Ramakrišnino jevanđelje

  • Autor:
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN: 86-7782-055-8
  • Godina izdanja: 2007
  • Broj strana:
  • Povez: Mek
  • Pismo: Latinica
  • Akcija: 1
Cena: 1100 RSD Ubaci u korpu

PREDGOVOR

DRUGOM IZDANJU

            Ova knjiga sadrži inspirativne reči velikog svetskog Učitelja ovog doba, Šri Ramakrišne Paramahamse, gurua Svami Vivekanande i njegove braće. Ovo je niz razgovora u kojima su najviše duhovne istine tumačene od strane Učitelja, jednostavnim jezikom sa jednostavnim ilustracijama, učenicima kao što je Svami Vivekananda, i ljudi kao Kešab Čandra Sen, Dr. Sirkar i drugi. Te razgovore je pažljivo zapisao i sačuvao jedan ozbiljan i odan domaćin, učenik M. i preveo ih na engleski jezik. Primio je srdačnu pohvalu Svami Vivekanande.

Prvo izdanje ove knjige objavio je Bramavadin ured, iz Madrasa. Pošto učenja sadržana u njoj nude potpuno i duboko izlaganje univerzalne religije i filozofije Vedante u svim njenim aspektima, te kako ne postoji metafizički problem ili praktična spiritualna teškoća koji nisu navedeni i rešeni na ovim stranicama, a budući da je uzvišena poruka data od velikog Učitelja i da posebno odgovara sadašnjem dobu, potreba za primercima ove knjige je u stalnom porastu. Da bi se udovoljio tome, zadatak objavljivanja drugog potpuno prerađenog izdanja od strane autora, poveren je Ramakrišna Matu iz Madrasa i oni su imali veliko zadovoljstvo u prezentaciji ovog dela ozbiljnoj i misaonoj javnosti.

Madras,

1. decembra 1911.                                      

PREDGOVOR TREĆEM IZDANJU

S proticanjem vremena dolazi šire priznanje spiritualnoj dubini Šri Ramakrišninom učenju i životu, kako u istočnim tako i u zapadnim zemljama. Njegovi iskazi odišu divnim duhom harmonije, njihova naivna jednostavnost i široka osnova spiritualnog života koju oni pokrivaju - svi oni pokaziju osobena mesta koja očaravaju sve koji stupe i kontakt s njegovim učenjem. Možemo reći da oni nude nebesku manu mnogim gladnim dušama. To se ispoljilo kroz stalno rastući krug njegovih sledbenika i poštovalaca širom sveta i stalno rastuću žeđ da saznaju više o njemu. Tako mi nudimo našu poniznu službu Učitelju i njegovim sledbenicima izdajući treće izdanje ove dragocene knjige.

Zbog preteranog povećanja cene štampanja i papira bili smo prinuđeni da neznatno povećamo cenu knjige.

Šri Ramakrišna Mat – Mjlapore, Madras.

UVOD ZA IZDANJE IZ 1978.

Istorija evanđeoske literature

 

M-ova sopstvena skraćena verzija jevanđelja Šri Ramakrišne na engleskom jeziku ponovo se pojavila pred javnošću 1978., nakon perioda od oko trideset šest godina mirovanja. Kada je Svami Nikhilanandin celovit prevod na engleskom jeziku M-ovog bengalskog Šri Ramakrišna Kathamrita (Sri Ramakrishna Kathamrita), objavljen pod naslovom Šri Ramakrišnino jevanđelje 1942. (The Gospel of Sri Ramakrishna), ova dragocena knjiga, koja je bila jedino autentično delo koje je širilo veliko Učiteljevo učenje do tada među engleskom čitalačkom publikom, bilo je povučeno iz opticaja. Ipak čak i sada, mnogi poklonici velikog Učitelja koji su slučajno doživeli više izdanja te stare knjige, uzbuđeni su tim, M-ovom sopstvenom engleskom verzijom; jer ne nalikuje na Svami Nikhilanandinu, to nije prevod rečenice po rečenicu, nego M-ovo vlastito tumačenje svojih misli, pre nego jezika, direktno na engleskom, s mnogo detalja i razjašnjavajućih ponavljanja. Uporni zahtev za ponovnim izdanjem stoga je dolazio od engleske čitalačke publike, iz Indije i inostranstva. U skladu sa ozbiljnošću njihovog interesovanja za delo, javnost je odgovorila velikodušno na našu molbu za finansijsku pomoć kod njegovog izdanja. Knjiga se sada, zbog toga, pojavila u dvojakom obliku - kao ekonomski potpomognuto izdanje i kao skuplje, luksuzno izdanje.

