Hijeroglifska monada

ELIZABETANSKI MAG DŽON DI

 

Ovaploćenje prve generacije maga renesanse je predstavljao Piko dela Mirandola, a svoj vrhunac je dostigao krajem petnaestog veka. Početkom XVI veka, drugu generaciju su predstavljali Agripa[1] i Paracelzus. Treća generacija, koja je poticala od sredine XVI veka pa na dalje, predstavljena je divergentnim ličnostima. U engleskoj je najuticajniji bio Džon Di.

Džon Di je bio velškog porekla, a rođen je 1527. godine. U razdoblju od 1542. do 1545. je studirao u Kembridžu, čitao grčki i bavio se matematikom. Bio je veoma zainteresovan za nauke, posebno mehaniku. Uz to se, do kraja svog života, zanimao za kartografiju i navigaciju. Zahvaljujući tome je stupio u kontakt i održavao redovnu prepisku sa kartogafima iz čitave Evrope. Godine 1546. je na novoosnovanom koledžu Triniti primljen za asistenta, gde je predavao grčki. Posle putovanja u Holandiju, gde je izučavao navigaciju, vratio se u Kembridž, gde je 1548. stekao titulu magistra filozofije. Sledeće dve godine je nastavio svoja naučna istraživanja u Luvenu; a najbliži saradnik mu je bio Gerhart Kremer,[2] najveći kartograf i geograf svog vremena, koji je stvorio globus kakav i danas znamo. Gerhart je bio taj koji je izumeo poznatu “Merkatorovu projekciju”, koja predstavlja osnovu najvećeg dela sadašnje kartografije.

 

Posle boravka u Antverpenu, Briselu i Parizu, Džon Di se vrati u Englesku i stupio u kontakt sa ser Vilijem Sesilom, koji je docnije postao lord Berli.[3] U razdoblju između 1552. i 1555. boravio je na dvorovima grofa Pembroka i vojvode od Nortamberlenda. U to vreme među njegovim najbližim prijateljima su bili vojvodin sin Džon, grof od Vorvika i Robert Dadli, kasnije grof od Lestera. U leto 1555., bio je kraće vreme zatvoren, zbog optužbe za kovanje zavere protiv kraljice Meri. To mu je svakako pribavilo simpatije buduće kraljice Elizabete. Kada je Elizabeta sela na engleski presto, Di je odredio najpovoljniji astrološki dan za krunisanje. Na dvoru je bio dobro primljen, a posle smrti Roberta Rekorda postao je najuticajniji predstavnik nauka u Engleskoj. Godine 1561. dopunio je i proširio Rekordovo delo Osnove veština. To je čuveni tekst o matematici, u kome je koristio arapske brojeve. Dijeva knjiga je bila prva od te vrste, a tokom sledećeg veka  doživela je dvadeset šest izdanja.

 

Do 1563. Džon Di je već stekao veliki broj otvorenih neprijatelja, koji su ga u svojim radovima nazivali “velikim mađaoničarem”. Naredne godine je uspešno potvrdio svoj status objavljivanjem svoje najambicioznije i proslavljene knjige Monas hierogliphica – znamen i hijeroglif, Jednoga. U ovom tekstu koji je posvetio svetom rimskom caru Maksimilijanu I, Džon Di prilazi vrlo blizu kabalističkom učenju venecijanskog fratra Frančeska Đorđija i Agripinoj sveobuhvatnoj studiji u De occulta philosophia. Izlažući se opasnosti da previše pojednostavi ono što je Džon Di želeo da postigne, neko bi mogao da opiše Monas kao pokušaj koncentracije Agripine obimne trodelne sinteze u jednu magijsko-matematičku formulu, jedan simbol ili simboličku jednačinu koja u sebi otelovljava ukupnost univerzalne mudrosti – neku vrstu hermetičkog ekvivalenta, da tako kažemo, Ajnštajnov E = mc2. Monas[4] je docnije izvršio snažan uticaj na misteriozne rosenkrojcerske manifeste,[5] a u jednom od njih se ističe Dijev centralni simbol, hijeroglif koji predstavlja sam Monas.[6]

 

Alhemiju koju je revidirao i reformisao Džon Di, tajanstveno ovaploćuje spis Hijeroglifska Monada. Ova alhemija uključuje intenzivan preporod stare alhemijske tradicije, ali na izvestan način pripojene osnovnim alhemijskim pojmovima, predstavama i postupcima koji su izvedeni iz kabale. Sve to takođe ima i svoju matematičku formulaciju. Adept koji savlada ove formule, može da se penje i silaziti niz lestve stvaranja, od zemaljske materije, preko neba do anđela i Boga. Ova stara zamisao je, na neki način oživljena novim metodom integracije kabalističkih i matematičkih postupaka, učinila Monadu iznad svega izrazom jedinstva, vizijom Jednog Boga, koji stoji u pozadini svekolikog stvaranja.

 

Godine 1566. Džon Di je upoznao Edvarda Dajera, koji je kasnije proglašen za viteza i postao je poglavar Reda podvezice. Tokom 1570. napisao je predgovor engleskom prevodu Euklida. Iste godine počeo je da živi u Mortlejku, nedaleko od Ričmonda. Njegov dom je zapravo postao  neformalna akademija italijanskog stila za elizabetanske učenike hermetizma. U Mortlejku je Džon Di stvorio sve uslove u kojima su naučnici i studenti mogli da žive. Izvestan broj soba je bio odvojen i upotrebljavan kao laboratorije; ogromna biblioteka koja je zauzimala četiri ili pet soba u kući, bila je pretrpana knjigama. Pored drevnih tekstova, u njoj su se nalazila i dela srednjovekovnih maga kao što su Ramon Lil Rodžer Bekon, a razume se i knjige Fićina, Pika, Đorđija, Agripe i Paracelzujsa. Prema navodima Frencis Jejts, u Dijevoj biblioteci je bila obuhvaćena “cela renesansa”, a predstavljala je “najveću naučnu biblioteku u Engleskoj.” Džon Di je stalno uvećavao, nastojeći da dođe do rukopisa i knjiga iz klerikalnih kolekcija, koje su bile dostupne nakon što je Henri VIII raspustio manastire.

 

Među stalnim posetiocima Mortlejka bio je Dijev stari prijatelj, ser Edvard Dajer. Dolazili su Frencis Volsingen, zatim Robert Dadli, grof od Letstera. Boravio je tu i Lesterov sestrić Filip Sidni, koji je studirao hermetizam, a naročito se zanimao za alhemiju. Stalan posetilac je bio Adrijen Gilbert, polubrat ser Voltera Rolija i alhemičar kod Sidnijeve sestre Meri, grofice od Pembroka, kojoj je bio posvećen pesnikov magnum opus, Arcadia. Sasvim je verovatno da je i grofica Š. poznata kao vešt “hemičar”, sa vlastitom alhemičarskom laboratorijom – takođe učila kod Džon Dija. Mada nema podataka o boravku ser Rolija u Mortlejku, verovatno je i on tamo dolazio, jer je izvesno bio jedan od najbližih Dijevih prijatelja i njegov najvatreniji pristalica na dvoru.

 

Preko Rolija i matematičara Tomasa Heriota, Dijev krug se preplitao s drugim takvim krugom, koji je imao slična interesovanja. On se nalazio u blizini, u Sajon Hausu, pod pokroviteljstvom Henrija Persija, grofa od Nortamberlenda. U svojoj rezidenciji u zapadnom Saseksu, grof je sakupio vlastitu izuzetno veliku biblioteku. Pored Rolija i Heriota, njegovi redovni gosti u Sajon Hausu bili su Kristofer Marlo i, kasnije mladi Džon Dan.[7] Tako je, kroz svoj vlastiti krug, kao i kroz grofov, “Džon Di svoju filozofiju izlagao nekima od najuticajnijih ličnosti elizabetanske Engleske. Oni nisu bili jedini, Di je bio čovek avanturističkog duha, kome udoban morlekski ambijent nije davao dovoljno prostora. Nikada ga nije napustila njegova žarka žudnja prema navigaciji i kartografiji, a već je i ranije ulagao novac u pomorska istraživanja. Sa Martinom Frobišerom je preplovio Atlantik u potrazi za čudesnim severozapadnim prolazom prema Orijentu. Pri tome je, sem ledenih santi u Hadsonovom zalivu, video vrlo malo od Novog sveta. Međutim putovanje ga je inspirisalo da napiše knjigu “Opšte i veoma dobre napomene o savršenom umeću navigacije”, koja je objavljena 1577. Između ostalih stvari s kojima se bavio Džon Di se zalagao za stvaranje stalne britanske mornarice. Postoje izvesni dokazi koji navode na pomisao da je on bio jedan od finansijera Drejkove plovidbe oko sveta.

