Mistična teolgija

Poglavlje 1

11. August 1980. Pre podne u Buddha Hall-u

Tvoje trojstvo iza postojanja, usmerava nas prema vrhuncu mističnog otkrivenja, uzvišen iznad svih misli i svetlosti; gde su jednostavne, apsolutne i bezuslovne misterije božanske istine skrivene u prozirnoj tami te tišine koja je otkrivena u tajnosti, jer ova tama, premda od najdubljeg mraka, je i pored toga blistavo jasna, i, premda izvan dodira i vida, ona prepunjuje naše nevidljive umove s raskošima transcendentne lepote.

Ovo je moja molitva. Kao i ti, voljeni Timothy trudeći se sam iskreno u mističnoj kontemplaciji, napustivši čula, delovanja intelekta i sve što se može osetiti i znati, i sve što nije i jeste. Jer pomoću ovoga ti možeš nesvesno da dospeš, iznutra koliko je to moguće, do jedinstva njega koji je izvan svih bića i sveg znanja. Na taj način kroz nesalomivo, apsolutno i čisto odricanje tvog bića od svih stvari, ti ćeš biti uzdignut do tog zračenja božaanske tame koja je izvan postojanja, nadmašujući sve i slobodan od svega.

Čovek je do sada živeo na vrlo šizofreničan način. Razlog zašto je postao podeljen nije vrlo teško razumeti. Vekovima mu je govoreno da se svet sastoji ne od jednog sveta već od dva sveta; sveta materije i sveta duha. Ovo je potpuna besmislica.

Svet se sastoji samo od jedne istine. Naravno, ta istina ima u sebi dva aspekta, ali ovi aspekti su nepodeljivi. Spoljašnji aspect izgleda kao materija a unutrašnji kao duša.  U njemu počiva centar i njegova periferija. Ova podela je prodrla u ljudski um na hiljadu i jedan način. To je postalo odvajanje između tela i duha. To je postaalo deoba između nižeg i višeg. To je postalo razdvajanje između greha i vrline. To je postalo odvajanje Istoka i Zapada.

Čovek je danas u tako nepotpunom, rasparčanom stanju, tako podeljen, da je gotovo čudo kako uspevamo da održimo sebe ujedno. Ova energija je iscrpljena samo u održavanju nas samih ujedno, jer se mi konstantno raspadamo.

Najveća potreba dana je da se dospe izvan ove šizofrenije, da se ode iznad svih podela, da se dospe do „jednog“ koji nije ni ovo ni ono, koji nije ni Istok ni Zapad, koji nije ni muškarac ni žena. To „jedno“ su mistici zvali Bog, istina moksha, nirvana, apsolut, dhamma, logos, tao – različita imena, ali upućuju na jednu istu realnost. Na neki način je do danas bilo moguće da se i dalje živi na šizofreničan način, ali sada to više nije moguće.

Mi smo došli do tačke gde se mora doneti odluka. Ako želimo da  egzistiramo moramo stvoriti sintezu, ili pre transcendenciju, svih dualnosti. Ako ne želimo da egzistiramo, onda ne postoji problem. Ako želimo da izvršimo opšte samoubistvo, onda su naravno svi problemi rešeni – ali ja ne mislim da je ikome potrebno ili da želi opšte samoubistvo.

Čovek je postigao mnogo uprkos svim vrstama ludosti. Čovek je osvojio mnoge vrhove; religiozne, estetske, poetske, muzičke. Sve se ovo dogodilo uprkos svim vrstama ludosti koje nastavljamo da podržavamo, hranimo, jer stečeno pravo ne želi da vi budete sjedinjeni i jedno; stečena prava žele da vi ostanete podeljeni.

Kada je Rudyard Kipling rekao:“Istok je Istok, a Zapad je  Zapad, nikada se to dvoje neće sresti,“ on je dao izraz stečenim interesovanjima/vested interests. Oni žele da svet ostane podeljen, oni žele da čovek ostane podeljen – u mnoge religije, filozofije, političke ideologije, na svaki mogući način bi oni želeli da ne postane jedinstveni. Zašto? Jer čoveka koji je integrisan, nije moguće potčiniti. Njega ne mogu eksploatisati sveštenici ili političari. Zapravo on postaje potpuno oslobođen od svih mogućnosti eksploatacije i ugnjetavanja. On postaje  individua, on postaje buntovnik, on postaje inteligentan. On postaje tako prodoran i otvoren da može videti kroz sva praznoverja, ma kojiko strara i drevna. On može videti glupost u kojoj je čovečanstvo živelo – i ne samo živelo nego i slavljeno. On može videti besmislenost nacionalizma, krajnju besmislicu tolikih mnogih religija u svetu.

Ima tri stotine religija u svetu i barem tri stotine podsekti. On može jasno videti da se deljnjem materije od duha stvara podela u samom biću čoveka – jer telo, materija, nije ništa drugo do manifestacija duha, a duh nije ništa drugo do neispoljena materija, nemanifestovano telo.

Bog i svet nisu dve stvari. Bog nije tvorac, a svet nije tvorevina; Bog i svet su jedno. To je proces kreaativnosti. Vi možete podeliti kreativnost na dva dela, na kreatora i kreirano, ali u stvari podela je neosnovana. To je jedan tok kreativnosti. Bog nije tvorac, dopustite mi da vas stalno podsećam, a svet nije tvorevina. Cela  egistenncija je kreativna energija poput reke.

Moji sannyasini moraju razumeti ovo jedinstvo na koliko je moguće načina, tako da ni jedan kutak vašeg bića ne postane podeljen. Zapad je vrlo ponosan na svoj materijalizam, nauku, tehnologiju. Taj ponos ga sprečava da uđe u duboko opštenje sa Istokom, ali taj ponos nije ništa u poređenju sa egom Istoka.

Istočni ego je dakle više suptilan i daleko više opasan, daleko više otrovan. Istočni ego se pretvara, projektuje, hvališe se svojom spiritualnošću. Naravno, ljudi koji misle da su spiritualni mogu da osuđuju ljude koji su materijalisti lakše i vice versa, jer čak i materijalista oseća na neki način da je materija niža realnost. On možda čak neće svesno verovati ni u kakvu višu realnost, ali uslovljavanje je tako staro – ono je prodrlo u krv, u kosti, u samu moždinu – da čovek može postati svesno materijalista, ali da u dubini on ostane deo celog nasleđa čovečanstva. Zbog toga zapadni ego nije od tako velike opasnosti, ali istočni ego je vrlo opasan – iz jednostavnog   razloga što je on mnogo suptilniji, skriveniji, nije na površini, više je nesvestan.

Istok nastavlja da objavljuje sebe izvorom spiritualnosti, izvorom sveg misticizma – što je očevidna besmislica. On zavisi samo od neznanja. Ako pitate nekog istočnog takozvanog mahatmu, bićete iznenađeni da on ništa ne zna o drugim spiritualnim učiteljima koji su postojali u drugim delovima sveta. On nije čuo za Lao Tzua, Chuang Tzua, Leith Tzua, Ko Hsuana. On nije čuo o Lin Chiu, Bashou, Bokuju. Nije ništa čuo o Pythagori, Heraclitu ili Dionysius-u.

Mi ćemo raspravljati o Dionysiusu u ovom ciklusu. Dionysius je jedan od najvećih Buddha za svagda. Kad god istočni učenjak uopšte naiđe na osobu kao Dionysius, on počinje misliti da mora da je pozajmio učenje sa Istoka. Izgleda da se prećutno podrazumeva pretpostavka; da Istok ima neki monopol nad spiritualizmom. Niko nema nikakav monopol. Istok ili Zapad ne može činiti nikakvu razliku u spiritualnom rastu. Jesus je mogao postati Buddha u Atheni. Nema potrebe da se pozajmljuje ni od koga.

Da, naučno eksperimentisanje je baš nedavno otkrilo neobičnu pojavu; da kad god jedan naučnik otkrije nešto, gotovo istovremeno mnogi ljudi svuda okolo na zemlji otkriju istu stvar na drugačije načine. Kaže se da je Albert Einstein rekao: „Da ja nisam otkrio teoriju relativnosti, onda bi za oko dve godine neko drugi bio prinuđen da je otkrije.“

Zašto se to događa da neki naučnik radeći negde daleko u Rusiji otkriva nešto gotovo istovremeno sa nekim drugim naučnikom koji radi u Engleskoj ili u Americi, u Indiji ili u Japanu – ne znajući ništa o drugom, ne bivajući čak ni svestan postojanja drugoga, ne znajući da neko drugi takođe radi na istom problemu.

Sada postaje sve više i više jasno da u svim velikim otkrićima, premda je početni napor načinjen svesnim umom, krajnji rezultat uvek dolazi kroz nesvesno. A najdublji sloj nesvesnog uma je kolektivan. Ja sam drugačiji od vas kao osoba, vi ste različiti od mene kao osobe – ukoliko je svesni um u pitanju. Ako uđete malo dublje, mi nismo tako različiti u nesvesnom umu. Ako krenete još malo dublje, mi srižemo čak i bliže u kolektivno nesvesnom.

A mistici kažu da postoji čak i malo više nego kolektivno nesvesno; oni to nazivaju univerzalno nesvesnim, ili bogom. To je sam centar. U tom centru se svi mi susrećemo i svi smo jedno. Svi veliki uvidi dolaze iz tog centra. Samo je pitanje ko gleda u tom pravcu – mi ćemo dobiti uvid prvi. Inače uvid započinje da se događa mnogim ljudima; oni možda ne gledaju u to i stoga će to propustiti.

Alan Wats, pišući ovu malu raspravu ogromne lepote, Theologia mystica od sv. Dionisyus-a, kaže da je čovek u iskušenju, velikom iskušenju, da Dionysius mora da je posetio Istok; a ako nije, neki mistik sa Istoka je putovao u Athenu.

U onim danima, kada je Dionysius živeo, mnogi putnici sa Zapada su počeli da dolaze u Indiju. Sa dolaskom Aleksandra Velikog mnoge barijere su uklonjene, načinjeni su mnogi mostovi. A to nije bilo jednostrano; mistici sa Istoka su počeli da putuju prema Zapadu. Čak i jaina (đainski) monasi, koji su živeli potpuno nagi, za koje je zapadna klima nužno mnogo štetnija nego što je Poona za vas, oni su išli u Alexandiju, Athenu, do najdaljih uglova znanog sveta.  Na jaine se poziva u drevnim Athenskim raspravana kao na „gimnosofiste“ Sophist znači neko ko traga za istinom, a gimno dolazi od reči jainu. „Gimnosofista“ je ime za jain-skog (đainskog) mistika koji je prodro u Athenu. Veliki su se poslovi odvijali između Indije i Grčke. Naravno, sa poslovnim ljudima, trgovcima koji dolaze i odlaze, postojala je velika razmena misli.

Alan Watts misli ili da je Dionysius posetio Indiju... jer način na koji govori je tako istočni, uvidi koje otkriva su tako istočni. Čak i njegove reči podsećaju čoveka na na upanishade i ništa drugo. Tako Watts misli ili da je on posetio Istok ili je neko sa Istoka ili su mnogi, uticaji sa Istoka na neki način njemu postali dostupni. Ali ja uopšte nisam doveden u iskušenje na taj način.

Moje vlastito iskustvo i razumevanje je ovakvo; da velike istine izbiju u mnogim mestima na gotovo sličan način. Lao Tzu nikada nije došao u Indiju i niko iz Indije ga nikada nije posetio. Kina i India su bile odvojene velikim Himalayskim planinama; nije postojao poslovni odnos između Indije i Kine; nije bilo nikakve vrste komunikacije. Pored toga, ono šta Lao Tzu kaže je tako slično upanishadama, jeste tako istovetno sa učenjima Buddhe, da postoji veliko iskušenje da se veruje da je morala postojati komunikacija – ili je Buddha pozajmio od Lao Tzua, ili je Lao Tzu pozajmio od Buddhe.

Međutim ja vam kažem, niko nije pozajmio ni od koga drugog, oni su svi pili iz istog izvora. A kada vi okusite okean, bilo da ga kušate na indijskoj obali ili na kineskoj obali, nema razlike; ukus mu je uvek isti, isti slani ukus. Takva je istina; ona ima isti ukus, istu aromu, isti miris. Možda u izražavanju toga postoji mogućnost novih razlika u jeziku, ali to mnogo ne mari. Ponekad čak ni ove razlike ne postoje.

Dionysius je hrišćanin, i to jedan od pravih hrišćana. Izgleda da Fridrich Nietzche nije bio svestan Dionisyusa i njegove mistike; inače ne bi rekao da je prvi i poslednji hrišćanin umro na krstu pre dve hiljade godina. U stvari, bilo je još nekoliko Hristova (Christs) više u Hristovoj tradiciji. Dionysius je jedan od najlepših od svih njih. Onda postoji Meister Eckhart, Sv. Francis, Jacob Boehme i nekoliko više – ne mnogi naravno, jer hrišćanstvo je postalo tako organizovana religija da je misticima postalo nemoguće da postoje, ili čak i ako postoje oni su otišli u podzemlje. Oni su to morali; nije bilo drugog načina.

To je baš kao što danas u Rusiji ne možete biti mistik a da se ne skrivate. Jer da budete mistik u Rusiji znači da ste umobolni, da treba da bude hospitalalizovani, mora da vam se da šok insulinom ili električni šok.

Sreća je da Buddha, Lao Tzu, Jesus, Mahavira nisu bili rođeni u današnjoj Sovjetskoj Rusiji. Jesus ne bi bio raspet u Sovjetskoj Rusiji, to je istina, ali bi prošao kroz mnogo sofisticiranije torture. Rapeće je vrlo primitivna pojava, a nije ni tako opasna; ona vas ubije, to je sve. Električni šokovi vas neće ubiti, ali oni će uništiti sav vaš sjaj, svu vašu slavu, svu vašu inteligenciju. Oni će vas prisiliti da vegetirate. Vaš život će postati isto tako, koliko je moguće, beživotan. Vi ćete nastaviti da egzistirate, ali će to biti puka egzistencija, samo preživljavanje. Vaše dostojanstvo će se izgubiti.

Jesus je umro kao dostojanstven čovek. On je umro sa ogromnom radošću, umro je ispunjen. Ali da je rođen danas u Rusiji on bi morao da umre vrlo nedostojanstvenom smrću, ili ako bi živeo morao bi da živi vrlo nedostojanstvenim životom.

U Rusiji sada, zaista religiozna osoba mora da ide u podzemlje. Tamo ima mnogo sanyasina koji moraju da idu u potaji. Oni rade u podzemlju – u suterenima se sastaju u tami noći. Kakav smo ružan svet mi stvorili, gde ne možete meditirati javno, kada ne možete diskutovati otvoreno o istini, ni o ljubavi. Da meditirate kao da vršite neki prestup, ne pokazuje da je čovečanstvo napredovalo; na mnogo načina ono je nazadovalo.

Hrišćaanstvo je činilo isto dve hiljade godina na Zapadu. Komunizam je izdanak hrišćanstva. Šta god da komunisti sada čine oni su naučili od hrišćanskih popova. Hrišćanstvo je uništilo sve mogućnosti misticizma.

Postojala su samo dva načina da se ne bude progonjen. Jedan je bio da se ide u tajnosti ili pobegne u neku pustinju, na neke planine. A druga mogućnost je bila da se egzistira kao formalni hrišćanin na površini, da se koristi hrišćanski jezik, a da se vaš unutrašnji rad nastavlja privatno. To je ono šta je Dionyisius radio.

Bićete iznenađeni da saznate; on je bio prvi episkop Athene. Mora da je bio čovek retke inteligencije. Da ostane episkop Athene, a ipak da prodire u najdublje misterije života kao Buddha, Lao Tzu, Zarathustra, mora da je bio čovek retke inteligencije. On je udesio „fasadu.“ Prevario je hrišćansku organizaciju.

Njegovi spisi nisu štampani dok je bio živ. Mora da je uredio to na takav način da samo budu štampani kada on umre. Da su spisi bili štampani za života, bio bi izbačen iz crkve, proganjan, mučen. A čovek razumevanja, čovek koji nije na neki način samoubilački, ne bi želeo da bude nepotrebno proganjan Ako to postane nužno, on bi prihvatio izazov. Ali on to nije tražio; on nije ni na koji način priželjkivao da bude mučenik. On nije samoubilački, nije nasilan prema samome sebi.

Dionysius je redak čovek; živeći sa glupim hrišćanstvom i njegovom krutom organizacijom, koji je episkop a ipak sposoban da dostigne krajnje vrhunce svesti nešto je vredno hvale.

Pre nego što uđemo u ove lepe sutre Dionysiusa, nekoliko stvari mora da se razumu. Prva; ove sutre su napisane kao pisma njegovom učeniku Timothy-u. Sve što je  zaista veliko, sve što je zaista najviše, iz trannscendentalnog, može samo da se saopšti učenicima. To mora da bude upućeno onima koji vas   vole, onima koji imaju duboku usklađenost s vašim srcem. To se ne može uputiti masi, gomili, ravnodušnom, neprijateljskom. Velike istine se saopštavaju samo kada postoji ljubav. Moguće je samo da se između majstora i učenika prenese istina.

Učenik označava čoveka koji je otvoren da prima. Učenik označava nekoga ko potpuno veruje da ne postoji pitanje dokazivanja, jer ove duboke misterije se ne mogu prosuđivati. Ne postoje dokazi za njih, izuzev vašeg verovanja u majstora. Naravno, ako verujete majstoru, majstor može da vas dovede do prozora odakle možete videti široko nebo sa svim njegovim sjajem... sa milionima zvezda. Ali ćete barem toliko morati da mu verujete; da mu dozvolite da vas drži za ruku, da mu dozvolite da vas dovede do prozora. Ako počnete da raspravljate o prozoru i njegovom postojanju, ne postoji način da vas uveri.

Ne postoje dokazi za boga; nikada ih nije bilo, a nikada ih neće ni biti. Oni koji su saznali, saznali su; samo usled duboke intimnosti, zbog ljubavnog čina sa majstorom. To nije pitanje ubeđivanja nekoga, nije pitanje određene ideologije; to je jednostavno luda ljubavna stvar. Vi naiđete na čoveka kao što je Dionyisius i samo njegovo prisustvo vam je dovoljno; samo prisustvo postaje dokaz da ima mnogo više stvari u životu nego što ste ikada sanjali. Prisustvo čoveka prodire u samo vaše srce. Prisustvom čoveka događa se nešto u vama,  aktivira nešto u vama o čemu nikada ranije niste bili svesni. Počinjete da čujete pesmu, počinjete da vidite lepotu, počinjete da osećate novo raspoloženje ushićenja, ekstaze – bez ikakvog vidljivog razloga. Onda postaje moguće predavanje vašeg ega takvom čoveku.

Kada predate svoj ego majstoru, majstor je samo jedno opravdanje. Vi se stvarno predaje bogu, ne majstoru. U stvari, vi se jednostavno predajete. Uopšte nije važno kome, nije pitanje kome, pitanje je da vi predajete ego. Onog momenta kada je ego predat postoji mogućnost opštenja (veze, introspekcije i verske zajednice).

Ovo su pisma od Dionysiusa njegovom najvoljenijem učeniku, Timothy-u.

Druga stvar, da se zapamti, je ovo: Hrišćanstvo, postajući religija o Jesus-u, propustilo je nešto od ogromne važnosti. Zato što je pokušavalo da postane religija o Jesus-u nije moglo postati religija Jesus-a. A religija o Jesus-u nije religija Jesus-a. U stvari, religija o Jesus-u jeste protiv religije Jesus-a, jer kada religija postaje o (Jesus-ovoj) osobi, vi gubite kontakt sa njegovom unutrašnjom realnošću, počinjete da se bavite njegovim spoljašnjim izrazima.

Hrišćanstvo je bilo previše zainteresovano za sleđenje Jesus-a kao jedanog primera. Sada, to ide pogrešnim pravcem. Niko ne može da sledi Jesus-a kao neki primer, njegov život ne može biti primer ni za koga drugog, jer određen život postoji u određenom kontekstu. Da budete tačno kao Jesus potrebna vam je čitava situacija, ceo kontekst u kome je Jesus postojaao. Gde možete naći opet isti kontekst. Život nastavlja da se menja; nikada nije isti, čak ni u dva uzastopna momenta. Ne možete biti Jesus iz Nazareth-a, nemoguće je; više ne postoji Nazareth. Vi ne možete biti Jesus, jer taj jevrejski um koji je raspeo Jesus-a više ne postoji.

Među mojim sannyasininima ima hiljada jevreja. Jesus ne bi verovao svojim očima, ako bi video ovo! On je bio jevrejin – rođen je kao jevrejin, verovao je u sve osnovna pravila judejske religije – još može da nađe mnogo sledbenika. Ja nisam jevrejin – ne govorim jezikom jevreja, ne verujem u judejska osnovna pravila – a ipak sam mogao da nađem hiljade jevreja. Kontekst se promenio; svet je potpuno drugačiji. Dvadeset vekova je prošlo.

Takođe, kad god počnete pokušavati da sledite izvesnu osobu kao primer vi postajete imitatori, postajete lažni, gubite autentičnost, više niste vi sami. A da učine stvar vrlo jasnom i snažnom, hrišćani su insistirali za dve hiljade godina na vrlo apsurdnoj stvari. Apsurdnost je da s jedne strane hrišćanstvo kaže: „Sledite Jesus-a, imitirajte Jesus-a! Neka Jesus bude vaš primer!“ A s druge strane isto hrišćanstvo nastavlja da vam govori: „Jesus je bog, božji jedinorodni sin, i vi ne možete biti u odnosu sa bogom na isti način.“ Možete li videti apsurdnost? S jedne strane kažete: „Sledite Jesus-a, budite kao Jesus!“ A s druge strane vi sebi činite to apsolutno nemogućim, da budete kao Jesus, jer Jesus ima specijalan odnos sa bogom a vi ne možete imati taj odnos, to nije moguće.

Otuda je hrišćanstvo stvorilo nemoguću religiju na zemlji, kazujući ljudima takve besmislice. Takav jedan apsurdan pristup je prinuđen da stvori krivicu. Ljudi pokušavaju da slede Jesus-a, ali oni ne mogu biti nalik Jesus-u; otuda nastaje krivica, oni osećaju krivicu. Ni jedna druga religja nije stvorila toliko mnogo krivice na zemlji kao hrišćanstvo. Hrišćanstvo se pokazalo velikom nesrećom iz jednostavnog razloga, jer se nije pretpostavljalo da stvara krivicu. Ako religija stvara krivicu onda vas čini depresivnim, onda vas čini frustriranim sa sobom, onda stvara suptilaan samoubilački instikt u vama.

Istinska religija vas oduševljava, uzdiže, obogaćuje vaše biće, čini vaš život više radosnim, stvara više mogućnosti za vas da slavite i uživate. A Jesus nastavlja da govori svojim učenicima: „Uživaajte! Uživajte! Ja vam kažem uživajte!“ A šta je hrišćanstvo uradilo? Ono je učinilo baš suprotno. Dionysius je bio svestan ove činjenice.

Treća stvar; iskustvo istine je kao muzika – da, više nalik muzici nego nalik ičemu drugom, jer ne možete opisati muziku nikome drugom. Možete reći da je bila lepa, ali to je jedna procena, vaše mišljenje. Vi ne opisujete muziku, vi opisujete vaše raspoloženje koje se dogodilo kroz muziku. Ne postoji način da se opiše lepota muzike. 

Isto je istinito o religioznom iskustvu. Zbog toga je autentična  religija uvek mistična. Pod „mističnim“ ja podrazumevam nešto što se može osetiti, iskusiti, ali nikada ne može da bude opisano. Premda vi znate to, nesposobni ste da je učinite znanom drugima; vi ste gotovo nemi. Što više znate, više ste nemi. Kada ste ovo potpuno upoznali, postajete gotovo potpuna neznalica.

Dioyisius je imao specijalnu reč za to; on to zove agnosia. Mora da ste čuli reč „agnostik,“ tu reč je Bertraand Russell koristio za sebe. Ateisti kažu da ne postoji bog, ali on kaže to kao da on zna – to „kao da“ je uvek prisutno – kao da je istražio čitavu realnost i došao do saznanja da ne postoji bog. U objavi da ne postoji bog on je objavio njegovo znanje. On je gnostik; on zna. Gnosis znači znanje. Teista kaže da postoji bog – kao da on zna, kao da ga je dostigao, dospeo (do boga). On je takođe gnostik, on ima gnosis, znanje.

Agnostik označava čoveka koji kaže, „ja ne znam, ni ovaj put niti onaj.  Ja ne znam da li bog jeste ili nije. Ja sam krajnja neznaalica.“ Otuda Bertrand Russell kaže, „ja sam agnostik.“ On mora da je otkrio tu reč kod Dionysius-a; agnosia. Međutim Dionysius-ova upotreba reči je daleko više moćna i uverljiva, daleko više bremenita nego Bertrand Russell-ova; Bertrand Russell-ova ne može biti više nego osmišljena logička tvrdnja. On je logičar, matematičar; nikada nije meditirao, nikada nije išao u sebe. On kaže da je agnostik, ali nikada nije pokušao da ode izvan toga, kao da je agnosticizam najviši i nema ništa više da uradi u pogledu toga.

Moje osećanje je da on nije istinski agnostik. Ateista kaže, „ja znam da nema boga,“ teista kaže, „ja znam da postoji bog,“ a Bertrand Russell-ski agnosticizam kaže, „ja znam da ne postoji način za saznanje“ – ali to znanje, to prećutno znanje postoji.

Dionyisius kaže da čovek može znati boga samo kada dođe do momenta kada ne zna ništa; stanje ne-saznanja jeste otvaranje vrata. Pod rečju agnosia on misli tačno na isto kao što upanishade misle. Jedna od najčuvenijih upanishada, kenopanishad, kaže:

„To shvata onaj koji to ne shvata.

Ko shvata to, ne zna to.

To ne razumu oni koji razumu to.

To razumu oni koji ne razumu to.“

To nas podseća na zen majstora Yuang-Chia. U svojoj pesmi o prosvetljenju on kaže:

„Vi ne možete shvatiti to;

vi se ne možete osloboditi toga.

U nesposobnosti da shvatite to, vi to shvatate.

Kada ste tihi, to govori;

kada vi govorite, to je tiho.“

To nas podseća na veliku Sokratsku tvrdnju: „Ja znam samo jednu stvar, da ništa ne znam.“

Agnosia označava stanje ne-saznanja. To je ono šta samadhi jeste, to je ono o čemu je meditacija; stanje ne-saznanja (not-knowing).

Meditacija stvara to stanje, agnosia. Kada vam je meditacija pomogla da spalite sve vaše znanje, da rasteretite sebe džinovskog tereta uslovljavanja, kada vas ostavi potpuno tihe, kao mala deca puna čuđenja i strahopoštovanja, to stanje se u Indiji naziva samadhi. Samadhi znači  sve je rešeno; nema više ni jednog pitanja i više nema ni jednog odgovora; čovek je potpuno smiren i ćutljiv. Nema više nikakve vere i nema više nikakve sumnje. Dionysius to naziva agnosia. Kroz agnosiu  čovek dolazi do saznanja.

Ovo je krajnji paradoks misticizma; da pomoću ne-saznanja čovek saznaje to, a pomoću saznanja on to ne postiže. Ne-saznanje je daleko više nego sve znanje. Univerziteti vam daju znanje, ali kada uđete u buddhino-polje majstora vi ulazite u anti-univerztet, Na univerzitetu vi učite više i više znanja, informacija; vi akumulirate. U anti-univerzitetu majstora vi se odučite (zaboravljate ono što je naučeno) sve više i više... dolazi momenat kada ne znate ništa.

To je vrlo neobičan momenat, stoga je to Dionysius opisao sa čudesnom lepotom; on to naziva „prozirnom tamom.“ Mnogi mistici su to nazivali različitim imenima, ali Dionysius izgleda 10da ih sve nadmašuje. Prozirna tama... tama koja je čista svetlost. On to takođe nazivaa docta ignorantia, doktrina o neznanju. On takođe to zove „saznajuće neznanje.“ Možete uporediti to sa znanjem o obrazovanim sveznajućim ljudima. Obrazovane ili sveznajuće ljude Dionysius naziva ljudima koji imaju „neznalačko znanje.“ Dakle on deli ljude na dve kategorije; one koji pripadaju svetu neznalačkog znanja – oni znaju mnogo, ne znajući ništa – a druga kategrija, ljudi koji pripadaju svetu saznanjnog neznanja – oni ne znaju ništa, otuda oni znaju sve.

Sada slede sutre: