Umetnost buddhističke meditacije

MEDITACIJA O DISANJU

Sednimo udobrio, ako je moguće u prethodno opisanom položaju kroz sedam tačaka, ili makar uspravno, u telesno uravnoteženom položaju. Potpuna svesnost se ovde sastoji u neprestanonoj prisutnosti pažnje na svom disanju, tako da ga niza moment ne izgubimo iz uma, to jest da se ne prepustimo otsutnosti pažnje ili da ne budemo rasejani.

Pri tome dišemo staloženo i prirodno. Svu svoju pažnju usmerimo na udisanje i izdisanje. Posebno treba da se usredsredimo na osećaj koji ostavlja vazduh kada prolazi kroz naše nozdrve, tamo gde je njegovo prolaženje najviše naglašeno. Zavisno od slučaja, to će biti vrh samog nosa, određeno mesto u unutrašnjosti nozdrva, na njihovom početku ili još naviše prema sinusima. Takođe zapazimo trenutak kada se dah zaustavi, u momentu između izdaha i sledećeg udaha. Onda, prilikom udisanja, obratimo ponovo pažnju na to mesto gde osećamo kako vazduh prolazi. Primetimo i momenat u kome se za trenutak zaustavlja disanje, izmedu ovog udaha i izdaha koji će uslediti.

Na isti način treba da se usredsredimo na sledeći ciklus; kao i na ciklus koji za njim sledi, stalno, bez ikakve napetosti, međutim ne dozvoljajući sebi toliku opuštenost da padnemo u obamrlost. Svest o disanju treba da bude jasna i bistra. Buddha je upotrebljavao prizor pljuska, koji spira sve oblake prašine koje je vetar uzdigao, kako bi se pojavilo sasvim čisto i sjajno nebo. Prašina reprezentujje uznemirenost i duševnu zbunjenost, blagotvorni pljusak je usredsređenost na disanje, a pročišćeni vazduh je smirenost ili unutrašnja bistrina.

Namerno ne treba da se utiče na promenu ritma disanja. Bez sumnje će se disanje malo usporiti, ali do toga se dolazi spontano. Bilo da je disanje duboko, ili je dah kratak, jednostavno budimo svesni toga.

Ubrzo dolazimo u stanje, do koga nas odvlači stalni tok nadirućih misli, u nejasno stanje polusna, ili čak u neku vrstu kombinacije ove dve mogućnosti, to jest pometeno stanje u kome nadiru spletovi misli. Baš tada moramo biti pažljivi; jer čim postanemo svesni da nam je pažnja popustila, baš treba da je povratimo, bez ikakvog osećaja krivice ili žaljenja. Jednostavno se vratimo svom disanju, poput leptira koji opet sleti na isti cvet posle kratkog leta odletanja bez ikakvog posebnog razloga.

Kada se misli pojave, ne treba pokušavati da se one spreče; budući da to i nije moguće, obzirom da su već prisutne, jednostavno ih ne treba podsticati; pustimo ih da lete kroz polje naše svesti, kao što ptica leti nebom, ne ostavljajući za sobom nikakav trag.

Možemo nekada, za nekoliko momenata, uzeti i samo to stanje rasejanosti misli za predmet naše pažnje. Potom, kada nam je duh opet usredsređen, ponovo obratimo pažnju na svoje disanje.

Ako se pojave neki drugi fizički oseti, kao što je bol usled dugog sedenja u istom položaju; ne treba da nas to uznemiri, međutim, ne smemo dozvoliti bolu ni da preovlada. Bol treba uključiti u predmet celovite svesnosti, a onda se vratiti na posmatranje disanja. Ako bol postane toliko jak, pa počne ometati meditaciju, poželjno je da se opustimo za momenat, ili da pređemo u svesno kretanje, pa se potom, raspoloženog duha i oživljne usredsređenosti vratitimo meditiranji o disanju.

I VARIJANTA DISANJA