 

Još jedan od istraživača, ser Hamfri Gilbert, bio je polubrat ser Voltera Rolija i brat Andrijena Gilberta. Ser Hamfri je 1580. odobrio Džon Diju ekskluzivna prava na sve teritorije otkrivene iznad tridesetog stepena severne geografske širine – predeo koji zauzima najveći deo sadašnje Kanade. Gilbertu i ostalim svojim saradnicima, Di je otkrio svoju grandioznu viziju nove imperije o kojoj se još nije čulo, “Britanske imperije” sa Elizabetom I kao njenim prvim vladarem. Sakupio je mnogo dokaza prema kojima je Engleska polagala nekakvo mistično, ako već ne i zemaljsko političko, pravo na najveći deo Novog sveta. Džon Di se smatra punopravnim “arhitektom zamisli o Britanskoj imperiji”.

 

Džon Di je uvek stremio ka uzvišenim ciljevima. Na primer, 1583. dobio je zadatak da reformiše julijanski kalendar za Englesku. Obavivši to, otputovao je na kontinent sa Kelijem[8] i tamo proveo narednih Šest godina. Do 1584. boravio je u Pragu, gde ga je pod svoje okrilje uzeo Rudolf II, sveti rimski car koji je naginjao hermetizmu. Godinu dana kasnije, posetio je Krakov i izložio je hermetičku magiju kralju Poljske. Ponovo se vratio u Prag 1586., da bi tamo uživao u luksuzu carskog patronata. Do dana današnjeg ostalo je nejasno ko je na koga imao veći uticaj. Nema sumnje da je Rudolf bio impresioniran Dijem i da je društvo engleskog maga smatrao podjednako stimulativnim i prosvetljujućim. Istovremeno, Di je bio udostojen mogućnošću da se zadubi u ogromnu carevu kolekciju ezoteričnog. Kao što smo već spomenuli rosenkrojcerski manifesti[9] koji su nastali nekih trideset godina kasnije oslikavali su izvesne aspekte Dijeve misli i simbolizma, dok su istovremeno veličali i odobravali Rudolfa II. Izgleda razumno pretpostaviti da je seme ovih manifesta prvi put zasejano za vreme Dijevog boravka na carskom dvoru u Pragu.

 

Ni malo ne iznenađuje činjenica da je blisko prijateljstvo između katoličkog monarha i čarobnjaka iz protestanske Engleske odjeknulo crkvom poput zvona za uzbunu. Crkvene vlasti su užurbano sprovele istragu. Maja 1586. papski nuncije je uložio  Rudolfu II žalbu, optužujući Dija za prizivanje duhova. Ubrzo posle toga, stigao je papin zahtev da Rudolf II uhapsi Džon Dija i Kelija i pošalje ih u Rim, kako bi sveta inkvizicija mogla da ih podvrgne ispitivanju.  Rudolf II je nekako uspeo da izvrda ovaj papski ukaz, tako što je optužene proterao sa svojih teritorija. Najverovatnije u dosluhu sa carem, Di i Keli su stavljeni pod zaštitu češkog plemića, grofa Rosenberga, koji je uspeo da isposluje ukidanje naredbe o proterivanju. Sledeće dve godine proveli su na sigurnom u jednom od Rosenbergovig zamkova.

 

Džon Di se definitivno 1589. razišao sa Kelijem i vratio u Ehglesku. Ostatak života je proživeo mirno. Godine 1595., naimenovan je za upravitelja Hristovog koledža u Mančesteru. Elizabeta je umrla 1603., a na engleski presto je seo Džejms I Škotski, kao Džejms I Engleski. Novi monarh je bio više nego podozriv prema magiji i veoma neprijateljski nastrojen prema njoj. Do tada je većina Dijevih pristalica i nakadašnjih prijatelja umrla ili su bili u nemilosti. Posledica toga je da on više nije bio rado viđen na dvoru. Umro je u Mortlejku 1608. godine, ne baš kao bogat čovek.

 

Džon Di je ostavio upečatljiv trag u britanskoj istoriji. Kao što smo već napomenuli, zalagao se za osnivanje stalne mornarice i bio je zapravo, “arhitekta zamisli o Britanskoj imperiji”. U poređenju sa ličnostima kao što su Agripa i Paracelzujs, on je bio više okrenut ljudima i javnosti, čiji su interesi prevazilazili ezoteričko i obuhvatali trgovinu, ekonomiju, politiku i nacionalnu ekspanziju. Žarko je želeo da sve veći broj ljudi iz  klase trgovaca i profesionalaca u različitim oblastima imaju koristi od hermetičke magije. U tom smislu, održavao je “kontakte sa srednjom i zanatlijskom klasom, koje su bile u usponu”. Da bi širio znanje među onima koji nisu bili učeni u drevnim jezicima, a naročito za dobrobit i uspon srednje klase, svoja naučna dela je pisao na engleskom, a ne na latinskom jeziku. Na taj način je nastojao da ostvari svoju “mističnu viziju Engleske kao predvodnika ponovnog ujedinjenja hrišćanske Evrope i uspostavljanje novog zlatnog doba civilizacije”.