Predstavljeno delo (skraćeno) “Ramakrišnino jevanđelje” zadobilo je istorijsku važnost u razvoju jevanđeoske literature, pored njegove svojstvene spiritualne privlačnosti i njegove uzbudljive sposobnosti da oživi mrtvu prošlost. M. ili Mahendra Nath Gupta, poznat takođe kao Učitelj Mahašaj, bio je, tako reći, doveden od strane Promisli da zabeleži razgovore velikog Učitelja i da ih preda budućem naraštaju. Kao što je Svami Šivananda, direktni učenik Učiteljev i drugi predsednik Ramakrišna Matha, primetio: “Kada god se vodio interesantan razgovor, Učitelj je privlačio njegovu pažnju na izgovorene svete reči. Tada nismo znali zašto je Učitelj to činio. Sada možemo razumeti da je taj Učiteljev postupak bio od važnog značaja; jer je bilo rezervisano za Učitelja Mahašaja, da svetu podrobno preda izreke Učitelja.”

Dok je naimenovao M-a na taj način, veliki Učitelj, koji je izbegavao publicitet i obožavanje kao znamenite ličnosti, takođe je zabranio ovom učeniku da piše o njemu u novinama kao što je to činio Kešab, pa je ovaj dragoceni dnevnik razgovora stoga ostao nepoznat i nepročitan ni od koga, do 1897. godine. Svih tih godina dnevnik je bio kod M-a - da ga čita i vraća se na krilima mašte, oživljavajući te stare ekstatične dane i iskustva koja je imao tokom Učiteljevog života.

U oktobru i novembru 1897., više od deset godina posle Ramakrišnine smrti 1886., po prvi put su se pojavili neki važni delovi ovog dnevnika u štampi, kao dva članka, pod nazivom ’Ramakrišnino jevanđelje’ - i to na engleskom jeziku, svetskom jeziku našeg vremena, a to je činjenica koju svi ljudi koji znaju engleski treba da zapaze. Uz to, zbog visoke ocene i potvrđivanja autentičnosti ta dva članka, Svami Vivekananda je napisao ova kratka, ali znamenita pisma objavljena u knjizi. Možda ga je takođe, veliki Svami podstakao da iznese dnevnik u celini, u obliku knjige, za dobrobit čovečanstva, i otuda je danas čovečanstvo dobilo ovaj neuporediv spis, Ramakrišnino jevanđelje. Ono je objavljeno u nastavcima u pet knjiga na bengalskom jeziku, 1902., 1905., 1907., 1910. i 1932. godine, po redosledu. Svami Vivekananda verovatno nije video jevanđelje na bengalskom jeziku, jer je umro u julu 1902., a prvi deo te knjige na bengalskom, objavljen je tokom te godine. U Svamiđijevom životu ne nalazimo nagoveštaj da je to video. Zbog toga se prvi nastavak verzije na engleskom jeziku, koji je izmamio Svamiđijevu obilnu pohvalu i odobravanje, smatra od ogromne važnosti sa istorijskog stanovišta za jevanđeosku literaturu. Međutim, moramo priznati da se ni jedan primerak od ta dva prva članka iz 1897. godine nije našao do danas, uprkos energičnom traženju. Ipak možemo sa sigurnošću pretpostaviti da ih je M. uneo u svoju verziju na engleskom, o kojoj mora da je razmišljao i koja je prvo bila izdata 1907., pet godina nakon izlaska prve knjige na bengalskom jeziku.

