Dhammapada - reči mudrosti

PREDGOVOR
Biser svetske duhovne baštine, koji stoji rame uz rame sa, recimo,
Lao Ceovom Knjigom o putu i vrlini, Upanišadama ili Isusovom
Besedom na gori, zbirka Budinih pouka, koju su njeni priređivači nazvali
Dhammapada ili Reči mudrosti, najpoznatije je i najomiljenije
delo budističke književnosti. U zemljama theravāda budizma kao što su
Šri Lanka, Burma ili Tajland, uticaj Dhammapade je ogroman. Mnogi
predani budisti znaju je celu ili dobar deo njezinih stihova napamet,
ona je izvor inspiracije za nebrojene propovedi i diskusije budističkih
monaha, ali i vodič mnogim svetovnjacima u rešavanju dilema koje
donosi svakodnevni život. Ova knjiga ostavljala je svojom poetičnošću,
realističnošću i beskompromisnim moralnim stavom snažan utisak i na
čitaoce van budističkog sveta. Tako je do danas doživela bezbroj prevoda
na niz svetskih jezika, a sasvim neverovatno zvuči činjenica da samo
na engleski jezik ima skoro pedeset prevoda.
Inače, nije moguće utvrditi tačan datum nastanka ove kompilacije,
ali je ona do nas stigla kao deo theravādskog budističkog kanona
Tipitake (Tri košare), sačinjenog kao što mu i ime kaže od tri dela: Vinaya
pitake, Sutta pitake i Abhidhamma pitake. Sama Dhammapada se
nalazi u drugoj “košari”, u okviru njezinog dela nazvanog Khuddaka
nikaya (Manja zbirka). Obuhvata stihove koje je Buda u različitim prilikama
izgovorio kao poduku svojim učenicima i ohrabrenje u duhovnom
naporu da se oslobode patnje neizbežne u krugu rođenja i umiranja
i dostignu stanje savršenog spokojstva i slobode, koje je Buda nazivao
nibbāna (sansk. nirvāna) ili “utrnuće (strasti)”, “smirenje”.
Dhammapadu čine 423 strofe, podeljene u 26 tematskih poglavlja
(vaggo),
naslovljenih ili po svojoj strukturi (“Parovi”) ili po zajedničkoj
temi (“Starost”, “Mudrac” itd.). No, nit koja povezuje sve ove poetske
iskaze jeste pitanje moralnog i nemoralnog življenja, odnosno puta ka
sreći ili ka propasti. Skoro četvrtinu ovih stihova moguće je pronaći i u
drugim knjigama Kanona, naročito u ostalim poetskim delovima Khuddaka
nikāye, kao što su Sutta nipāta ili Theragatha i Therigatha (Pesme
monaha i monahinja). Zajedno sa ostalim delovima Pāli kanona, i ovi
Dhammapada
8
stihovi su vekovima bili prenošeni usmeno, da bi u prvom stoleću pre
naše ere na Šri Lanki bili zapisani na pāli jeziku.
U njima sadržano Budino učenje, Dhamma, samo po sebi je savršeno
koherentan sistem mišljenja i delovanja, koji jedinstvo crpi iz
svog krajnjeg cilja, a to je izbavljenje od patnje u njenim najrazličitijim
oblicima. No, to učenje svoje polazište ima u konkretnim situacijama
ljudskog življenja, koje su naravno jedinstvene i toliko raznolike. Otuda
i potreba da se to učenje izrazi na više načina, kako bi lakše doprlo
do ljudskih bića koja su na različitim nivoima duhovnog razvoja, sa
specifičnim problemima, ciljevima i namerama, kao i različitom sposobnošću
razumevanja. I upravo takva razuđenost Budine poruke, koja
se površnom oku može učiniti čak i kao nedoslednost, a uočljiva još u
njegovim proznim govorima, u najvećoj meri dolazi do izražaja upravo
u kondenzovanoj i spontanoj poetskoj formi Dhammapade.