 

Još jedan aspekt Dijevog zaveštanja može se primetiti u njegovom stavu prema arhitekturi. U svom predgovoru za prvo englesko izdanje Euklida iz 1570., veličao je arhitektu kao vrhunskog majstora hermetizma.

 

“Mislim da niko ne može s pravom sebe da naziva arhitektom, do oni koji su, od svog detinjstva, penjući se tim stepenicama znanja i hraneći se uspehom u učenju mnogih jezika i umetnosti, dospeli do visokog Tabernakla arhitekture.” I dalje:

“…ime arhitekte znak je plemenitosti ove nauke, više nego sve ostale umetnosti. I Platon se slaže da je arhitekta majstor nad svima…”

 

Arhitektura je za Dija bila “umetnost čija se suština nalazi u apstraktnim načelima matematičke proporcije i kosmičke harmonije.” Ukratko, arhitektura je po svojoj suštini bila hermetička i “imala je magijsku dimenziju, jer su idealne konstrukcije načinjene prema uzoru moćnih nebeskih harmonija.” Premise poput ovih su vrlo brzo prihvatili Indogo Džons i Kristofer Ren.[10] Nekih pedesetak godina posle Dijeve smrti, iste te premise su dobile istaknuto mesto u instituciji slobodnog zidarstva.

 

Sa hrišćanskog stanovišta Džon Di bi, kao renesansni mag, prosto bio još jedan Faust. Međutim, moramo imati na umu da je Faust proklet, da upotrebimo hrišćansku terminologiju, pre svega zato što je tragao za znanjem izvan granica nametnutih od strane crkve. U manje dogmatskim uslovima, takvo bi traganje za znanjem bilo dostojno svake pohvale – a naročito ako je u službi opšteg dobra i ima za cilj ujedinjavanje različitih fragmenata stvarnosti. Džon Di se u svom traganju neosporno povinovao ovim kriterijumima. Na taj način, on se ne javlja samo kao Faust, nego kao i suprotnost Faustu. Pojavljuje se kao Šekspirov Prospero u Buri, dobroćudni mag posvećen služenju i zaštiti onih koji su povereni njegovoj brizi. Izvesno je da lik Prospera duguje nešto Diju; kao što je rekla Frensis Jejts, “Di je savršeni elizabetanac, u kome se Prospero i ser Frensis Drejk sreću i ujedinjuju.”

 

PREDGOVOR

 

Platonista Džon Di, kome se snaga kosmičkog simbola otkrila sama, izgleda da je načinio rad astronoma izlišnim, takođe se otkriva u odlomku svog pisma posvećenog kralju Maksimilijanu, gde objavljuje svoje vraćanje planetarnih i zodijačkih simbola u njihove prave oblike, da budu takvi kao što su ti simboli zaista bili u prošlim vremenima ili kao što su naši preci želeli da oni budu; stoga on nije siguran, da li je obnovitelj stare discipline ili osnivač nove. Drugim rečima on tvrdi da je pomoću sredstava anamneze, otkrio prošlost unutar samog sebe, takvu kakva je bila, ili je dostigao nivo introspekcije sa kog mu je bilo moguće da razvije misli njegovih duhovnih predaka, drevnih mudraca, upravo kako bi oni želeli. Izgleda da za njega ne postoji nikakva materijalna razlika između ovih alternativa. Zaista predmet pravog platoniste je da pristupi bliže jednoj idealnoj istini, koja se skriveno, a više ili manje savršeno, oslikavala u dubinama ljudskog uma, upravo kao što to može, s većom ili manjom jasnoćom. On je prepoznao u otiscima duboko poštovane prošlosti da je bila bliža zlatnom dobu znanja nego ponižena sadašnjost.

Ova rekonstrukcija Dijevog ravnodušnog i mirnog stava prema svetu spoljašnjih pojava i delovanja, i njegovo skeptično viđenje prilika duhovnog postignuća, ostajući u svom sopstvenom dobu, potvrđena je njegovim razmišljanjima o alhemiji. Alhemičari, to jest oni koji rade na promeni metala su optuženi[11] kao bedne i neiskusne varalice. U tom kontekstu je dat nagoveštaj za posledicu da je čovek, a ne metal, predmet alhemijskog preobražaja,[12] ako se pravilno shvati. Ipak Di ni na koji način ne smatra da alhemijsko traganje leži sasvim u spiritualnom polju. Čovek može da bude glavni predmet preobražaja, ali onaj koji je preobražen biće sposoban da proizvede filozofski kamen u spoljašnjem svetu. Ovo najzad izgleda da je jedina interpretacija Dijevog gledišta o saglasnosti alhemije sa njegovom tvrdnjom da će se, pored određenih mističnih sudova (nejasno opisanih u teoremi XXII), takođe tražiti neki zajednički sudovi u procesu, posude za čije oblike i materijale, on kaže, da nije potrebno da ih razmatra. U drugom nejasnom pasusu, koji se odnosi na filozofsku živu i njeno zamenjivanje sa Suncem, tj. zlatom, Džon Di tvrdi da ova operacija (koja je poslednji stupanj preobražavanja metala) više ne može da se izvodi u sadašnjem dobu, kao što se u prošlosti izvodila od strane nekih velikih eksperata, dok čovek zaista ne prepusti da poslom upravlja određena duša koja je bila odvojena od svog tela pomoću umetnosti kontrolisanja vatre (ars pyronomica), a taj posao je vrlo težak i ispunjen opasnostima, zbog vatrene i sumporne pare koje se prouzrokuju dole. Ovaj odlomak prkosi potpunoj i određenoj interpretaciji, ali van sumnje ukazuje da su, u Dijevom gledištu, prilike za alhemijski napredak u spoljašnjem svetu  iščezavaju kao i taj svet, napretkom u vremenu, spuštaju se u spiritualno tamne vekove, i da se svakom opipljivom uspehu u preobražaju metala, ako ga uopšte bude, može nadati samo posle uspešnog dovršavanja  veoma neobičnog i opasnog posla. Ako čovek prihvati da duša, koja u ovoj opasnoj avanturi treba da bude odvojena od svog tela, jeste ljudska duša (ili deo od nje), onda ars pyronomica kojom rad treba da bude obavljen mora biti prvenstveno spiritualna alhemija, sasvim podređena astronomija  čija je izabrani simbol Dijeva Monada. Vatrena i sumporna isparenja prisutna na radu će stoga izgledati da označavaju duhovno ili psihološki, opasnosti pre nego otrovna isparenja. Uz to drugi pasus nagoveštava da predmet koji treba da bude preobražen u procesu sibolizovanom pomoću monade jeste sam umetnik, ili mag, a da je to njegova duša koja u mističnom smislu, treba da bude odvojena od njegovog tela: Kada zemaljski centar Monade[13] bude ujedinjen u večnom braku u određenom uticaju solarnog ili lunarnog kvaliteta, Monada više ne može “biti hranjena ili navodnjavana na svom rodnom tlu”, a onaj ko je hranio će sam proći kroz promenu, čija je posledica da će on ubuduće samo retko biti viđen smrtnim očima; on će onda uživati tu nevidljivost maga koju učenje monade ima snagu da daruje. Stoga će izgledati, da je cilj tajne discipline koju je Di želeo da izrazi kao i da prikrije u svojoj raspravi, bilo  uzdizanje određenih odabranih i najređih smrtnika da bi se egzistencija preobrazila[14] pomoću direktnog učestvovanja u astralnim u nadnebeskim uticajima, egzistenciji u kojoj oni treba da budu gospodari prirode i oslobođeni od ponižavajućih ograničenja običnog života u telu. Oni alhemičari iz njegovog sopstvenog vremena koji su samo pokušavali da proizvedu zlato, njemu su izgledali kao varalice i kao bezvredni naslednici učenja, čiji su suštinski delovi njima bili ne samo nepoznati, nego takođe i izvan njihovog dohvata. U ovom svetlu postaje manje iznenađujuće što Di nikada nije dao ime alhemije procesu spiritualnog preobražaja s kojim se ova njegova rasprava uglavnom bavi, premda čineći tako on ne osporava drevnu alhemijsku tradiciju ili tekuću upotrebu među mnogim više spiritualnim alhemičarima njegovog vremena.

 

C. H. Josten

 

HIJEROGLIFSKA MONADA

 

Teorema I

Pomoću prave linije i kruga može da se demonstrira prvi i najjednostavniji primer i predstavljanje svih stvari, bilo da su takve stvari nepostojeće, ili samo skrivene pod velovima Prirode.

 

Teorema II

Ni krug bez linije, niti linija bez tačke, ne mogu biti veštački proizvedeni. Zbog toga u načelu, na osnovu tačke i Monade sve stvari započinju da se pojavljuju. Onom što se odnosi na periferiju, ma koliko da je veliko, ne može ni na koji način nedostajati podrška središne tačke.