Besede posvećene Šivi

NAPOMENA PREVODIOCA

Ova knjiga beseda upućenih Šivi je knjiga vakana. Vakana je religiozna lirika u slobodnim kanada stihovima. Vakana doslovno znači izreka ili izrečena stvar. Kanada je dravidski jezik, kojim se danas govori u južnoj indijskoj državi Misore, koja ima više od 20 miliona stanovnika. Od četiri glavna dravidska jezika u literarnoj tradiciji kanada je po starosti drugi, odmah iza tamilskog. Postoje dokazi o najmanje 15 vekova dugoj literarnoj tradiciji na kanada jeziku. Ali tokom tog perioda stvaranja raznovrsne literature, nema originalnije i strasnije lirike od vakana srednjovekovnih virašaiva1 svetaca. Svi oni govore o Šivi i obraćaju se Šivi, otuda i naslov ove knjige. Najdublji i najitenzivniji period vakana poezije bio je tokom dva veka, između X i XI. Ovde su predstavljena četiri, bez sumnje najveća pesnika vakana tradicije iz tog perioda, a to su, Dasimaja, Basavana, Alama i Mahadevijaka. Mada se nastavilo do današnjih dana s pisanjem vakana, a savremeni pisci takođe stvaraju upadljive vakane, ipak ni jedan od poslednjih 300 vakanačarja nisu se ni približili dometu, niti ispoljili strasti2 kao navedena četvorica. Kod ovih virašaiva svetih pesnika ispoljava se iskustvo na njihovom maternjem jeziku. Pan-indijski sanskrit, drugi jezik kulturnih indijaca, utirao je put tokom vekova kolokvijalnom govornom kanada jeziku. Strogost tradicionalne metrike, formalnost slobode literarnog žanra, podela proze i stihova, pretrpeli su inovacije i stihovima se dala sponatna sloboda koja se nije ranije cenila. Pesnici nisu bili bardovi ili dvorski panditi, nego obični ljudi koji govore običnim ljudima. Pripadali su različitim kastama i zanimanjima, a neki su čak bili nepismeni i izvan kasta. Vakane pripadaju književnim delima, ali nisu samo literaturni radovi. Sebi u inat, preziru lukavstva, ukrase i učenost, privilegije, jednom rečju religoznu literaturu, jer su doslovno snažan reformatorski protest protiv hinduističkog društva, kome suprotstavljaju ekstazu darovitih mističnih ljudi. Vakane su naša mudra književnost i nazivaju se kanada upanišade. Neki u njima čuju glasove starozavetnih proroka ili Čuang Cea. Vakane su takođe naši psalmi ili himne, a u njima se mogu naći bezbrojne analogije. Na njih se može gledati i kao na drugu verziju večne filozofije, ali sve te pojedinosti nije nephodno znati. Suočivši se s takvim bogatstvom, nisam mogao usvojiti jasan princip izbora poema za prevođenje. Stoga sam se prepustio duši vakana, dozvoljavajući im da odaberu mene. Pustio sam ih da govore mojim pristrasnostima ili predrasudma, prevodeći šta god da je prionulo uz mene, (drugim rečima što mi se dopalo) tokom prethodne dve decenije. Prevod treba da bude istinit prema prevodiocu, ništa manje nego prema originalu. On ne može da pobegne od svoje senke. Prevod je izbor, interpretacija, afirmacija ukusa, izdaja onoga što odgovara na ljudske nedostatke, ljudsku zavist i ljubomoru. Nadam da moji nedostaci nisu u potpuno ekcentrični ili irelevantni potrebama drugih iz obe tradicije, iz koje prevodim i za koju prevodim. Pokušao sam da izaberem dobre poeme, poeziju koja reprezentuje pesnika, pesme po tematici tipične za vakana tradiciju, nekoliko jedinstvenih po idejama, liku ili obliku. U postupku prevođenja duša ubija, a slovo daje život. Svaki direktan napad na dušu dela unapred je osuđen na propast. Samo književni