U dubljem analiziranju ove razuđenosti, možemo poći od maksime
drevnih tumače Kanona da je Budino učenje stvoreno da bi ostvarilo
tri primarna cilja: čovekovu dobrobit ovde i sada, povoljno rođenje u
narednom životu i dostizanje krajnjeg cilja, a to je potpuno oslobađanje
od patnje. Ako ovaj poslednji cilj podelimo na dve faze: put i krajnji
plod, tada je moguće uočiti četiri nivoa na kojima stihovi Dhammapade
komuniciraju sa svojim čitaocem.
(1) Prvi nivo je težnja da se ostvari duhovno blagostanje i sreća u
neposredno vidljivoj sferi ljudskih odnosa. Dakle, pitanje je kako živeti
u miru sa samim sobom i sa svojom okolinom, ispuniti porodične i
društvene obaveze, kako ograničiti neprijateljstvo, zavist i nasilje, koji
ugrožavaju odnose među ljudima i donose ogromne patnje, kako pojedincima
i društvu, tako i svetu u celini. Modeli ponašanja na koje ovde
Buda ukazuje uglavnom su identični sa osnovnim etičkim postulatima
na kojima se zasnivaju i druge velike svetske religije. Ipak, razlika je u
tome što Buda odbacuje teističke postavke o vrhovnom božanstvu koje
stvara i upravlja ovim svetom, a presuđuje ljudima. Umesto toga, on
svoj stav zasniva na dva neposredno proverljiva temelja: brizi za sopstvenu
dobrobit i brizi za dobrobit onih koji mogu biti pogođeni našim
postupcima (stihovi 129-132). Tako čuveni stihovi, koji se često navode
i kao esencija celokupnog Budinog učenja, glase: “Od svega rđavog
se okreni, svako dobro u sebi neguj, srce i um svoj pročisti, to je poruka
Budnih” (183). Sem ovako generalnih stavova, drugi stihovi daju i
konkretnija uputstva kako se ponašati u određenim situacijama. Treba
izbegavati nasilje učinjeno telom, govorom i u mislima, te ispoljiti
Reči mudr osti
9
obuzdanost (231-234). Takođe se treba pridržavati pet osnovnih pravila
moralnog ponašanja (pañća sīla), kao temeljnog moralnog kodeksa budizma,
a to znači izbegavati ubijanje, krađu, preljubu, laž, kao i alkohol
i druga opojna sredstva, jer ko prelazi tu granicu taj “već u ovom životu
sopstveni koren seče” (246-247). Velik broj stihova na ovom, prvom
nivou tiče se i razrešavanja konflikta i neprijateljstava. Svađe treba prevazići
tolerantnošću i opraštanjem, jer na mržnju odgovoriti mržnjom
znači zapravo vatrom gasiti vatru, uvećavati opštu nesreću (4-6).
(2) Na drugom nivou učenja Dhammapada pokazuje da se etičnost
ne iscrpljuje samo u tome što doprinosi čovekovoj sreći ovde i sada, već
zapravo ima mnogo dalekosežniji uticaj. Naši postupci ponavljanjem
prelaze u naviku, naše navike vremenom prerastaju u naš karakter, a od
toga kakav nam je karakter zavisi i tok čitavog našeg života. Štaviše,
u skladu sa zakonom kamme ( karme), svaki postupak je samo jedna
od kapljica koje lagano pune riznicu naših dobrih ili loših dela. A ona
dalje boji naš život, da bi na njegovom kraju odredila i mesto našeg
preporađanja u narednom. Zahvaljujući moralnoj intuiciji koju svaki
čovek poseduje, a koja se ogleda u onome što se budističkim terminima
označava kao hiri (stid od činjenja nemoralnih dela) i ottappa (strah
od njihovih posledica), mi vrlo dobro osećamo da i pored prividnih nepravdi
na koje nailazimo, svesno učinjeni moralni i nemoralni postupci
imaju dalekosežni značaj i da će svaki od njih pojedinačno doneti svoj
prijatan, odnosno neprijatan plod (vipāka) onoga trenutka kad se za to
steknu odgovarajući uslovi.
