. Iz budnog stanja mi „znamo“ da snovi nisu stvarni; na isti način, jednom kada postanemo brahman, znaćemo da budno stanje nije stvarno. Prema tome, čovek ne treba da teži kritici samosvesti od strane budnosti, nego za „buđenjem“ iz „sna“ (ili noćne more!) dnevne nestalnosti.

Konačno, vežba može čak da bude značajna u izučavanju psihologije, pošto nudi drugu perspektivu u „izmenjenim stanjima svesti.“

Nakon svega, spavanje je 'stanje izmenjene svesti“ koje zauzima trećinu čovekovog života!

Bez sumnje, dovoljno je rečeno. Ovo je duh u kome je monografija ponuđena, i nadam se da će biti dobrodošla kao takva.

UVOD