Dijamantska sutra

Tekst se sastoji od niza pitanja i odgovora koji Tathagata i njegov najdarovitji učenik Subhuti izmenjuju. Time je i određen okvir teksta, radi se, dakle, o najvišem nivou inicijacije, koji podrazumeva potpunu pripremljenost subjekta i njegovu zrelost da odgovore prihvati. Kineska budistička tradicija (Tch'an) tvrdi da je čuveni učitelj ove tradicije Huei-neng, čuvši reči upravo ove sutre dosegao probuđenje.

          Prividna paradoksalnost mnogih Buddhinih i Subhutijevih tvrdnji upućuje na to da se logika govora u ovoj sutri smešta iznad uobičajene zdravorazumske logike u kojoj dominira princip isključenja trećeg. No, ne treba iz ove metode, tako svojstvene Prajnaparamiti i Madhyamiki zaključiti da je kontradikcija opšta i jedina metoda. Ona je bez sumnje jedan od važnih koraka ka potpunom pročišćenju svesti, ali ne i jedini. Kontradikcija se, kako nas i sama etimologija reči navodi, događa na planu govora, i to prvenstveno diskurzivnog govora koji je karakterisan prisustvom onoga što se u sanskritu naziva samjna, a što mi u zavisnosti od konteksta možemo prevesti sa pojam, ime, koncept, konotacija.

          Savet koji u više navrata susrećemo u tekstu Vajracchedike tiče se upravo tog plana - ne vezivati se, ne hvatati se za ono što je misao, um, koji je ključ sputavanja, odbaciti koncept (samjna).

          Šta u ovom kontekstu predstavlja samjna? Ona je specifična sposobnost svesti (citte) da apstrahuje, da uhvati, da iz domena onoga što je prethodno dotaknuto čulnim iskustvom, i zadržano u umu i doživljeno kao utisak ili osećaj, zahvati, i dâ mu značenje u formi reči, imena ili koncepta. Samjna je, dakle, taj verbalni, mentalni, diskurzivni, konstruisani (savikalpa) deo odnosa svesti i njenog predmeta.

          Nakon ovih objašnjenja može se lakše razumeti tekst Vajracchedike u kome Tathagata upozorava Subhutija na negativnu ulogu posebno štetnih samjni, kao što su samjna sopstva, bića, duše, individue, da bi u nastavku upozorenje proširio i na koncept dharmi uopšte, odnosno, njihovog odsustva a-dharmi. Na kraju se odbacuje i sama konceptualizacija. Posebno je interesantno i znčajno naglasiti da negacija aktivne uloge koncepta ne povlači automatski afirmaciju njene suprotnosti. Čista afirmacija i čista negacija koncepta dele istu sudbinu. Oba dovode do 'posezanja' (graha); negativna uloga samjne je u tome što vodi posezanju, zauzimanju (pozicije), prionulosti, privrženosti i time onda sputanosti, brigi, neugodi, patnji i neslobodi. Negativni korelat samjne jeste svesno zauzimanje pozicije, izbor stava; baš kao i njegov pozitivni korelat, i on vodi sputanosti energije investiranih kroz stav. Poput splava koji je poslužio nakon što se stiglo na drugu obalu, svaka pređena pozicija treba da bude napuštena.

          Nakon ovog napuštanja svega što je pozicija, moglo bi se, sledeći zdravorazumsku logiku, pomisliti da je svest i samu sebe dokinula, te da ništa više nije preostalo. Ceo se događaj o kome je reč i javlja kao mističan, jer onde gde zdrav razum više ništa ne razaznaje, odlučujuće mističko iskustvo zapravo i počinje.

          Vajracchedika poziva bodhisattvu na taj najvažniji korak koji se sastoji u napuštanju svake fiksnosti, svakog oslonca u svesti, svake konceptualne poštapalice, u transcendenciju, sledećim rečima: „A onda Subhuti, bodhisattva-mahasattva treba da uspostavi neustoličenu svest (apratisthita-citta), svest koja nije ni u čemu ustoličena, ni u obliku, ni u zvuku, ni u mirisu, ni u ukusu, ni u dodiru, ni u dharmi ustoličena.”