Istorija galaksije, zemlje i čoveka

 Tekstovi u ovoj knjizi najvećim delom su nastali kao kompilacija tekstova od Stewart Swerdlowa, koji je radio u Montauk vojnoj bazi, ponajviše iz njegove knjige "Blue Blood, True Blood, Conflict & Creation; zatim od informacija koje potiču od Milton William Coopera: "The Secret Government: The Origin, Identity and Purpose of MJ 12", 1989; iz Projekta 'Plava planeta' (Blue Planet Project) od više autora iz Vlade SAD koji su učestvovali u projektima sa vanzemaljcima; kao i na osnovu informacija koje je autor primio od vanzemaljskih inteligencija i od drugih ljudi koji su imali kontakt sa njima, i od informacija koje potiču od članova nekih Iluminatskih familija.

 Iako su informacije sakupljene iz raznih autentičnih izvora, njihov kontekst ili smisao svega zaokružen je u celinu prema mojoj viziji.

UPOZORENJE

Ovaj tekst razbija svaku dosadašnju ’sliku sveta’, i to na takav način da može izazvati mučninu i vrlo negativne reakcije kod čitaoca. Njima preporučujem da pročitaju najpre samo prvu i poslednju stranicu, a ono između kako hoće. Problem je u tome što su ljudima nametnute sve slike sveta koje ima, i nijedna nije istinita. Ljudi su programirani kako će videti svet, i ti programi imaju svoje zaštitne mehanizme. Mučnina je samo najblaža reakcija tih mehanizama.

Stvaran svet još uvek čeka da se rodi iz čoveka kada ovaj bude ono što jeste. Svet nije nešto što je dato spolja, nego je čovek ključni činilac u njegovom oblikovanju. Čovek je svesni subjekt objektivnog sveta i u tom smislu realnost objektivnog sveta zavisi od budnosti subjekta.

Od nas.

ISTORIJA GALAKSIJE, ZEMLJE I ČOVEKA

            Sve istorijske i naučne knjige su pisane pod kontrolom onih koji vladaju ovom planetom s ciljem da ispune njihov pro­gram rada. One ne govore istinu već samo pomažu da se čovek održi u neznanju i da se održi njihov program razvoja civilizacije. Da bi razumeli kako su Iluminati, koji traju još od Vavilona, došli do moći i shvatili šta su oni, potrebno je da se upoznamo sa početkom života na ovom svetu i njegovim razvojem.

            Ispravićemo jednu veliku zabludu koja se odnosi na 'vanzemaljce'. Neki ljudi misle da oni ne postoje, samo zato što ih nisu videli; neki da postoje, ali da su 'tamo negde', daleko u kosmosu, ako su i ovde onda samo posmatraju i ne mešaju se u naš razvoj jer smo nezreli u odnosu na njih, i da su isključivo dobri prema nama. Istina je sasvim drugačija: oni su ovde pre ljudi; oni su stvorili nas ljude, i oni kontrolišu apsolutno sve na ovoj planeti. Oni su ti 'bogovi' iz svih drevnih predanja 'koji su sišli s neba' i čije je 'carstvo nebesko', graditelji hramova i megalita koji ni ljudskom rukom ni današnjom tehnologijom nisu mogli biti podignuti - ali njihova realnost je skrivena u mit. Ljudi su tako programirani da veruju u realnost mitova da im je teško da prihvate jednostavnu realnost koja stoji iza mita. Koliko je za ljude stvarnost pretvorena u mit, toliko mit i sve fikcije doživljavaju kao stvarnost. Simulakrumi i simulacije.

Ali sve ima svoj realan uzrok. Ovde ćemo pokušati to da dokažemo.