Ovde svakako treba napomenuti da površno razumevanje kamme
svodi taj prirodni zakon na neku vrstu „sudbine“, što je potpuno pogrešno
razumevanje Budinog učenja. Kamma znači voljni postupak, delo
koje nastaje iz naše namere, a manifestuje se kroz telo ili govor, odnosno
ostaje u nama u vidu misli, želja ili emocija. Buda, takođe, kammu
deli na dva etički različita tipa: štetnu kammu, delo koje je podstaknuto
takvim razarajućim mentalnim stanjima kao što su pohlepa, mržnja
i obmanutost, a sa druge strane korisnu kammu, delo čiji je izvor u
mentalnim stanjima kao što su velikodušnost ili nevezivanje, zatim dobronamernost
i na kraju razumevanje. Svaki naš voljni postupak, iako
izbledi u našem sećanju, ipak ostavlja svoj otisak ili trag u umu, neku
vrstu semena koje kao i svako drugo ima potencijal da, u povoljnom
okruženju, u budućnosti donese svoj plod. I naravno, od vrste tog semena
zavisi hoće li i njegov plod biti sladak ili gorak. Izloživši na sasvim
jasan način ovaj zakon, Buda je ukazao ljudima na koji način mogu da
Dhammapada
10
ostvare svoju prirodnu težnju da budu srećni i izbegnu nesreću. Sam
sadržaj ovog učenja se u suštini ne razlikuje od prvog nivoa, reč je o
istom skupu etičkih normi, o odustajanju od lošeg i negovanju dobrog u
nama. Razlika je jedino u perspektivi iz koje se te norme predstavljaju i
ciljevima zbog kojih bi ih se trebalo pridržavati. Ovoga puta perspektiva
je jedan sveobuhvatni, kosmički zakon koji povezuje ne samo ljude,
već i sva živa bića i usmerava njihovo neprekidno kruženje iz jedne
egzistencije u drugu. Na taj način moralno ponašanje postaje opravdano
i pored svih poteškoća i prividnih neuspeha, jer sleđenje etičkog
zakona vodi nagore, ka unutrašnjem razvoju, srećnijem preporađanju i
bogatijem iskustvu smirenja i radosti. Kršenje tog zakona, postupanje
iz sebičnosti i mržnje, vodi nadole, ka kvarenju ljudskog karaktera, ka
patnji i preporađanju u svetu još većeg bola. Ovu temu na veličanstveni
način objavljuju čuveni početni stihovi Dhammapade (1-2), da bi se
ona, na razne načine formulisana, i kasnije javljala u stihovima 15-18,
117-122, čitavom 22. poglavlju itd.
(3) Etičko učenje zasnovano na želji za povoljnim preporađanjem
i srećom ne predstavlja celokupno Budino učenje, te se otuda program
ličnog duhovnog usavršavanja iznet u Dhammapadi njime ne iscrpljuje.
Naime, pomno istraživanje otkriva da bilo koji oblik postojanja unutar
ciklusa preporađanja, pa čak i oni najviši, nebeski, ne poseduje istinsku
vrednost, jer je svako od njih prolazno, bez ikakve trajne suštine
(anattā) i otuda, za onoga ko se za njega veže, predstavlja potencijalni
izvor patnje. Tako Budin sledbenik, prethodnim iskustvima dovoljno
pripremljen za Učiteljevo specifično izlaganje Dhamme, ne žudi za preporađanjem
čak ni među bogovima. Uvidevši suštinsku neadekvatnost
svake uslovljene stvari, njegova glavna težnja postaje izlazak izvan kruga
preporađanja (saṃsāra). To je krajnji cilj ka kojem pokazuje Buda,
kao neposrednoj mogućnosti za one dovoljno zrele i kao dugoročnom
idealu za one koji moraju sebe još usavršiti. To je, dakle, nibbāna, nerođeno,
nestvoreno, besmrtno, stanje neuslovljenosti, u kojem nema više
rođenja, starenja i smrti, a onda ni patnje.