tekst, koji daje rečima svežinu može da nas odvede u svet izvan reči. Stoga sam pokušao da pažljivo pratim jezik originala, njegovu koncepciju i nameru, detalj po detalj, ne da bih uskladio kanada jezik s engleskim, nego da bih ukartirao mapu srednjovekovnog kanada jezika u zvučnost modernog engleskog jezika, u ritmu i interpretaciji, frazeološkim obrtima, paragrafima i redovima, kako bih sugerisao unutrašnje oblike originala kakvim ih vidim. Srednjovekovni kanada rukopisi ne koriste interpukciju, nemaju podelu na paragrafe, reči ili fraze, mada se u modernim izdanjima vakane štampaju po svim savremenim pravilima. Nekoliko puta sam sebi dao slobodu, radi pažljivog strukturisanja mimikrije, u slučaju ponovnog odigravanja u engleskom obliku, da premeštam strukturu s jednom teksturom u drugu. U svom prevodu Sv. Jovana Krstitelja Valeri je rekao: ”Ovostrano treba prevesti, što znači, ustanoviti što je moguće bliže efekat određenog uzroka.” Relevantna odlika vakana razmatrana je u uvodu. U ovoj knjizi imamo tri dela; uvod, pesme, dodatak i objašnjenja. Dati su kratki biografski podaci o svakom od četiri predstavljena pesnika. Na kraju knjiga sadrži dva dodatka, jedan je o religioznoj filozofiji virašaiva, a drugi o savremenoj lingajat zajednici od antropologa Vilijama Mek-Kormaka, kao i objašnjenja o nekoliko tekstualnih tačaka i aluzija. Odabrane pesme slede redosled izdanja na kanada jeziku po broju i rasporedu.

OBJAŠNJENJA 1 Virašaiva znači borbeni ili herojski šaimizam, ili vera u Šivu. Virašaive su opše poznati kao lingajati, to jest oni što nose lingu, simbol Šive. Ortodoksni lingajati nose u srebrnom kovčežiću oko svog vrata lingu, kamenu amajliju Šive, koja je simbol njegovog ličnog prisustva. Šiva, što znači ”onaj ko je blag, dobrosrećan ili povoljan”, drugde je jedan od hinduističkog trojstva bogova. Brahma je kreator, Višnu održatelj, a Šiva uništitelj. U vakanama, Šiva je vrhovni bog. 2 Svakom od glavnih svetaca pripisuju se više hiljada vakana. Legende, prepuštajući se neumerenosti, govore o milionima. Poznato je poreklo više od 300 pisaca vakana. A ima ih znatno više. Na palminom lišću štampano nekoliko hiljada vakana. Naučnici sa univerziteta Karnak iz Dharvara i drugde, angažovani su na sakupljanju, sređivanju i izdavanju rukopisa.

IZRAZI ZAHVALNOSTI

U prevođenju srednjovekovnog kanada jezika na engleski, mnogi su mi pomogli. Izražavam zahvalnost; Azijskom društvu iz Njujorka i lično gospodinu Krovn Boniju, direktoru programa azijske književnosti, za podršku u izdavanju ove knjige, za sve savete i svesrdnu pomoć; Vilijamu Mak-Kormaku za antropološki esej o lingajatskoj kulturi, koji je napisao specijalno za ovu knjigu; M. Sidanada Murtiju, koji je kritički pročitao sve prevode, uporedio ih s originalnim tekstom, proverio tačnost učenja; M. G. Krišnamurtiju, Giriš Karnadi i C. Kambaru, koji su pročitali tekst i diskutovali sa mnom o prethodnim nacrtima teksta, čime su produbili moje razumevanje poezije u originalima na kanada jeziku; Leonardu Natanu, pesniku i prevodiocu, za predloge u pogledu detalja vezanih s engleskim jezikom; Mojim kolegama Dimok Edvardu, Singer Miltonu, J. A. B. Van Baintinu, Zidi Normanu i Inden Ronu za razmatranje o bhakti; Službenicima odseka za jugo-istočne jezike i civilizacije, što su učinili nečitko čitkim u više nego očiglednom smislu; Mojoj ženi, za njen skepticizam i veru. Svojim dobrim zapažanjem popravila je i obogatila svaku stranicu. Ali izražavanje zahvalnosti, onima od kojih sam mnogo primio, negde treba završiti. Šta bih imao, da nisam primao? Čikago, 1969. K. Ramanuđan UVOD Hram i telo Bogat će graditi hramove Šivi, a šta ću ja siromah da činim? Moje noge su stubovi, telo svetilište, glava kupola od zlata. Čuj, o gospode reka koje se sastaju stvari koje stoje pašće, ali koje se kreću, uvek će stajati. Basavana 820 Basavana je bio vođa srednjovekovnog religioznog pokreta virašaivizam, čiji su najvažniji tekstovi vakane na kanada jeziku. Ako bi trebalo odabrati jednu poemu da predstavlja svu religioznu liriku vakana, ništa bolje se ne može odabrati od ove Basavanine pesme. Ona dramatizuje nekoliko tema i opozicijske karakteristike protesta, ili protestanskog pokreta zvanog virašaivizam. Na primer, indijska svetilišta su se po tradiciji gradila u obliku ljudskog tela. Ritual za izgradnju svetilišta počinje kopanjem zemlje i sađenjem lonca semena. Za hram se kaže da raste iz posejanog semena poput ljudskog bića. Različitim delovima hrama data su imena prema delovima ljudskog tela. Dve strane se zovu ruke, ili krila (hasta). Stub se zove noga (pada). Vrh svetilišta se naziva glava (šikhara). Oltar, kao najdublje i najintimnije sveto mesto svetilišta je garbhagrha, ili materica kuće. Na taj način svetilište je, primordijalna kopija ljudskog tela, od cigle i kamena1. U istoriji ljudska metafora bledi. Model i značenje su se stopili. Hram je postao stvar koja statički stoji, zaboravivši svoje pokretne praizvore. Basavanina pesma poziva da se vratimo praizvoru svih hramova, pretpostavljajući telo ovaploćenju ili utelovljenju. Isto kao svete legende, pesme preporučuju kruženje preobražaja hrama u telo, tela u hram, ili ciklus istovetnosti – hram je telo, telo je hram. Legenda o svecu Gantakarni je izvanredan primer. Kada je svetac shvatio da je Šiva vrhovni bog, ponudio je sebe Šivi kao dar, ili žrtvu. Njegovo telo je postalo prag Šivinog hrama, udovi okvir vrata, a glava hramsko zvono. Pesma ističe razliku između građenja i bivanja. Bogataš može samo da izgradi2 hramove. Oni možda neće biti ili postati hramovi time što on učini. Uz to, ono što se izgradi predstavlja smrtni pronalazak, a što čovek jeste besmrtno je. Ova protivrečnost, stajanje nasuprot kretanju, sthavara nasuprot đangama, srce je virašaivizma. Sanskritska reč sthavara istog je korena kao indo-evropske reči stand, state, estate, stature, static, status i ima sporedno značenje tih srodnih reči. Đangama je srodna reč engleskoj reči go. Sthavara je ono što stoji, komad imovine, neživa stvar. Đangama je kretanje, sve pokretno što dopušta odlazak i povratak. Naročito u virašaiva religiji to je religiozan čovek koji se odrekao sveta i kuće, pa se kreće od sela do sela reprezentujući boga obožavaocima, to jest njegovu inkarnaciju. Sthavara bi mogla da označi bilo koji nepokretan, statički simbol ili idol boga, hram, ili lingu koji se u hramu obožava. Otuda dve reči sadrže kontrast između dve suprotne koncepcije boga i obožavanja. U gornjoj pesmi Basavana se poziva na poreklo simbola, na telo koje se pamti i hram koji se zaboravlja, na siromašnog, kao živu pokretnu đangamu i bogatog koji okamenjuje hram (sthavara) koji stoji tamo napolju. Pesma počinje odnosom hrama prema bogatom. U južnoj Indiji srednjovekovni hramovi su izgledali neobično. Bili su kao palate sa utvrđenjima i puškarnicama. Primali su bogate darove i pomoć od moćnih i bogatih, bez kojih ne bi bilo moguće izgraditi raskošne konstrukcije s izvajanim stubovima koje su nastanjivali bogovi. Virašaima pokret je predstavljao društveni prevrat od strane i za siromašne, niže kaste i onih izvan kasta, protiv bogatih i privilegovanih. Bila je to pobuna nepismenih pandita protiv pismenih, ustanak mesa i krvi protiv kamena. Pesma propisuje, ili ozakonjuje taj sukob. Govori o ”građenju hramova”. ”Oni” su suprostavljeni prema ”Ja”, siromašnom čoveku koji, niti može da gradi, niti išta da radi. Pesnik ozdravljuje, vraća se iz očajanja, uspostavljanjem identiteta između tela i hrama. Noge su stubovi, telo je svetilište, glava izazovna kupola od zlata. Od ”građenja” pesma se premestila do ”postojanja”. Rezimiraju se suprotnosti, a potvrđuje se i brani univerzalno. Kaže, što je izgrađeno smrviće se, što stoji pašće, ali ono što je živo i kreće se (đangama), besmrtno je. Prva rečenica ima jasno određeno vreme, smeštajući gradnju hramova u istorijski okvir. Naredna potvrđuje istovetnost, ne postoji vreme ili glagol u originalu na kanada jeziku, mada bi se za takve jednačine u prevodu na engleskom jeziku morao koristiti glagol biti. Naime, ”moje noge su stubovi”, dok se u kanada tekstu doslovno kaže; moje noge su same (po sebi) stubovi. Polarnosti su poređane i procenjene ovako: bogat-siromašan hram-telo graditi-biti stajati (sthavara)-kretati (đangama) Suprotnost sthavara - đangama, nije samo puka opozicija stvari i osobe. Virašaiva troistvo sastoji se od gurua, linge i đangame, naime duhovnog učitelja, simboličnog kamena ili amblema Šive i Šivinog predstavnika, prosjaka lutalice. Njih je troje, a ipak su jedno. Basavana tvrdi, u drugoj pesmi, da su za iskrenu obožavateljsku dušu sthavara i đangama jedno. Ipak ako obožavalac više voli spoljašnje obožavanje kamenog linge (sthavara), da bi služio ljudskoj đangami, biće vredan prezira. U poslednjoj rečenici pesme, đangama je u srednjem rodu (đangamake). To je čini apstraktnom, uzdižući pojedinu živuću -umiruću đangamu do univerzalnog besmrtnog načela. Ali reč đangama se obično povezuje sa ”svetom osobom”, dakle uključuje živog i večnog.

VAKANE I HINDUIZAM Antropolozi, kao Robert Redfild i Milton Singer, govore o ”velikim” i ”malim” tradicijama u Indijskoj civilizaciji i predlažu druge parove suprotnosti, kao što su popularno-naučno, narodno-klasično, nisko-visoko, parodijsko-univerzalno, seljačko – aristokratsko. Domaća indijska tradicija govori o margi (klasično) i deši (narodno). Nekoliko parova obuhvataju različite aspekte poznate dihotomije, mada ni jedan od njih ne zadovoljava niti je definitivan. Ovde će biti zgodno da koristimo oznake ”veliki” i ”mali”. Uslovljavanja u pogledu koncepata ili pojmova i dihotomije pokazaće se dole. Velika tradicija Indije, bila je među-regionalna, pan-indijska, a njeno vozilo je sanskrit. Mala tradicija bi se sastojala od mnogih regionalnih tradicija na mnogim regionalnim jezicima. Ne treba zaboraviti da su i mnogi regionalni jezici i kulture, kao na pr. tamilska i druge, imali dugu tradiciju koja je istovremeno istorijski deljiva u ”drevnu” i ”modernu”, ”klasičnu” i ”narodnu”, ”visoku” i ”nisku”. Takvi jezici imaju zvaničan ”visok” stil i nezvanične u govoru uobičajene ”niske” dijalekte. Ti svagdašnji dijalekti mogu biti bilo društveni, bilo pod-regionalni. Kulturne tradicije takođe naginju sličnom organizovanju, u srodne a ipak odvojene pod-kulture, društveno i lokalno. Čak i tzv. velika tradicija nije monolitna, kao što se obično misli. Uzeto globalno, ne može se govoriti o pan-indijskoj ”velikoj” sanskritskoj tradiciji i mnogim regionalnim ”malim” tradicijama. Te tradicije nisu podeljene neprobojnim membranama, već se mešaju jedna s drugom, odgovarajući različitim gustinama kao u osmozi. Često je teško izolovati elemente koji pripadaju isključivo jednoj ili drugoj. Sanskritski epovi, kao Mahabharata, sadrže u svom dometu mnogo narodnog materijala, poput bajki, verovanja i poslovica, koji su očigledno odabrani iz narodnih izvora, pročišćeni i, zauvek svrstani u večnoj sanskritskoj umetnosti. U mudroj usmenoj kulturi kao što je Indijska, sanskritska Mahabharata se vratila usmenoj narodnoj tradiciji, doprinoseći preobražaju materijala sa sanskrita natrag u ”male” tradicije, da bi se dalje rasprostirala i rasparčavala. Prevedena je sa sanskrita na regionalne jezike. Tokom prevođenja, regionalni pesnici bi u nju ulili nešto iz svoje lokalne tradicije, sjedinjujući ne samo pan-indijsku ”veliku” tradiciju sa regionalnom ”malom”, nego takođe lokalne ”velike” s ”malim”. Na taj način su pokrenuti mnogi ciklusi davanja i primanja. Takva interakcija i razmena, dobro je izražena u sledećoj poučnoj priči o promenjenim glavama: Žena jednog sveca, po imenu Mariama, bila je osuđena od strana svog supruga na smrt. U momentu svog pogubljenja zagrlila je ženu, van kaste po imenu Elama, zbog njene samilosti. Tokom bučne svađe obe, kako žena izvan kaste tako i brahminka izgubiše glave. Smilovavši se kasnije, suprug se izvinio i svojim duhovnim moćima vratio im glave. Međutim, greškom glave su bile zamenjene. Mariami (s brahminskom glavom i van kastinskim telom) žrtvovane su koze i petlovi, ali ne i bivoli; a Elami (s vankastinskom glavom brahminskim telom) prinošeni su na žrtvu bivoli umesto koza i petlova. Po Vajthedsovom tumačenju u knjizi ”Seoski bogovi Južne Indije”, legenda verovatno reprezentuje stapanje arijskih i dravidskih kultova u danima kada je arijska kultura prodirala u Južnu Indiju. To takođe može da potvrdi premeštanja u ”velikim” i ”malim” tradicijama. Radi izlaganja objašnjenja možemo govoriti o nekoliko komponenata iz ”velikih” i ”malih” tradicija u hinduizmu. Možemo ih razmatrati u četiri probna poglavlja: a) društvena organizacija, b) tekst, c) predstava, d) mitoloija. Za velike tradicije, za svaku posebno će biti: a) hijerarhija kasta, b) vede, c) vedski rituali, d) pan-indijski pantenon, Višnu-Šiva-Indra, itd. Elemente slične ovima možemo prepoznati u ”malim” tradicijama. Umesto vedskih tekstova bile su Purane, legende svetaca, niže mitologije, sistemi magije i praznoverja, često sastavljani na lokalnim jezicima. To su većinom lokalne tradicije, mada mogu zahtevati i često zadobijati ugled bivajući ponovo opisivane na sanskritu i apsorbovane u pan-indijsko telo. Uporedo s vedskim ritualima, svako selo ima posebne, svoje sopstvene vrste kulturnih predstava, lokalna žrtvovanja životinja, magijske običaje, bdenja ili čuvanja mrtvaca, vašare ili sajmove i izložbe. Društvene organizacije ”malih” tradicija, bile bi mesne sekte i kultovi. Mitologija bi se usredsredila oko religioznih božanstava, obožavanja kamenja, drveća, raskrsnica i reka.

HINDUIZAM STRUKTURA I ANTISTRUKTURA