POČETAK

            U početku postoji Bog kao čista svest ili Duh koji je izvor samog postojanja ili bića. On jeste, oduvek je bio i uvek će biti Jedan jedini i sveopšti, i ništa osim njega nije postojalo, ne postoji niti će postojati. Samo je Bog stvarnost, sve drugo je iluzija. Logično je da izvan njega kao Apsoluta ništa ne može postojati. Ni mi ne postojimo kao posebna bića i individue; samo On postoji. U tom smislu se ispravno kaže da je naš individualni život iluzija jer je svaka izdvojenost od celine samo privid. On kao takav ne može da ostane nemanifestovan jer bi to protivrečilo principu postojanja i ne bi imao iskustvo sebe samoga. Ostao bi čista ap­strakcija i ništa. On mora da se ispolji i ta njegova emanacija je svekolika Priroda, život ili biće. Dakle, Duh Božiji postoji kroz dva aspekta: neispoljen kao on sam, i kao ispoljeni objektivni svet; kao Apsolutno i kao Relativno. Najčistiji vid njegovog ispoljavanja u Relativnom je poznat kao Duh Sveti.

Oba ova aspekta su Jedno, samo je individualni um taj koji ih razdvaja i deli (objektivni svet je subjektivni izraz iluzije o individualnosti, iluzija kosmičkog Stvaranja je refleksija iluzije individualnog postojanja), zato se oni objedinjuju u individualnom umu svesnog subjekta, i to objedinjavanje je probuđenje ili postizanje autentičnosti Duha. Svekoliko ispoljavanje ili emanacija Božanskog postoji samo za svesnog subjekta, a taj subjekt je u svojoj suštini samo Božansko. Ono je uvek svesno samog sebe, jer i nema ničeg drugog čega bi bilo svesno. Stoga se ispravno kaže da je Univerzum i svekoliko stvaranje samo Božija zamisao ili san, dok je objektivno sve on sam. Ipak, iluzija stvaranja, makar bila i imaginacija Božija, uslov je za postojanje svesti o sebi. Zato tu svest o sebi Bog postiže u svesnom subjektu (koji je on sam) koji prolazi kroz iluziju objektivnog postojanja-u-svetu. Bog u svojoj imaginaciji sebe projektuje kao individualne duše koje (prividno) zaboravljaju svoju božansku suštinu, sebe, i ponovo je otkrivaju u sebi. To je sve što se događa: jedno veliko buđenje.[1]

            Emanacija Božanskog Duha iz čiste kosmičke svesti i energije ima svoju gradaciju.[2] Ona se kreće od suptilne ka gruboj, od više ka nižoj dimenziji. Kako postaje grublja tako dobija svoje životne oblike, tj. oblike bića koja postaju oličenje Duha na datom nivou. Ta oličenja i nivoi postoje sledećim redom:

1. Duh kao apsolutna ili čista svest koja sve omogućava.

2. Anđeoska hijerarhija.

3. Sva svesna bića u kosmosu koja postoje na suptilnijim dimen­zijama, tj. neorganska bića.

4. Ljudska bića (na Zemlji i drugim planetama) u fizičkom svetu, tj. organska bića.

5. Životinje i insekti.

6. Biljke.

7. Minerali.

8. Subatomske čestice koje su istovremeno i čista energija koja je identična čistoj svesti Duha.

            Sama emanacija kao takva nije dovoljna. Ona mora da ima svoj ishod. Da bi Duh zadobio svoje konkretno oličenje - a to znači da bude i onaj koji izvorno jeste, i da bude konkretno manifestovan i delatan - mora da se kristalizuje kao svesna ličnost. On mora da postane aktuelan od početka do kraja, od najopštijeg do najfinijeg i najintimnijeg.

Najopštija apstraktna emanacija Duha Božijeg je sam kosmos u svim dimenzijama.

Najfinija i najkonkretnija afirmacija Duha na najintimniji način je svesni subjekt, njegova samospoznaja u individualnom biću, kao lična spoznaja. Izražava se kao celovita ličnost, prostodušna dobrota i bezuslovna ljubav.

Svesni subjekt je krajnji ishod sveopšte emanacije Božanskog. Svesni subjekt je moguć samo u celovitoj ličnosti, on se rađa u samom čoveku i njegovom svesnom iskustva, kroz njegovu nameru i volju. To je jedino u svim univerzumima što se ne može stvoriti i dobiti spolja već nastaje samo iz njega samoga. Svest o sebi čovek ne može dobiti spolja zato što je svest u osnovi bića, sve je svest, i ne može nam biti dato ono što već jesmo. Samo možemo biti naterani da to što jesmo afirmišemo svojevoljnim učešćem. Zato je za čoveka pitanje svesti samo pitanje njegovog učešća u zbivanju. Sve drugo i sam život se može spolja od nekog drugog dobiti i nametnuti (i oduzeti). Samo celovita ličnost ne može. Ona se mora sáma roditi kroz svoju volju. Fizički preduslovi su već postojali, a to je čovekoliko obličje. Zašto baš čovekoliko obličje? Zato što je to jedini kompletan oblik života koji na fizičkom planu ima sve organe za percepciju i delovanje. Sva druga bića nisu kompletna u tom pogledu.

            Autentično, izvorno stanje svega je narušeno pre oko 5 milijardi godina kada su Anđeo­ska bića, prve emanacije Božije, došla u ovu galaksiju kako bi se nastavilo ispoljavanje emanacije Božanskog na fizičkom planu. Njihovo stanje se sada zove Extraterrestrial, bića iz drugog univerzuma u ovom univerzumu. Tokom 4 milijarde godina koliko su ova bića prisutna u ovoj galaksiji okupirali su zvezdani sistem koji se zove Lira (Lyrae). To je mesto rođenja svih ljud­skih bića u ovoj galaksiji, tj. čovekolikih bića koja su kao takva oličenje Božanskog Duha koji omogućava život.

            U početku oni nisu postojali sasvim na fizičkom planu, već pretežno na višim dimenzijama, kao energetska bića, a na fizički plan su se samo spuštali da bi upotpunili iskustva. Treba znati da je trodimenzionalan fizički plan jedini na kome se kon­kretizuju sva iskustva bivstvovanja svih viših dimenzija. On je temelj bivstva. U njemu se sve dovršava i dovodi do konačnog oblika. Zato je Božija emanacija težila fizičkom oblikovanju i Lirani su vreme­nom sve više dobijali fizička obličja a s time i osobine koje su ih ograničavale i udaljavale od viših dimenzija na kojima je kreativ­nost i moć delanja srazmerno veća.

Pošto su izvorno bili bez pola, Lirani su se, nakon ulaska u fizičku realnost, podelili na dva pola, muški i ženski. Priroda emanira fizičku realnost kroz frekvencije. Po tim frekvencijama stvorena su sva živa bića u fizičkom univerzumu. Fizička bića (biljke i životinje) samo su konkretni, čulno opažajni izrazi frekvencija po kojima su stvorena. Jedne od osnovnih su delfinska i lavlja frekvencija. Da bi nefizička bića mogla da opstanu na fizičkom planu morala su za stvaranje svog fizičkog tela da upotrebe genetiku već postojećih fizičkih bića. Za stvaranje fizičkog tela čoveka upotrebljena je ponajviše genetika delfinske frekvencije, odnosno bića koja su tada bila amfibije, sisari koji su hodali na dve noge, ali pretežno su boravili u plitkoj vodi. Imali su otvor za disanje na temenu. Bića sa Sirius A, nazivaju se i Gini, najstarija i najiskusnija u fizičkom univerzumu, stvorena posebno da rukovode fizičkim stvaranjem i razvojem ljudskih i neljudskih odlika života, pomagala su Liranima u njihovom trudu da egzistiraju u fizičkoj formi, i za ovu svrhu su doveli Delfine iz Andromeda galaksije u alternativnom svemiru zvanom Dal Svemir, gde je drevna energija Lirana, Siriana i Delfina inkarnirana u inteligentna morska bića. Fizička delfinska genetika, pomešana sa Liranskom i lavljom frekvencijom bila je korišćena da se stvore fizička tela koja mogu da ostanu na fizičkom planu. Tako je stvoreno fizičko telo čovekovo. Mnogo kasnije, na Zemlji je dovedeno nekoliko originalnih delfina koji su eksperimentima degenerisani u današnje delfine. Ljudima je od njih ostala glatka koža i otvor na temenu (fontanela) kao daleka genetska veza[3] a od lavlje frekvencije smo kosmati samo na glavi. Ljudi su fizički dizajnirani da postoje u poluvodenom staništu (deca se najlakše rađaju u vodi, novorođenče zna da pliva...).

            Lirani su stoga preci svih ljudskih rasa u galaksiji i svemiru.

            Postali su velika civilizacija bića koja nisu bila ograničena fizikalnošću, i u stalnoj vezi sa svojim božanskim izvorom, transcendentalnim Duhom. Zbog svojih psihičkih sposobnosti, njihova fizička forma je imala veliku pinealnu žlezdu, s kojom su mogli videti prošlost i budućnost, duboko ispitivati samog sebe, vizualizovati i stvarati sve što su želeli. Pinealna žlezda je medium između fizičke i nefizičke dimenzije u čoveku. Riđokosi sa zelenim očima su imali najveće psihičke sposobnosti. Oni su bili njihova duhovna elita.[4]

            Carstvo Lirana je bio raj (od koga su ostala sećanja u našim mitskim predanjima). Ljudski um je imao gotovo potpunu kontrolu nad svojom okolinom. Nije bilo sukoba, gladi niti bilo kakvog manjka ili oskudice.

            Osnovna odlika tih izvorno ljudskih bića u sazvežđu Lira bila je svemoć i sveznanje koje su imali od blizine svog božanskog izvora, od Duha koji sve omogućava. Zato je njihova jedina osobina bila ljubav koja sve daje i omogućava.

            Ovaj pad na fizički plan se u judeo-hrišćanstvu naziva ’izgon iz raja’. Ipak je njihovo znanje bilo dovoljno da razviju visoku tehnologiju koja im je omogućavala ugodan život. Vre­menom su se podelili u zajednice prema odgovarajućim mental­nim obrascima i to ih je učinilo još slabijim. Ipak, zadržali su vezu sa svojim božanskim izvorom kao svest o svojoj suštini ili duši. Danas je to kod ljudi poznato kao veza sa ’Anđelom čuva­rem’ koji je zapravo čovekovo izvorno, autentično duhovno biće koje nikada nije palo na niže dimenzije, koje bezvremeno stoji na ishodu postojanja i čeka da se čovek svesno sjedini s njim.

Da bi se emanacija Božanskog potpuno dovršila kroz prosvetljenu ličnost neophodan je pritisak spolja. Sama po sebi ličnost se ne bi nikada kristalizovala i prosvetlila jer je u prirodi fizičkog života dovoljno prosto postojanje i organska reprodukcija koja se prilago­đava okolnostima. Ličnost na to mora da bude naterana pritiskom spolja. Kao što ugljenik u zemlji stoji kao običan ugalj, ali kada se izloži temperaturi i pritisku on postaje dijamant. Za izazivanje pritiska na ličnost Lirana, da bi se ljudi brže razvijali, stvorena su bića u zvezdanom sistemu Alpha Draconis, zvana Drako. Njih su stvorila nefizička bića, nezavisna od ovog univerzuma, da budu oličenje sile koja se suprot­stavlja stvaralačkoj emanaciji, negacija koja se prirodno javlja u dualizmu trodimenzionalnog kosmosa gde svaka akcija ima svoju reakciju i svaka težnja silu protivljenja koju treba da sav­lada. Ta iskonska negacija bića je poznata kao ’iskonsko zlo’. Ona isto kao i emanacija života ima životne oblike koji je izraža­vaju i ti oblici su danas poznati kao đavoli i demoni. Njihov pravi identitet je Drako reptoidna bića. Oni postoje na granici fizičkog i nefizičkog, astralnog sveta. Da bi bili delotvorni i na fizičkom planu bila im je potrebna genetika fizičkih bića. Uzeta je od fizičkih Lirana. Njihova genetika je pomešana sa genetikom jedne vrste običnih reptila koji su živeli na sazvežđu Alpha Draconis i stvorena je vrsta humanoidnih reptila koji hodaju uspravno na dve noge. Zato je Drako reptilima i danas potrebna energija arijev­skog tipa ljudi da bi mogli da opstanu na fizičkom planu. Zato oni mogu da menjaju oblik, od ljudskog do demonskog sa astrala. Da bi to mogli potrebna im je energija i frekvencija ljudi, posebno crvenokosih sa zelenim očima, ili plavokosih sa plavim očima, jer imaju najviše energetskog potencijala i moći, i predstavljaju najčistiju Liransku rasu.

Taj pritisak spolja na izvorne ljude da se kristalizuju u potpuno svesne subjekte na fizičkom planu je bio potreban zato što je njihova suština ili duša samo Božansko koje je sve. Zato ljudi u suštini nemaju interesa da se bave ničim, jer već jesu sve, individualni izraz Apsoluta, svesni subjekti objektivnog postojanja. Oni u duši znaju da su izvan ispoljenog univerzuma jer su jedno sa Božanskim. Otuda je transcendencija bića njihova jedina intencija, kao što je i suština svake prave duhovnosti. To se pokazuje kod prosvetljenih ljudi ili svetaca. Oni nemaju nikakvih materijalnih interesovanja niti potreba. Utrnuće i napuštanje svih veza sa materijalnim svetom koji vide kao iluziju, jedino je njihovo svojstvo.[5]

Kako je čovek mikrokosmos, u sebi odražava sav kosmos u malome, on odražava u svome rastu i njegovu prošlost. Otuda deca i danas pomalo liče na Lirane po božanskoj čistoti svoje duše, svojim bezrazložnim blaženstvom, dobrotom i potrebi za ljubavlju. Kod današnjih ljudi se njihova izvorna i suštinska priroda, koja potiče iz Lirskog perioda, prepoznaje po prostodušnoj dobroti koja sve prašta i ljubavi koja sve daje, koja je spremna na svaku žrtvu. Takođe i po genetici koja daje riđu ili plavu kosu, zelene ili plave oči.

            Međutim, kao jedan od rezultata ogromnog kreativnog kapaciteta Lirana, svaka individua se konstantno razvijala u drugačije mentalne obrasce. (Nedostatak kreativnosti se ogleda i u nedostatku promena i preobražaja.) Kako je vreme prolazilo, ove umne šeme su se sve više ponavljale i postale čvrsto utisnute u genetici i duši pojedinaca. Nastali su drugačiji izgledi i rase u Liranskoj rasi. Kulture su se granale u potkulture. Podela je počela.

            Nastalo je 12 ljudskih rasa. Kao posledica sve veće materijalizacije njihovih života, nastajale su sve veće podele među njima, usled različitih umnih šema koje su temeljni obrazac za svaku materijalizaciju.

Kosmos opstoji na dijalektici suprotnosti, stvaralačkih i destruktivnih sila, i te sile imaju svoje konkretno oličenje u određenim bićima (“sinovi svetlosti” i “sinovi tame”).[6] Tako je sila stvaranja života oličena u anđeoskim i svim čovekolikim bićima (njihova suština je da budu oličenje Duha, puruše), a sila razaranja u demonskim i bićima koja nemaju ljudski oblik ni dušu koja može biti oličenje Duha (oni su isključivo tvorevine prirode ili prakrti).

Da bismo razumeli razvoj stvaranja i odnos „sinova svetlosti“ i „sinova tame“ upotrebićemo shemu koju je dao Stjuart Sverdlov i poslužiti se delomično njegovim objašnjenjem stvaranja.