Tako treći nivo učenja izložen u Dhammapadi postavlja teorijski
okvir i praktičnu disciplinu nastalu na težnji za takvim krajnjim oslobađanjem.
Taj okvir pre svega čine Četiri plemenite istine (190-192,
273), koje je Buda izložio još u svom prvom govoru Dhammaćakkappavattana
sutta (Pokretanje točka Učenja), a kasnije toliko često isticao
u svojim drugim govorima. Te istine takođe čine i temelj učenja svih
budističkih škola koje su se do danas razvile, a tiču se patnje (dukkha)
Reči mudr osti
11
kao činjenice koja karakteriše život neprobuđenog čoveka ne samo kroz
osećaj bola ili tuge, već kao obeležje svega što je uslovljeno, što je nastalo
na osnovu nekih uzroka, i što će se neminovno promeniti kada ti
uzroci prestanu da postoje (202-203). Tako prva istina nabraja različite
oblike patnje – rođenje, starost, bolest i smrt, neugodnost susreta sa
neprijatnim ili razdvojenosti od onoga što nam je prijatno.
Druga istina ukazuje da je uzrok ove patnje zapravo žudnja (taṇhā),
želja za čulnim zadovoljstvima i postojanjem, koja nas goni kroz krug
rođenja i smrti, donoseći čitav okean tuge, strepnje, nemira i očajanja
(212-216, poglavlje 24). Treća istina objavljuje da se upravo iskorenjivanjem
takve žudnje oslobađamo patnje, dok četvrta izlaže korake
koje treba načiniti da bi se stiglo do slobode neuslovljenog. Ti koraci
čine Plemeniti osmostruki put: ispravno razumevanje, ispravna misao,
ispravan govor, ispravno delovanje, ispravno življenje, ispravan napor,
ispravna svesnost, ispravna koncentracija (poglavlje 20).
I dok se naglasak na nivou Učenja premešta sa etičkih principa
kamme
i preporađanja ka Četiri plemenite istine, odgovarajuće pomeranje
težišta se odigrava i u sferi prakse. Sada naglasak nije više na pridržavanju
osnovnih moralnih principa i izgradnji pozitivnih osobina karaktera,
već pre na integralnom razvoju Plemenitog osmostrukog puta,
koji nas vodi ka iskorenjivanju žudnje, kao „motora“ našeg kretanja iz
jedne u drugu egzistenciju. Iz praktičnih razloga, u klasičnim prezentacijama
učenja osam elemenata Puta podeljeni su u tri grupe, na osnovu
kojih se vidi postupnost u vežbanju: 1. moral (ispravan govor, ispravno
delovanje, ispravno življenje), 2. koncentracija (ispravan napor, ispravna
svesnost, ispravna koncentracija) i 3. mudrost (ispravno razumevanje,
ispravna misao). Vežbanje u moralu otklanja najgrublje mentalne
nečistoće, one koje često buknu u vidu sebičnih, nasilnih postupaka i
reči. Vežbanjem koncentracije um postaje smiren, čist i sabran, pročišćen
od bujice nasumičnih i zbrkanih misli i emocija. Tako mu je lakše
da se usredsredi na željeni objekat i detaljno ga istraži. I na kraju, kroz
vežbanje u mudrosti koncentrisani zrak pažnje se okreće sastavnim elementima
iskustva, kako bi upoznao njihove osnovne karakteristike. Ta
mudrost će postupno sazreti u razumevanje stvarnosti u kojoj živimo, a
ono potom donosi potpuno pročišćenje i oslobađanje uma.
U principu, praktikovanje Puta otvoreno je za ljude u svim životnim
situacijama. Buda je svoju Dhammu neumorno, tokom poslednjih
45 godina života, izlagao i nezaređenima i monasima i mnogo je onih iz
obe grupe koji su stigli do cilja. Međutim, neosporno je da je napredoDhammapada
12
vanje Putem najbrže kod onih koji su se okrenuli od drugih preokupacija
i svim srcem se posvetili duhovnom vežbanju, življenju „svetačkim
životom“ (brahmaćariya). Jer da bi ponašanje bilo potpuno pročišćeno,
da bi se istrajna kontemplacija i prodorna mudrost razvijale uz što
manje prepreka, usvajanje jednog drugačijeg životnog stila postaje imperativ.
Zato je Buda i uspostavio zajednicu monaha i monahinja (sangha),
kao priliku za one spremne da svoj život posvete praktikovanju
Puta. Ne čudi da kroz čitavu Dhammapadu odjekuje poziv na jedan
takav radikalan, dalekosežan, ali i plodonosan korak. On podrazumeva
raskidanje porodičnih i socijalnih veza, napuštanje svetovnih zadovoljstava
i odlazak u beskućništvo (83, 87-89, 91). Podalje od vreve svakodnevice,
zadovoljan i najjednostavnijim materijalnim stvarima, ali u
društvu iskusnog učitelja, monah boravi u neprekinutoj svesnosti i time
sve više smiruje uobičajene erupcije misli i osećanja (185, 375). Kad
jednom um postane jasan i postojan, on se vežba u posmatranju nastanka
i nestanka svih stvari i tako ga „nadljudsko blaženstvo obuzima“
(373-374). Život jednog takvog kontemplativca svoj vrhunac dostiže
u sticanju mnogobrojnih uvida (vipassanā) i Dhammapada izlaže tri
osnovna među njima: da su sve uslovljene stvari, one nastale na osnovu
nekih uzroka, neizbežno prolazne, osuđene na promenu pre ili kasnije,
zatim da nas takve stvari otuda nikada ne mogu trajno zadovoljiti i, na
kraju, da u nama, uprkos onoga što nam se na prvi pogled čini, ne postoji
nekakvo trajno sopstvo, „ja“ ili ego, da je ono pre proces nego jedan
stabilni, večni entitet (277-279). Kada učenik u te istine jednom prodre
zahvaljujući sopstvenom iskustvu, žudnja, neznanje i sa njima povezani
mentalni okovi nestaju i on je tada na pragu potpune slobode, nibbāne.
(4) Četvrti nivo učenja u okviru Dhammapade ne daje neki novi
element učenja ili prakse, već pre nadahnute reči onih koji su stigli na
cilj ili su mu se toliko približili da je njihov dolazak na kraj pute pre ili
kasnije neminovan. Takvi se, prema Pāli kanonu, dele na četiri stupnja.
Prvi se naziva ulazak u tok (sotāpanna), kada Budin učenik uočava prve
nagoveštaje „besmrtnog“ i to je znak da će najviše za sedam narednih
života postati slobodan. Već to dostignuće Dhammapada označava kao
„bolje od vlasti nad čitavim svetom, bolje od odlaska na nebo“ (178).
Za ovim slede dva druga stupnja, na kojima još više slabe i nestaju
mentalne nečistoće, a cilj postaje još vidljiviji. Jedan se zove stupanj
jednom-povratnika (sakadāgāmi), dakle učenik će se samo još jednom
roditi među ljudima, a drugi je stupanj ne-povratnika (anāgāmī), kada
se on više neće rađati kao ljudsko biće, već kao božanstvo, i odatle se
Reči mudr osti
13
osloboditi kruga rađanja i umiranja. Poslednji stupanj na ovoj četvorodelnoj
lestvici jeste arahant, savršeni, potpuno probuđeni mudrac. On
je ideal ranog budizma i glavni junak Dhammapade, kojem je posvećeno
čitavo sedmo poglavlje, kao i završno, 26. poglavlje, gde se naziva
braman, sveti čovek, živo otelovljenje Dhamme, istine koju je Buda
uvideo sopstvenim naporom.
Četiri nivoa učenja koji su ovde izloženi predstavljaju ključ grupisanja
raznovrsnih formulacija Budinog nauka na koje nailazimo u Dhammapadi
i tumačenja mnogobrojnih saveta praktične prirode. Isprepletene
sa njima, tekst sadrži i mnoštvo drugih stihova bez neposredne
veze sa bilo kojim od pojedinačnih nivoa, već pre primenljivih na svaki
od njih. Svi oni zajedno pružaju nam jedan specifičan uvid u pogled na
svet koji je zastupao rani budizam, u njegove postulate i stanovišta sa
kojih govori koliko o svetu oko nas, to još više o svetu u nama. A najupečatljivije
njihovo obeležje jeste da je taj svet u večnom kretanju, da
predstavlja jedan proces, pre nego stabilnost, da je pre tok neprekidnog
nastajanja i nestajanja, koji poput ogromne bujice nosi sve sa sobom.
Od zrna peska do Himalaja, od bogova i ljudi do životinja, od ove naše
male planete do galaksija, sve to je jedan večni karusel promene, koji
se i pored toga što nam naš privid govori drugačije, ne zaustavlja ni
za tren. Ne postoji tvorac ovog prirodnog procesa, niti neko ko njime
upravlja i svet vodi ka nekom veličanstvenom cilju. Ovaj kosmos je
bez početka i kraja, njegovo kretanje iz jedne u drugu fazu odvija se tek
prema bezličnim, neumitnim zakonima nastanka, promene i nestanka
svih stvari.
I kako je u svetu oko nas, tako je i u nama, sa svim našim težnjama,
strahovima i nadama. Tragajući za srećom, plašeći se bola, gubitka i
smrti, čovek korača delikatnom stazom između dobrog i lošeg, čistote i
prljanja, napredovanja i nazadovanja. I njegovi postupci kreću se u rasponu
ovih moralnih antipoda i pošto pri tome ne može izbeći obavezu
da bira kako će postupati, on mora snositi i punu odgovornost za svoje
odluke. Ta moralna sloboda je razlog i ushićenja i strepnje, jer njome
određujemo i sopstvenu budućnost, ne samo u ovom, već i u životima
koji su pred nama. Pri tome, Buda se ukazuje kao veliki osloboditelj,
neko ko pokazuje put ka „drugoj obali“, mestu koje jedino nudi trajnu
sigurnost, ali je na svakom od onih koji se odluče da poslušaju njegov
savet da sami taj put pređu. Dhammapada se takođe može razumeti
kao jedan od takvih, vrlo rečitih putokaza, koji nam govori da smo
sami svoji gospodari, svoji najveći zaštitnici, ali i neprijatelji (160, 165,
Dhammapada
14
380). I pri svemu tome, ključnu ulogu ima naš um, čije je upoznavanje,
kroćenje i na kraju ovladavanje zapravo čitav budistički put. Otuda i
tvrdnja da loše usmeren um donosi više štete od bilo kakvog neprijatelja,
a dobro usmeren um nam obezbeđuje više dobra nego najbliži
srodnik ili prijatelj (42, 43). Um je nepostojan, težak za kroćenje, ali
ulaganjem napora u svesnost i samodisciplinu, moguće je savladati njegovu
ćudljivost, umiriti bujicu strasti i „sebe ostrvom načiniti, koje ni
bujica preplaviti neće“ (25). Takva pobeda, pobeda nad samim sobom
jeste, za razliku od svake druge, neopoziva, te otuda veća od pobede i
nad najmoćnijom vojskom (103-105). U njoj, najefikasnije oružje jeste
pažljivost (appamada), te ne čudi da joj je posvećeno i čitavo poglavlje
(broj 2). Pažljivost obuhvata takođe kritičko promišljanje i neiscrpnu
energiju u procesu neprekidnog posmatranja uma i njegovog čišćenja
od negativnih tendencija kad god im se ukaže prilika da se ispolje. U
svetu u kojem čovek nema drugog spasioca sem sebe samoga i gde je
sredstvo izbavljenja mentalne prirode, pažnja postaje ključni faktor u
našem održavanju na pravom putu, uprkos zavodljivom zovu čulnih
zadovoljstava ili ka stagnaciji okrenute lenjosti i konformizma. Sve ovo
Dhammapada na briljantan način izražava svojim stihovima: „Pažnja
je put u besmrtnost, nepažnja put u smrt. Gde pažljivi ne umiru, nepažljivi
su već mrtvacu nalik.” (21)
Kao što je već pomenuto, Dhammapada je često prevođena i ta
istorija je prilično duga. Prvi prevod na neki od evropskih jezika načinio
je danski orijentalista Viktor Fausbel 1855. godine i to prvo na
latinski, a potom i na nemački. Godine 1869. slavni orijentalista Maks
Miler prevodi Dhammapadu na engleski i objavljuje kao poglavlje u
knjizi Budističke parabole E. V. Burlingema. Dvanaest godina kasnije
štampa je i u okviru čuvene serije Sacred Books of the East (tom X),
koju je sam uređivao.
Kod nas je prvi prevod Dhammapade, ali u prozi, objavila Vesna
Krmpotić u knjizi Hiljadu lotosa (1973), ali očigledno ne sa originalnog
predloška, već sa nekog drugog prevoda. Sledi prilično slab prevod
Tomislava Longinovića (1981) i na kraju našeg uglednog budologa
Čedomila Veljačića (1990), koji je budući da je rađen sa izvornika, to
jest sa pālija, i najprecizniji. Ovaj, najnoviji prevod, urađen je takođe
sa pāli jezika, a paralelno je dat i izvorni tekst prema verziji Kanona
konsolidovanog na Šestom theravādskom saboru, održanom u Rangunu,
Burma, od 17. maja 1954. do 24. maja 1956. Ovakvo jedno paralelno
izdanje načinjeno je u nameri da se, koliko je to na ovaj način
Reči mudr osti
15
moguće, podstakne interes za proučavanje Budinog učenja bazirano na
izvornim tekstovima i time možda u perspektivi ožive kod nas potpuno
zamrle budističke studije. Sem toga, a radi boljeg razumevanja same
Dhammapade, uz svaku strofu dodati su sažeci iz proznih komentara,
Dhammapada attakatha, koji se po prvi put objavljuju na srpskom
jeziku. Naime, poput ostalih delova Pāli kanona, i Dhammapada ima
svoj komentar, čiji je autor Bhadantaćarija Budaghosa (“Glas Budin”),
slavni budistički erudita iz V veka, najpoznatiji po svom kapitalnom
delu Visuddhimagga (“Staza pročišćenja”). Komentar čini ukupno 305
priča i one daju kontekst u kojem je izgovorena svaka od strofa. Time
se bolje osvetljava i samo značenje stihova i Budina namera sa kojom
ih je uputio svojim učenicima.
Na kraju, možemo reći da vrednost ovog kompendijuma praktične
etike nije moguće proceniti na osnovu jednog čitanja, makoliko ono
bilo pomno. On nas poziva da mu se iznova vraćamo i pažljivo proučavamo,
i što je najvažnije pokušavamo da njegove univerzalne principe
primenimo u sopstvenom životu. Tek tada ćemo biti u stanju da shvatimo
pravi značaj Budine besmrtne poruke. Otuda, sugestija je da se
Dhammapada koristi kao neka vrsta duhovnog vodiča i priručnika za
kontemplaciju. To znači da pročitavši nekoliko strofa treba o njihovom
značenju dobro promisliti, istražiti njihovu relevantnost u svakodnevnom
životu, eksperimentisati sa njima, pa ih tek tada primeniti kao merilo
sopstvenog ponašanja. Tek na taj način upotrebljena, Dhammapada
će biti u stanju da našem životu podari jednu novu dimenziju i osećanje
svrhovitosti, tek tada ova dragocena zbirka mudrosti učvrstiće u nama
osećaj samopouzdanja i otvoriti nam put ka trajnom miru i slobodi, a
čije postojanje smo do tada mogli tek da naslućujemo.