Ovo izdanje iz 1907., je sada izašlo kao M-ova skraćena  verzija jevanđelja na engleskom. Knjiga nije prevod u doslovnom smislu nego nezavisno delo koje je napisao sam M. o istoj temi na osnovu svog dnevnika. Prvo izdanje iz 1907. priredio je Bramavadin ured iz Madrasa, a njegovo drugo, od samog autora korigovano izdanje i oslobođeno Biblijskog načina izražavanja, objavio je Ramakrišna Math, Madras, 1911. godine. Kasnije je objavljeno nekoliko izdanja od strane Matha iz Madrasa, koja su bila u opticaju do 1942. godine, kada je objavljen celovit prevod na engleski jezik Svami Nikhilanande. Međutim, ova M-ova verzija na engleskom je previše dragocena i autentična knjiga, da bi bila bačena u antikvarnicu i zaboravljena, stoga je mi ponovo izdajemo kao skraćeno izdanje jevanđelja. Neka poglavlja u II delu imaju neizmernu naučnu važnost, osvetljavajući Ramakrišnine izreke: “Moja realizacija ide iza Veda i Vedante.”

U ovom kratkom uvodu ne pokušavamo da damo neki pregled velikih učenja sadržanih u knjizi. Ipak osećamo da je za sprečavanje pogrešnog razumevanja, naročito među zapadnim čitaocima, ovde potrebno objasniti izraz koji Učitelj često koristi u ovim učenjima, a ovde je preveden kao ’žena i zlato’. Izvorni indijski izraz sanskrtskog porekla, ’Kamini Kančana’ je preveden kao ’žena i zlato’. To je vrlo nesavršen prevod, i bilo bi bolje prevesti ga kao ’požuda i gramzivost’; ali, izraz, ’žena i zlato’ se do sada utemeljilo u upotrebi, u jevanđeoskoj literaturi i sada je teško ispraviti ga. Međutim, bila bi ogromna nepravda prema velikom Učitelju, koji je na sve žene gledao kao na manifestaciju Božanske Majke, ako neki kritički čitalac taj izraz bude interpretirao kao ženomrzački. Sanskrt je divan jezik s nekoliko sinonima za istu ideju sa suptilnim razlikama u značenju, a sanskrtska reč ’Kamini’ u stvari ne znači ’žena’, nego ’sklona seksu ili uzbuđena žena’. Tako, kada god Učitelj grdi ’ženu i zlato’, u ovom tekstu to mora da se shvati samo kao opomena protiv ’seksualnosti i požude’, ili ’pohote i gramzivosti’, koje su ljudima najveće prepreke ka spiritualnom napretku.

O SAMOM AUTORU

            Prirodno je za čitaoca ovakve dragocene knjige kako oseća potrebu da sazna više pojedinosti o životu i ličnosti njenog velikog autora, ali uzevši u obzir pitanje prostora, primorava nas da takvog ozbiljnog tragaoca uputimo na sam detaljan prikaz koji smo dali u potpunom prevodu jevanđelja pod naslovom ’Pisac jevanđelja, Mahendranath Gupta’. Ovde je dovoljno reći da je on bio jedinstven kao što je i njegova knjiga. Obrazovani profesor u orijentalnim i zapadnim umetnostima i naukama, osećao je da je život u njegovoj zajedničkoj porodici vrlo nesrećan i jadan da bi se i dalje podnosio, pa je jedne ponoći izašao sa mišlju da izvrši samoubistvo. Međutim rano ujutro, božanska sudbina, koju mi obično nazivamo slučajem, usmerila ga je nesvesno u vrt Dakšinešvar hrama, ka božanskom prisustvu našeg velikog Učitelja. Šta je usledilo nakon nekoliko narednih trenutaka - tako važno u spiritualnoj istoriji čovečastva - čitalac će naći na početnim stranicama ove velike knjige. Doslovno, čovek koji je otišao da umre, ostao je da bi prošao kroz duhovno uspinjanje bez fizičke smrti. Našao je pravi poziv svog života, istinsku svrhu svog zemaljskog boravka. Mahendra Nath, profesor nauka i umetnosti i učitelj studenata na koledžu, sada je postao pisac Ramakrišninog jevanđelja i anonimni učitelj čovečanstva, baš kao što je veliki Vjasa u drevnim vremenima dosegao vhunac svoje duhovne službe kada je počeo beležiti život i učenje Šri Krišne.

Tokom poslednjih dvadeset sedam godina svog života povukao se iz profesorskog posla, i živeo životom pravog sveca u sobi na trećem spratu Morton ustanove - u sobi koju je doslovno preobrazio u modernu Naimisaranju, i koja je odjekivala tokom čitavog dana, a ponekad i noću, rečima Boga, koje su dolazile sa njegovog lica nalik rišiju, upućene ozbiljnoj grupi Božjih-obožavalaca koji su sedeli oko njega. U neko drugo vreme, često oko ponoći, pozivajući prisutnog poklonika-učenika on bi rekao: “Čujmo reči velikog Učitelja u dubokoj noći kako On objašnjava istinu o Pranavi.” I tako predanom-sekretaru bi diktirao, pokrećući dubinu svoje izvanredne memorije uz pomoć svog dnevnika i duboke meditacije, oživljavajući one blažene dane  koje je proveo sa Učiteljem, šta je onda čuo, sa jasnim i detaljnim opisom slikovitog objašnjenja u kome su oni izloženi. Na taj način je čovečanstvo po prvi put dobilo nešto vrlo blisko onome što je Inkarnacija Boga izgovorila.

Ovde moramo usmeriti čitaočevu pažnju na kratku napomenu Svami Vivekanande na kraju drugog pisma: “Primićeš mnogo blagoslova, ali mnogo više kletvi - to je uvek put sveta, gospodine.” Ova primedba Svami Vivekanande se pokazala proročkom, jer je ovo veliko delo moralo pretrpeti neprijateljske kritike iz različitih izvora i s različitih stanovišta. Neki s fanatičnom naklonošću čistoj advaiti i sa oholim prezirom i pokroviteljskim držanjem prema prema koncepciji personalnog Boga i praksi predanosti Njemu, imaju naviku da nazivaju jevanđelje nedeljnim izveštajem M-a, te da je veliki Učitelj imao mnogo velikih i viših učenja koja nije otkrio M-u. Međutim, oni nikada nisu obelodanili svoj dokaz kao podršku toj tvrdnji - tvrdnji koja izvrće svedočanstvo Svami Vivekanande i Svete Majke.

Međutim, razumno je složiti se da jevanđelje ne sadrži sve čemu je Učitelj podučavao tokom svog služenja, deceniju ili više, ili da nisu zabeležene sve instrukcije koje je On davao pojedincima, posebno za njihovu (individualnu) praksu. Samo to je sasvim različito od pitanja o reprezentativnom karakteru jevanđelja kao Učiteljeve poruke čovečanstvu, što je posvedočeno od Svami Vivekanande i Svete Majke.

Neki drugi pak, naročito među hrišćanskim sveštenicima, žele da degradiraju ovu knjigu na osnovu toga što je ceo njen sadržaj ispunjen M-ovim mislima (kao) podmetnutim Šri Ramakrišni, koji je bio sasvim neuk seljak. Takvi kritičari zaboravljaju, da ako pomoću takvog argumenta mogu da odbace razgovore zabeležene od učenog i talentovanog savremenika, bliskog i oštrog posmatrača, i posvećenog učenika kao što je M., tako bi ista logika sasvim opustošila verodostojnost njihovih sopstvenih svetih spisa - Biblije, Kurana, Tripitake i svih drugih svetih tekstova za koje se pretpostavlja da su iskazi velikih ljudi, ali ni jedan nije zapisan tokom njihovog života, niti su potvrđeni od bilo koga čija ih intelektualna i spiritualna nadležnost čuva ispravno, da mogu biti dokazani. To su većinom tradicije koje su prenošene od učenika kasnijih generacija, a oblikovane su u nekim slučajevima nakon i više od jednog veka po smrti izvornog učitelja. Pod tim okolnostima one su najnepouzdanije, a ako postoji i jedan tekst u svetu koji potiče iz velike blizine izvornom učenju Bogo-čoveka to je zapis M-a i samo M-a.

Pet knjiga jevanđelja na bengalskom iznešene su jedna za drugom od strane M-a, do pred ponoć 3. juna 1932., Phalaharini-Kali Puđa dana, kada je završio čitanje korekture poslednje knjige jevanđelja. Time je završio svoju životnu misiju, i gle! Njegova hronična neuralgična bol je iznenada postala tako oštra te noći. U ranim jutarnjim satima 4. juna 1932. godine napustio je svoje smrtno telo, pevajući molitvu: “O Učitelju! O Učitelju! Primi me u Svoje ruke!”

Ramakrišna Math, Madras, 1. januar 1978. Svami Tapasjananda

 

RAMAKRIŠNINO JEVANĐELJE

 

UVOD

 

ŠRI RAMAKRIŠNA - kratka skica njegovog života

 

 

Rođenje Šri Ramakrišne - njegov otac Khudiram i majka Čandramani - osnovna škola - njegovo svakodnevno obožavanje Raghuvira, porodičnog Boga - druženje sa svetim ljudima - slušanje recitovanja iz svetih knjiga - vidi čudesnu svetlost slave - dolazi u Kalkutu - vidi Boga u hramu Univerzalne Majke u Dakšinešvaru - ’kao jedan ludak’ - bačen u društvo svetih ljudi u hramu - sluša izlaganje Vedante od Tota Puri-a - vežba samouzdržavanje prema svetim knjigama - razgovora s Majkom Univerzuma - njegovi izabrani učenici - njegovi poklonici - Ramakrišna i Bramo Samađ - pomirenje svih religija - njegovi poklonici među ženama - zajednica poklonika.

Šri Ramakrišna je rođen u selu Kamarpukur u oblasti Hagli, (Bengal) u sredu 18. februara 1836., ili 10. falguna 1757. sake, drugog lunarnog dana svetle četrnaestodnevnice. Potekao je iz visoko poštovane, premda siromašne bramanske porodice. Selo Kamarpukur se nalazi oko osam milja zapadno od (pod-dela) Arambaga, nekada zvanog Đehanabad, i oko 26 milja južno od Burdvana.

Šri Ramakrišnin otac, Khudiram Čaterđi bio je veliki poklonik. Njegova majka Čandramani Devi bila je oličenje dobrote. U njoj nije bilo lukavstva. Porodica je nekad živela u susednom selu zvanom Deraj, tri milje od Kamarpukura. Khudiram je s nezavisnošću dobro obrazovanog bramana odbio da se pojavi pred sudom i da svedoči u korist lokalnog velikaša, posednika sela. Taj čovek je učinio mesto isuviše neprijatnim za Khudirama i on je sa porodicom napustio Deraj i nastanio se u Kamarpukuru.

Šri Ramakrišna se u detinjstvu zvao Gadadhar. Dobio je nekoliko lekcija iz čitanja, pisanja i aritmetike u seoskoj osnovnoj školi. Subhankar, dobro poznati matematičar, čija se aritmetika izučava širom Bengala, jednostavno ga je zbunio, kao što je imao običaj da kaže.

Posle napuštanja seoske škole, dečaku nije bilo dozvoljeno da sedi besposleno kod kuće. Sledeća dužnost bila je da se svakodnevno brine za obožavanje porodičnog Boga Raghuvira. Svakog jutra je pevao ime Gospoda, oblačio svetu odoru i sakupljao cveće. Nakon obrednih kupanja, molitvi, i meditacije na Vrhunski Bitak, na jednog i nedeljivog Boga, obožavao je Raghuvira, zvanog još i Rama, jedna od inkarnacija Vrhunskog Bitka, i junak dobro poznatog epa, Ramajana. Pevao je božanski. Pesme koje je čuo tokom pozorišnih predstava, mogao je da recituje od početka do kraja. Kao dete, on je uvek bio srećan. Ljudi, žene i deca, svi su ga voleli.

Sveti ljudi su imali običaj da posećuju kuću gostiju njegovog suseda, Lahas-a iz Kamarpukura. Gadadhar, kako se Šri Ramakrišna onda zvao, išao bi među te svete ljude i nastojao da ih služi najbolje što može, s predanošću i disciplinom.

Učeni bramani su često, kao što je običaj među hindusima, bili zaposleni čitanjem iz svetih knjiga o životima i učenjima raznih inkarnacija Boga, pevali su i opisivali događaje na lokalnom dijalektu. Šri Ramakrišna bi slušao te ljude s ushićenom pažnjom. Na taj način je ovladao Ramajanom, Mahabharatom i Bhagavatom - svim religijskim epovima povezanim s Ramom i Krišnom, koje hindusi smatraju za inkarnacije Boga.

Kada je imao jedanaest godina, Šri Ramakrišna je jednog dana išao kroz žitna polja u Anur, selo blizu Kamarpukura. Kao što je kasnije pričao svojim učenicima, iznenada je imao viziju Slave i izgubio svu čulnu-svest. Ljudi su rekli da je to bila nesvestica; ali to je u stvari bilo mirno i vedro raspoloženje, nadsvesno stanje, zvano Samadhi, nastalo viđenjem Boga.

Nakon očeve smrti, Šri Ramakrišna, tada sedamnaest ili osamnast godina star, otišao je kod svog starijeg brata u Kalkutu. Braća su došla u Kalkutu s namerom da tragaju za svojom srećom. Proveli su nekoliko dana u Nathair Bagan-u. Odatle su se preselili u svoje stanove u kuću Govinde Čaterđija u Đamapukuru. Govinda je zaposlio Šri Ramakrišnu da mu služi kao pomoćnik sveštenika. U toj nadležnosti došao je u kontakt sa Mitrama i drugim poštovanim porodicama u Đamapukuru, koje su mu poverile dnevno obožavanje njihovih porodičnih Bogova.

Rani Rašmani, bogata i pobožna Bengalska dama, izgradila je čuveni hram u Dakšinešvaru, selu udaljenom oko četiri milje od Kalkute, u leto Bengalske 1262. godine, četvrtak 31. maja 1855., na dan punog meseca, 18-og meseca Đaistha. Stariji brat Šri Ramakrišne, pandit Ram Kumar, naimenovan je za glavnog sveštenika tog hrama.

Šri Ramakrišna je imao običaj da često dolazi u hram kako bi video svog brata. Tokom nekoliko dana i sam je bio zaposlen kao pomoćnik sveštenika. Njegov drugi brat Ramesvar, takođe je s vremena na vreme služio kao sveštenik. Napustio je dva sina, Ramlala i Šivarama, kao i ćerku Lakšmi Devi.

Tokom nekoliko dana Šri Ramakrišna se promenio. Nalazili su ga kako dugo sedi pred likom Majke. Očevidno da je njegov duh bio uronjen daleko od svetovnih stvari. Tragao je za nekim objektom koji ne traže ljudi od sveta.

Njegovi su mu ubrzo ugovorili ženidbu. Nadali su se da će mu brak udaljiti um od njegovog Idealnog Sveta. Njegova nevesta Šri Šaradamani Devi, bila je ćerka Ram Čandre Mukhopadjaje iz Đojrambatia, sela udaljenog samo četiri milje od Kamarpukura. Imala je samo šest godina u vreme venčanja (1859.), dok je njen suprug imao dvadeset i tri.

Posle svoje ženidbe Šri Ramakrišna se vratio u hram-vrt u Dakšinešvaru. To je predstavljalo prekretnicu u njegovom pobožnom životu. U nekoliko dana, dok je obožavao Majku, video je neobičnu viziju božanskih oblika. Tokom večernje službe, između ostalog, njegova dužnost je bila da maše svetlošću, svetom vodom, cvećem itd. pred svetim likom. Međutim ispunjen božanskom mišlju, kao što je bio, započinjao bi ceremoniju, ali vrlo često zaboravljao da je dovrši. Zaista se ne bi zaustavljao, dok mu pažnju ne bi privukli ljudi iz hrama, zbog neobičnosti njegovog ponašanja. Drugom prilikom, seo bi da obožava Majku; ali vrlo često je primećeno da se u tome uopšte nije zaustavljao! Još čudnije, stavio bi na svoju glavu cveće namenjeno kao žrtveni dar Majci Univerzuma!

Ubrzo su nadležni zaduženi za hram otkrili da Šri Ramakrišna u svom stanju religioznog osećanja nije više sposoban da izvršava dužnosti sveštenika. Zaista, u postojećem stanju osećanja, išao je okolo kao čovek koji nije u zdravom duševnom stanju. Međutim, Rani Rašmanijev zet, Mathur, posmatrao ga je na drugačiji način. Nazivao ga je prorokom, poslatim od Boga, za spas čovečanstva. Za svakodnevno obožavanje Majke, Mathur je naimenovao drugog sveštenika da vrši tu dužnost.

Prema tome, došlo je do toga da Šri Ramakrišna nije mogao da obavlja posao sveštenika, niti je mogao da obavlja svoje dužnosti kao domaćin.

Brak je postojao samo po nazivu. On je danju i noću govorio ’Majko, O! Majko!’ Čas je bio kao klada ili kamen, ili kao figura sačinjena od drveta! Čas bi se ponašao kao čovek nezdravog duha. Neki drugi put ponašao bi se kao dete. Krio se od pogleda svetovnih ljudi! Nije voleo one koji nisu voleli Gospoda, niti je slušao druge reči izuzev reči o Bogu! Plakao je bez prestanka, ’Majko O! moja Božanska Majko!’                                                             

U hramskom vrtu nalazila se kuća za goste. Sveti ljudi koji su se odrekli sveta imali su običaj da tamo dolaze kao gosti. Tota Puri, sveti čovek, boravio je tu kao gost jedanest meseci. On je tumačio Šri Ramakrišni filozofiju Vedante. Tokom svog izlaganja Tota je zapazio da njegov učenik nije običan čovek i da često zapada u stanje božanske ekstaze, u kojoj ograničeni ego odlazi izvan opažaja i postaje jedno s Bogom, postaje Univerzalni Ego!

Gospođa braman, koja se takođe odrekla sveta, došla je u hram nešto pre Tota Puria kao gost. Ona je pomogla Šri Ramakrišni da prođe kroz prakse, naložene od svetih spisa, zvane Tantre. Gledala je na njega kao na inkarnaciju Čaitanje, Boga-čoveka iz Nadia, i čitala mu svete knjige vezane za njegov život i učenja.

Vaišnav Čaran, dobro poznati pandit među Vaišnavama tog vremena, imao je običaj da često dolazi kako bi video Šri Ramakrišnu. Jednom prilikom poveo ga je u Kolutolu, deo Kalkute, da posmatra rasprave na religijskom skupu. Prisutni su bili malo uzbuđeni videvši Šri Ramakrišnu u stanju Božanske svesti, kada je zakoračio da zauzme mesto odvojeno za Čaitanju, Božju inkarnaciju, koga su svi obožavali. Vaišnav Čaran je bio predsedavajući na tom religijskom skupu.

Vaišnav Čaran je jednom rekao Mathuru, Rašmanijevom zetu, tadašnjem upravitelju hrama: “Ludost ovog mladog čoveka nije obične vrste. On je lud za Gospodom!” I Vaišnav Čaran i Bramani su uvideli da je Šri Ramakrišna ispunjen sa ’velikom idejom’ - božanskom idejom. Kao Čaitanja, on je imao običaj da prolazi kroz tri različita stanja religiozne svesti, to jest, čisto unutrašnje ili nad-svesno stanje, u kome ne može biti spoljašnje svesti; polu-svesno stanje u kome se spoljna percepcija ne gubi potpuno; i svesno stanje u kome je moguće pevati sveto ime Gospoda. Sa ’Majko, O! Majko!’ uvek na usnama, on bi bez prestanka govorio Božanskoj Majci. Molio je da ga pouči. Često bi govorio: “O Majko, ja ne poznajem svete knjige; niti imam šta da činim sa panditima dobro upućenim u njih. Samo Tvoje reči ću slušati. Uči me Ti i dopusti mi da naučim”.

Slatkim imenom Majke, Šri Ramakrišna se obraćao Vrhunskom Bitku, Apsolutnom Bogu, koji transcendira svaku misao, vreme i prostor. Božanska Majka mu je jednom rekla: “Ti i Ja smo jedno. Neka cilj tvog života u ovom svetu bude duboka predanost meni. Provedi nekoliko dana u ovom svetu za rad dobra čovečanstva. Pristupiće ti mnogi obožavaoci. Tada ćeš biti zadovoljan, jer ćeš videti da u svetu ne postoje samo svetovni ljudi, nego isto tako i oni koji su čisti i slobodni od svetovnih želja, koji samo mene vole, svoju Božansku Majku.”

Uveče, u vreme božanske službe, Šri Ramakrišna bi usred zvuka zvona, cimbala i doboša, vapio s terase u Kuthi govoreći: “Dođi, ljubljeni Bože i ne oklevaj; O! kako čeznem da te vidim svog! Dođi, moj sopstveni; inače će život napustiti moje telo!”

Kešab Sen je video Šri Ramakrišnu oko 1875. godine. Stajao je tamo sa svojim učenicima u vrtu kod Belgaria oko tri milje od hram-vrta u Dakšinešvaru. Sa Šri Ramakrišnom je bio njegov nećak Hridoj.

Bišvanath Upadjaja, obično poznat kao zapovednik, posetio je Šri Ramakrišnu otprilike u to vreme. On je bio predstavnik Nepalske vlade u Kalkuti. Mahimačaran ga je sreo ubrzo nakon toga.

Njegovi učenici, od kojih su mu neki bili blisko dragi, prvi put su ga sreli između 1879. i 1882. On je tada prošao fazu ’ludosti za Gospodom’. Bio je poput deteta, mio i pun radosti i zadovoljstva. Samo je po pravilu bio u stanju intenzivne Božanske svesti. Silazeći s te ravni imao je običaj da se kreće skoro u svom idealnom svetu. Zaista se ponašao kao dete od pet godina, - sa ’Majko! O Majko!’ uvek na svojim usnama!

Krajem 1879. godine došli su Ram i Manamohun; Kedar i Surendra su došli sledeći; Čuni, Latu, Nritja Gopal, Tarak, takođe su došli u to vreme. Krajem 1881. i početkom 1882. došli su Narendra (Vivekananda), Rakhal, Bhabanath, Baburam, Balaram, Niranđan, M., Đogin. Godine 1883. i 1884., Šri Ramakrišni su pristupili sledeći učenici: Kišori, Adhar, Nitai, Gopal iz Sinthia, Gopal (mlađi), Tarak iz Belgharia, Sarat, Sasi, Subodh, Sanjal, Gangadhar, Kali; Giriš, Devandra, Šarada, Kalipada (Ghoš), Upendra, Dviđa, Hari; Narendra (mlađi), Paltu (Pramatha), Purna, Narajan, Teđ Čandra, Haripada; Haramohan, Đođnesvar, Khirode, Hađra, Đogin i Kišori iz Krišnanagara, Manindra (Khoka); