Dubine praznog

  • Autor: Miloš Petrović
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN:
  • Godina izdanja: 2013
  • Broj strana: 440
  • Povez: mek
  • Pismo: latinica
  • Akcija: 0
Cena: 1350 RSD Ubaci u korpu

Exordium

„Drugačije rečeno, sve moje knjige su laži. One su jednostavno -  mape teritorije, senke realnosti, simboli sivila koji vuku svoja tela po mrtvom papiru, mutni znaci puni prigušenih zvukova i izbledele slave koji ne predstavljaju apsolutno ništa. Ipak, baš to ništa, ta misterija, ta Praznina, treba biti shvaćena: ne znanjem već osećanjem, ne mišljenjem već udisanjem, ne objektivizacijom već generalizacijom, ne kao lekcija već kao život.“

Ken Wilber

Uvodna reč za : Thought As Passion - Frank Visser

„Mi smo način na koji Kosmos spoznaje samog sebe“.

Carl Sagan

Cosmos

Šta je ovo što živimo? Gde se to nalazi? Da li je to u nama ili van nas? Koja referentna tačka predstavlja onu pravu? Odakle  trebamo gledati? Da li je život mehaničko održavanje nepoznatog organizma u životu (kojeg obuhvata sva živa i neživa priroda) ili nešto mnogo veće ili ipak mnogo manje?

Samo u ovom momentu, „stvoren“ je neverovatno veliki broj kako živih tako i neživih kreacija. U istom momentu, približno sličan broj živih i neživih kreacija prestalo je da pumpa kreativni dah u pluća realnosti. U samo jednom momentu, astronomski broj „individualnih izraza univerzalne kreativnosti“ nastane i nestane… i tako svakog trena makar koliko on bio mali ili još manji. Mi (ljudska vrsta) kao najnapredniji predstavnici ove misteriozne dinamike, imamo privilegiju da svedočimo sve to. Samim tim, što posedujemo prednost zvanu samosvest i sve ono što nju kasnije prati (na početku bazična, a kasnije složena i sa daljom progresivnom tendencijom sve kompleksnija psihička aktivnost), ova prosta činjenica da svakim udisanjem univerzalnog kreativnog „organizma“ veliki deo sveta nastaje a izdisanjem nestaje, postajemo manje ili više smrtno opsednuti ovim čudom.

U ovom trenutku, više milijardi (samo ljudi) radi nešto što je nama sada palo na pamet ali nismo uradili, isto tako, neko sada okleva da uradi ono što mi trenutno radimo rutinski. Isto tako, neko doživljava vrhunac svog života, dok neko na drugoj strani sveta ili odmah pored njega umire u agonizirajućim bolovima. Univerzalni kreativni organizam diše... udisanjem on stvara unikatne i nikada više ponovljive kreacije, a izdisanjem ih „neutrališe“. I tako svakog momenta od početka (makar šta i kada to bilo). Nemo stojeći, mi sve to gledamo i apsolutno ništa ne shvatamo. Kao što ribe plivaju u vodi i najverovatnije je ne primećuju, tako i nama, suština postojanja i „bitisanja“, uvek izmiče dok se krećemo kroz njene kreacije. Ispijanje jutarnje kafe je krajne neobjašnjivo čudo. Treptaj oka je čudo. Nastanak ćelije iz nekoliko molekula je nepojmljivo čudo. Preferencija (naklonost ili spajanje) kao pojava je nepremostivo čudo. Ljubav kao najkompleksniji vid preferencije je čudo koje nam je krajnje nepoznato a najverovatnije predstavlja pokretačku snagu svega (doslovno svega) što poznajemo.

Dete koje samo sedi i ništa ne radi, predstavlja rezultat ogromnog broja kreativnih transformacija koje su se počele odvijati nekada davno. Ono samo sedi ništa ne radeći i samo po sebi ono je kao takvo najsavršenije čudo koje postoji. Kada zatvori oči i počne da mašta, tek tada počinje psihološki vatromet. Koliko je samo kognitivnih „samoorganizujućih impulsa“ bilo potrebno da se omogući ta tako prosta i neodoljiva psihička aktivnost... isto toliko kreativne energije je bilo potrebno pri „pretvaranju“ dva neutrina u kvark.

Gde je ovo što živimo? „Ovde“ u meni ili „tamo“ van mene? Gde počinje, a gde se završava percepcija i dokle ona doseže? Gde se nalazi optimalna referentna tačka kada je u pitanju ta ista percepcija?

Šta je ovo što sada gledam? Da li je to jednostavno tekst na belom papiru ili zbir beskonačno velikog broja stimulusa koji postaju meta beskonačno brojnih fiziološko - psiholoških procesa?

Ovoga trena milijarde atoma se spajaju u integralnije jedinstvo. Beskonačna količina nežive materije baš sada pod uticajem kreativnog samoorganizujućeg impulsa postaje živa, prelaskom iz neživog u živi domen. Milion leptira je u ovom trenutku prvi put poletelo. Veliki broj dece je baš u ovom trenutku prohodalo. U ovom trenutku hiljade fetusa deli samo delić sekunde od prvog daha. Hiljade starih osoba je baš u ovom trenutku udahnulo poslednji... Postojanje diše neprekidno, bez početka i kraja ...

Isto tako, baš na ovom mestu na kojem smo sada (bilo gde da smo), stajali su milioni ljudi zurivši u istu tačku u koju i mi sada zurimo... pitavši se ista pitanja koja takođe nas sada muče. Baš na ovom mestu su se odigrale sve dramatične promene koje su dovele do ovoga što vidimo sada. Baš ovde na ovom mestu je stajao ogroman broj zamišljenih predaka koji su se pitali odakle sve ovo dolazi i kuda odlazi...

Bezbroj ideja, hiljade orgazama, hiljade ubistava, hiljadu krvarenja... sada i uvek. Hiljade pregaženih pasa na ulici, hiljade krila u letu, milijarde mrava u besprekornoj stigmergiji (Mehanizam indirektne koordinacije između kako entiteta tako i njihovih akcija. Trag ostavljen nakon prethodne akcije, determiniše sledeću, tako da sistem biva spontano koherentan. Dominantna je u svetu insekata) ...baš sada. Bezbroj pčela takođe baš sada ubodom daje svoj život spašavajući svoj roj.

Svakog trenutka dešava se sve, i tako svakog trenutka, apsolutno svakog, makar koliko on bio mali.

Šta je taj sadašnji trenutak? Da li on predstavlja trenutnost ili večnost? Da li je on konstruktivni udisaj ili destruktivni izdisaj? Da li je on prostorno vremenska isprepletanost koja nam daje mogućnost da postojimo, da doživimo, da posvedočimo..?

To što se u okviru njega dešava, to je u istoj meri misterija kao i on sam. Sva ta munjevitost i jednostavna kompleksnost u svakom momentu toliko je nabijena dinamikom i konstruktivno – destruktivnim impulsom da u sebi sadrži nepojmljivo veliku količinu informacija. Te informacije, su nama kao jedinim kreacijama koje imaju tu privilegiju da svesno posvedoče, dostupne. One hrane sva naša čula i pretvaraju se u ideje, predstave i pretpostavke. Shodno tome... da li je sve ovo što vidimo, čujemo, dodirujemo... ideja, predstava ili pretpostavka. Ili je to samo eto "to" što posedujemo u iskustvu. Bukvalno "to". Ukoliko celo iskustvo svedemo na prosto i jednostavno "to", može izgledati kao da smo napravili nekakav olakšavajući progres. Ali, šta je to "to"? I „to“ je baš u sadašnjem momentu "to". Svi smo mi baš "sada" u nečemu "tome". Svačiji sadašnji trenutak je ispunjen "nečim". Otkud ovi listovi papira, otkud ova slova, otkud ova prostorija u kojoj sam... otkud ja... i ja sam nekakvo "to" kao i sve oko mene i to baš "sada", makar koliko to trajalo i ma gde bilo.

Kao što je već pomenuto, hiljade i hiljade ljudi već je imalo taj doživljaj. Hiljade njih je stajalo zaprepašćeno pred "sada", ispunjenim nečim "tim". Hiljade njih je starilo gledajući lepotu tog trena koji nikada ne prestaje. Neki i dalje stoje, neki su odavno nestali, zauvek odnešeni izdisajem univerzalne kreativnosti. Mi (živi), čiji se životi i dalje "pune" kao pluća prilikom udisaja, ostajemo zatečeni predivnošću onoga što imamo oko sebe. I koliko god taj udisaj trajao, imaćemo vremena da osetimo šta on sa sobom donosi (shvatajući u isto vreme i šta izdisajem odnosi).

Gledajući život iz perspektive jedne galaksije, ljudski život traje taman koliko i trenutak. Gledajući život iz perspektive celog svemira, ljudski život traje i manje od trenutka... on bi mogao biti jedna koncentracija iskustava nabijena munjevitom dinamikom... i ništa više, i kao takav – neprocenjiv je u svoj svojoj veličini. Isto kao što mi nemamo uvid u to koliko je u ovom trenutku uginula mrava, tako i univerzum nema apsolutnu  predstavu koliko je ljudi sada "nastalo" ili "nestalo". Univerzalni organizam predstavlja trenutni terminalni vid integracije i on nije niti "mravocentričan" a ni "homocentričan". On je "unicentričan" i mimo je konvencionalnih ljudskih kapaciteta. Shodno tome, već nekako znajući da je sama suština svega kako van nas tako i u nama, van naših kapaciteta, veliki broj ljudi je stajao zureći u pticu koja leti i pitao se. Gledao je sebe u ogledalu i pitao se. Slušao je omiljenu pesmu i pitao se. Mislio o mišljenju i pitao se... "Šta je to?" To tako prosto pitanje, koliko u sebi nosi radoznalosti, toliko nosi i ludila. Možda ludilo prednjači u manjoj ili većoj meri.

Kako trebamo živeti život? Taj život "sada" u svemu "tome". Jer taj život nije ono što nosim sa sobom u prethodnom iskustvu. On je sada. On je sve što je ikada postojalo. Sve svesno i nesvesno. Fiziosfera, biosfera, noosfera i teosfera, baš sada i zauvek. Da li tu momentalnu fuziju neživog (fiziosfera), živog (biosfera), svesnog (noosfera) i nadsvesnog (teosfera) trebamo samo posmatrati i biti nemi posmatrači tog kratkog daha koji nam je dat ili imamo slobodu da se pitamo? Da se pitamo šta se to u njemu dešava... Šta me to tera da ga shvatim, da ga sebi objasnim?

Sam pokušaj da se krene tim putem predstavlja neku vrstu sinergije hrabrosti i ludila. Dok neko jednostavno prolazi pored drveta i za njega je to samo još jedno drvo, neko će zastati i reći sebi: "Pogledaj ovo drvo... koliko samo ima listova... i svaki list je jedinstvena priča za sebe...". Taj ultrakratki dah ili bljesak kojeg mi nazivamo život, kada počnemo ovako da se ponašamo, postaje veoma intenzivan i bukvalno na svakom koraku se krije iskustvo koje nas ostavlja zapanjenima. Osetljivost (konstruktivna) neverovatno raste , kreativnost se budi, svet nekako postaje sve veći i veći. Stvari nisu više samo stvari. One su deo ovog momenta i kao takve predstavljaju unikatan trenutak beskonačnosti. Tada svaka pojedinačnost predstavlja kontekst koji je deo šireg konteksta, koji je opet deo nekog još šireg konteksta i tako u nedogled. Kada obuhvatimo najširi kontekst u ovom trenutku... otvara nam se poslednji potencijal... teosfera i dubina praznog (o kojima će kasnije biti dosta reči). Otvara se mesto gde je subjektivnost krajnje oslobođena i slobodna da istražuje hodnicima beskonačnosti.

Ipak, ovo je ludilo. Ludilo koje slama konvencionalni tok života. Ovakav život najčešće vodi u povlačenje (ako ne trajno onda barem periodično). Javljaju se periodi u kojima kognitivni i duhovni sklop osobe bivaju toliko intenzivni da je nužno povlačenje iz svakodnevnih tokova života koji na neki način odvraćaju svojom dinamikom od bilo kakve duboke intrigiranosti postojanjem.

Žonglirajući ludilom i radoznalošću, čovek ne gleda kuda hoda. Više je usmeren ka sledećem ludilu nego na naredni korak koji će napraviti. A kada se žonglira ovim stvarima, ispod nogu postoji mnogo rupa koje treba izbeći, koje kreira svakodnevni tok života. Ludilo i radoznalost su uvek išli jedno sa drugim. Oni kao da napajaju jedno drugo. Radoznalost je bez ludila sve dok ide putevima koje je uspela donekle sebi predočiti. Onoga trenutka kada radoznalost krene u pravcu u kojem ne može sebi predočiti šta je otprilike čeka, pretvara se u ludost. Tada počinje „duhovni ruski rulet“. Nalet pitanja na koje nema „instant“ odgovora puni disajne kanale kognitivnog sklopa dok ne dođe do gušenja.

Da li će ovaj pokušaj balansiranja između radoznalosti i ludila uspeti da provali čelični zid na kojem je urezano ultimativno - "Šta je sve ovo?". Da li će neko sada, nakon više miliona godina uspeti da svede celokupno iskustvo na jednu formulu, na jedan aksiom, na jednu reč ili osećaj... Astronomija pokušava da nam podari model koji bi nam dao tu konačnu formulu. Filozofija isto tako pokušava već dugo da nam da taj konačni, pra – aksiom koji bi nam skinuo veo iluzije. Pesnici pokušavaju igrom reči da dođu do najslikovitijeg i transcedentalnijeg prikaza večne misterije. Duhovnost pokušava da nam svojim ezoteričnim pristupom koji se trudi da prodre u samu suštinu percepcije i shvatanje sveta, pokaže taj trenutak ili osećaj koji je mimo formula, aksioma ili reči.

U pitanju su milioni godina, u pitanju je ogroman napor, nepojmljivi napor... i to samo da bi se odgonetnulo šta je ovo što sada vidimo, što sada radimo, mislimo, imamo ili nemamo i što ćemo nesumnjivo ubrzo (smrću) izgubiti. Životni vek je kratak, vremena je jako malo, a pitanje je samo jedno... "Šta je sada sve ovo?".

Kao što je rečeno, najverovatnije baš sada, veliki se broj ljudi na ovoj planeti pita baš to pitanje. Možda neko sedi u nekom parku i gleda dete koje je upravo napravilo prvi korak, možda neko gleda scene svirepog ubijanja... možda je neko sada samo zatvorio oči i pita se šta je to što je sada "nestalo"… da li je to tamo "spolja" ili ovde "unutra"...

Da li će ovaj pokušaj, tj. tekst koji imate pred sobom uspeti na neki način da učini svet dosadnim i da ga konačno objasni? Sigurno NE. Možda je taj radoznali impuls i ta težnja ka neshvatljivom, jedino ono čime možemo najviše „doprineti“. Možda je ovaj momenat i sav njegov fenomenološko iskustveni totalitet ono što nikada nećemo moći objasniti. Možda će nas taj iskustveni omnizam (mišljenje i stav po kojem postoji jedna jedinstvena transcedentalna svrha, tj. uzrok koji u sebi sadrži ili povezuje sve stvari i ljude), dovesti do nebrojene količine parcijalnih otkrića koje ćemo onda pokušavati da integrišemo u šire smislene celine. Istina i poslednji odgovor nikada  nisu "tamo negde", oni kao da su nam svakog momenta i na svakom mestu u našim očima, ušima, rukama, mislima... Mi živimo istinu i konačni odgovor na konačno pitanje, ukoliko ga ima... U svakoj vremenskoj i prostornoj tački, odgovor je baš tu u toj tački i on prevazilazi konstrukte vremena i prostora… on je bljesak munje koji je beskonačno trenutan.