Život posle smrti

Poglavlje I

S ONE STRANE

Šta li ima s one strane reke smrti?

        To je jedno od najčešćih pitanja koje se postavlja učiteljima istočnjačke mudrosti, ali koliko god da su oni dobri stručnjaci i na visokom stupnju razvoja, spomenuto pitanje im je isto tako neobično kao što bi prolazniku izgledalo čudno pitanje o izgledu suprotne strane ulice. Ono što ih iznenađuje je pretpostavka da tu uopšte može biti govora o nekoj potrebi podučavanja, a iz prostog razloga, što je dovoljno pogledati da bi se videlo.

        Izvor neprekidnog čuđenja za učitelje sa Istoka je da do takvih rezultata u mnogim slučajevima vode čisto teorijske i dogmatske metode Zapada. Ti takozvani učitelji su slepi, a vode druge slepce, jer nemaju mogućnosti da utvrde Istinu, iako to tvrde, pa se ograničavaju na pasivno predavanje znanja i načela koje su primili od drugih, koji su na isti način do njih došli.

        Naprotiv, na Istoku ima mnogo ljudi nadarenih psihičkim i spiritualnim sposobnostima, za koje je život s one strane isto tako običan i blizak kao i ovaj zemaljski. Za istočnjake na visokom stupnju razvoja život s one strane nema ničeg neobičnog ni misterioznog kao ni neistražene dubine okeana, jer oni poznaju struje, ponore i ostrva. Opšte činjenice s one strane života su jasno shvaćene, isto tako kao što zapadnjački moreplovac shvata i poznaje uslove za plovidbu u Atlantskom okeanu. Štaviše, svaki istočnjak na izvesnom stupnju razvoja već od rane mladosti zna da se fenomen života posle smrti ne prima kao neka dogma, jer može da postane predmet sigurnog saznanja onih, koji odluče da posvete potrebno vreme i izučavanje za razvoj viših sposobnosti duha, koje su posed i dobro celog ljudskog roda.

        Međutim, baš radi spomenutog razloga, odluka da se pokuša pomoći zapadnjaku kako bi shvatio ovo područje, za naprednog istočnjaka i okultistu znači prihvatiti se vrlo teškog, gotovo obeshrabrujućeg poduhvata.

        Zapadnjak instiktivno odbija da shvati Istinu onako kako je istočnjaci primaju. Pošto mu nedostaje iskustveno znanje tolikih psihičkih i spiritualnih činjenica, koje su osnovni temelj za dublje izučavanje, duh zapadnjaka sasvim prirodno zahteva konkretan dokaz pre nego što oseti raspoloženje da prosledi dalje. Međutim, pošto se tu radi o činjenicama, koje mogu da se upoznaju samo direktnim iskustvom, nikakav dokaz ne bi mogao da pobudi oduševljenje, koje je potrebno za tako posebno izučavanje.

        Zbog toga sledi da zapadnjak osnovna učenja Istoka ili prihvata na osnovu poverenja u Učitelja, ili ih smatra čistim spekulacijama i pretpostavkama. Pošto je Zapad prepun takvih hipoteza i premišljanja, lako je razumeti da ih zapadnjački učenik ne uzima suviše ozbiljno zbog toga jer – kao što se često zaključuje – jedna hipoteza vredi koliko i druga.

        Učenik stalno mora da ima u vidu da pri izlaganju činjenica o drugom životu, čemu je ova knjiga namenjena, nije moguće pružiti nikakve dokaze, ako njegove lične spiritualne i psihičke sposobnosti nisu dostigle visok stepen razvoja. U tom položaju je on sličan slepcu, koji zahteva dokaz za crvenu boju nekog predmeta, ili gluvome koji traži dokaz za postojanje harmonije u muzici. Radi istog razloga pružanje dokaza u oba slučaja nije moguće. Isto tako ne bi mogli da objasnimo ukus šećera nekome, ko nikada nije okusio slatko.

        Dakle, dobro je da se od samog početka razumemo. Učenja ove knjige nisu izložena kao dokazi o postojanju života s one strane, nego ih treba prihvatiti kao pričanje o doživljajima putnika, koji pri povratku iz nepoznatog i neobičnog kraja izveštava o svom putovanju i opisuje šta je video.

            Od učenika se ne zahteva slepo prihvatanje svega što mu se izlaže. Naprotiv, treba da prihvati kao Istinu samo ono, što može sam da proveri, jer se istina saznaje ličnim iskustvima. Međutim, pre nego što bude u stanju da proveri mnoge istine, treba da uznapreduje u razvoju.

            Učitelj jedino zahteva da se u njega ima poverenje kao u osobu koja pokazuje Put. Zbog toga se on učeniku i obraća rečima. Ovo je Put, pođi njim i naići ćeš na stvari na koje sam te upozorio. Ispitaj ih, odmeri, probaj i uči sam. Na taj način ćeš naučiti na tom delu Puta onoliko koliko je moguće, ali dotle dok još ne stigneš do postavljenog cilja, moraš da prihvatiš pomoć i učenje onog ko je stigao dalje – ili se odreci poduhvata. Ništa ne moraš da primiš kao konačno dokle god ne iskusiš dokaze, ali ako si mudar poslužićeš se savetom i iskustvom onih koji su ispred tebe… Svaki čovek mora da uči kroz iskustvo, ali takođe i od prethodnika. Na svakoj etapi Puta zapazićeš da su oni koji su napredovali na istom Putu, ostavili za sobom tragove i znakove za one koji ih slede. Mudar čovek će se time koristiti. Ne tražim slepo verovanje, nego samo poverenje dok ne stekneš mogućnost sam da iskusiš istine o kojima ti govorim, kao što su ih meni izložili moji prethodnici.

            Skeptični zapadnjak će primetiti i prigovoriti, da ne pružamo naučne dokaze o pojavama s one strane. Ako pri tome misli na dokaze u smislu fizičke nauke, onda je to tačno. Međutim izraz “naučno” za naprednog okultistu obuhvata mnogo više. Ko pokuša da odmerava i registruje pojave duha fizičkim metodama, moraće da se razočara, jer nikada neće naći dokaz koji traži. Aparati i instrumenti su načinjeni samo za predmete iz fizičkog sveta. Svet duha ima svoje instrumente, koji su jedini u stanju da registruju pojave iz njegovog područja.

            Čitaocu treba da bude jasno i shvatljivo; fizički dokazi u smislu reči ne stoje na raspolaganju, niti mogu da se pribave, a isto tako se o tome ne može ni diskutovati, jer ne može da se nađe zajednička osnova za diskusiju između onih koji vide s one strane i onih, čiji je pogled ograničen na fizički plan zemaljske sfere.

            Ipak to ne znači da nudimo neke iracionalne pretpostavke s pretenzijom da bez daljeg budu prihvaćene.

            Naša namera je sasvim suprotna, s obzirom da će intelekt, iako sam nesposoban da razgrne veo koji obavija oba pogleda na fenomen života i smrti – ipak oslobođen predrasuda i slepe predanosti učenim teorijama, a sposoban da sledi put ličnog prikupljanja znanja – uočiti izvesnu racionalnost u istinitom i vernom izlaganju činjenica iz nepoznatog sveta. Videće naime, da učenje odgovara drugim, već prihvaćenim činjenicama i da ono logično i razborito objašnjava pojave koje su inače neobjašnjive. Ukratko: intelekt će uočiti da podučavanje Istine miri prividno suprotne pojave i činjenice, spajajući nejasne i tamne fragmente Istine koji, iako razumom prihvaćeni, nisu mogli da budu složeni i uklopljeni u sastav apstraktnog shvatanja. Učenik pre svega treba da odloži svoje prosuđivanje o stvari, zatim pažljivo da pročita, a isto tako i da razmisli o onome što je rečeno. Zatim neka ponovo pročita knjigu i opet o svemu razmisli, a tek onda da postavi sam sebi otvoreno i jasno pitanje: “Da li je sve to razumno i verovatno?”

            Ako učenik uspe sve to da prihvati, samo kao neku prihvatljivu hipotezu, mora da bude zadovoljan, premda takvo stanovište izaziva podsmeh kada se pomisli da je to učenje zasnovano na iskustvu i svedočanstvu mislilaca kroz vekove. Ako je učenje pažljivo čitano i ako se o njemu razmišljalo, ono će se s napredovanjem pojedinca kroz godine pokazati prirodnijim i logičnijim. Činjenica za činjenicom ulaziće postupno u okvir opšteg pogleda na svet i ta učenja će vremenom istisnuti pređašnja poimanja i zauzeće njihovo mesto. Nije lako osloboditi se istine kada se ona jednom ukaže. Ona ima svoj način osvajanja našeg duhovnog uha kada se jednom useli u nas i to tim lakše, što je iza nje onaj deo naše ličnosti, koji iako sakriven i zastrt mnogim zavesama,  zna – ZNA!

            Dakle, nije neophodno da učenik asimilira celokupno učenje.

            Vremena ima dovoljno da svako može da shvati zadatak. Svako učenje je konačno čin setve.

 

Poglavlje II

 

NEMA SMRTI!

 
        Čovečanstvo kao da je hipnotisano idejom smrti. Svakodnevni govori  odraz su ove iluzije. Često se čuju fraze: “Okrutno pokošen, otrgnut u cvetu mladosti; uništena je njegova aktivnost; završen je jedan život pun rada i napora” – koje izražavaju misao da je pojedinac prestao da postoji i da se pretvorio u ništa.

        Ovo se naročito zapaža u zemljama Zapada. Uprkos tome što religije Zapada obuhvataju radosti posmrtnog života u tako živahnim bojama da bi sledstveno tome svaki vernik morao s veseljem da pozdravi prelaz tamo, a rođaci i prijatelji da obuku odela od svetlih i vedrih tkanina okićenih cvećem, da bi tako dostojno proslavili prelaz voljene osobe u mnogo srećniji život – vidimo upravo suprotno. Priprosti ljudi se uprkos svoje vere boje približavanja okrutnog “kosača”, a njegovi prijatelji oblače crna odela i na sve moguće načine izražavaju uverenje da su zauvek izgubili voljenu osobu. U suprotnosti s njihovim verovanjem, smrt im usađuje toliki strah da oni svoj nemir, kako se čini, ne mogu da savladaju.   

        Od takvih neprijatnih uzbuđenja oslobođen su oni koji su postali svesni pogrešnog shvatanja smrti. Za njih – uprkos žaljenju zbog privremenog rastajanja – voljena osoba je samo prešla u drugu fazu života, a time nije ništa izgubljeno, ništa nije svršeno.             

        Jedna stara indijska priča izlaže istoriju nebeskog crva koji – osećajući približavanje kraja svoje egzistencije u stadijumu puženja, a početka duge letargije u stadijumu larve – pozvao je k sebi prijatelje i prozborio ovako: “Žalosno je pomisliti da moram napustiti život pun tako sjajnih obećanja budućih uspeha. Pokošen u najboljim godinama ja sam primer okrutnosti prirode. Zbogom prijatelji, zauvek zbogom. Sutra me više neće biti.” Okružen suzama i jadikovkama prijatelja nebeski crv je umro. Jedan od starijih crva je rastužen primetio: “Naš dobri prijatelj nas je napustio. Njegova sudbina je i naša sudbina. Jedan za drugim, bez milosti ćemo biti pokošeni kao trava u polju. Doduše, vera nam daje nadu u uskrsnuće, ali to može da bude samo odraz naših uzaludnih želja. Niko od nas ne zna ništa pouzdano o drugom životu. Plačimo prijatelji i oplakujmo zajedničku sudbinu našeg roda.” Tako su se u žalosti rastali.

        Svima nam je razumljiva ironija ove priče i smeškamo se neupućenosti karakterističnoj za prvi stadijum razvoja, kao i neznanju i nerazumevanju preobražaja nižeg pužećeg bića u šarenog leptira, koji posle izvesnog vremena sna i mrtvila uskrsava u viši oblik života. Ipak, ne bi imali mnogo razloga za smeškanje pogrešnim predstavama crva, jer smo vi i ja bili kao oni. Tako je pre mnogo vekova, u toj basni, neki Indijac naslikao ljudsko neznanje i zablude.

        Svaki okultista prepoznaje u šemi; crv – larva – leptir, sliku peobražaja kroz koju prolazi svaki čovek. Za čoveka smrt nije ni kraj ni nestajanje isto tako kao što to nije ni za crva stanje letargije u koju zapada. U svakom slučaju život ne prestaje ni za jedan momenat. Život se nastavlja uprkos svim promenama. Svakom učeniku savetujemo da dobro ureže u pamet ispričanu basnu i njeno značenje. Pre mnogo vekova je ona ispričana indijskoj deci, a zatim prenošena iz generacije u generaciju. Ukratko – prema shvatanju Istoka – smrt ne postoji. Sam naziv je laž, a pojam i ideja smrti je obmana proizašala iz neznanja.

        Smrti nema. Postoji jedino život u mnogo faza i oblika, a neke od njih ljudi nazivaju smrću. Zaista ništa ne umire, nego jedino podleže promeni oblika i aktivnosti. Edwin Arnold u svom prevodu Bhagavad Gite ovo shvatanje izražava rečima: “Nikada duša nije poznala početak, niti će ikada upoznati kraj. Početak i kraj su plodovi mašte. Ona je bez početka i kraja, nepromenljiva i večna. Smrt je nikada nije ni dodirnula, iako se mrtvom pričinjava kuća u kojoj je stanovala.”

        Međutim, dotle dok se ne postigne stupanj razvoja psihičkih i spiritualnih sposobnosti koje omogućavaju u svom višem obliku pribavljanje dokaza o životu posle smrti putem neposrednog ličnog iskustva, naš intelekt zahteva nešto što bi bilo bar slično nekom dokazu; a ono što traži naći će istražujući svoje JA. Sva filozofska učenja se svode na to da je svet unutrašnjeg zbivanja mnogo realniji od spoljnih pojava. U stvari, čovek nema mogućnost efikasnog poznavanja spoljašnjeg sveta. On je jedino u posedu impresija registrovanih po svom unutrašnjem forumu. Čovek u stvari ne vidi drvo koje posmatra, nego zapaža jedino sliku i to obrnutu, koja se pojavljuje na mrežnjači. Štaviše, on ne vidi ni tu sliku neposredno, nego samo prima vibraciju nerva, čiji završeci na površini mrežnjače bivaju nadraženi stvorenom slikom. Prema tome, sve spoljne pojave i zbivanja doživljavamo duboko u nama samima. Zato je potrebno svesno da se zagledamo u najdublja područja duha, pošto su baš tamo pohranjene najdublje istine.

        Mnoge istine u svemiru treba tražiti u širokim područjima podsvesnog i nadsvesnog. Tamo su usađene dve osnovne istine:

            a) Sigurno saznanje opstanka Vrhovne Moći svemira ispod, iza i na početku stvaranja sveta.

            b) Saznanje o besmrtnosti našeg pravog bića, onog nečeg u nama što ni vatra ne može da spali ni voda da potopi, niti išta može da razori.

            Duhovno oko okrećući pogled u dubinu našeg bića uvek će naići na naše pravo Ja sa sigurnim saznanjem o njegovoj besmrtnosti.

 

            Šta smeta ako je ovaj način saznavanja istine drugačiji od prakse koja se primenjuje na fizičke i konkretne predmete? Tražena Istina u našem slučaju je činjenica unutrašnjeg spiritualnog života, a ne spoljašnjeg fizičkog sveta, pa je prema tome i treba tražiti u samom području duha, a ne izvan njega. Objektivni intelekt jedino obuhvata fizičke predmete, dok subjektivni intelekt ili intuicija dotiče fizičke i spiritualne predmete posmatranja. Prvi se bavi telom i njemu srodnim okolnostima, dok drugi ponire u duhovnu sferu.

            U potrazi za saznanjem obratite pažnju na jednu i na drugu vrstu predmeta u određenim područjima vašeg bića.

            Pustite dušu neka progovori i čućete snažnu, jasnu i slavnu pesmu: Nema smrti, nema smrti, nema smrti; ničega nema osim života, a život je večan. To je pesma duše. Slušajte je u tišini; jer samo tako taj glas može da dopre do pažljivog uha. To je pesma života koja poriče smrt.

            Nema smrti, nema ničega osim života, večnog, večnog, večnog.

 

Poglavlje 3

PRELAZNI STADIJUM ŽIVOTA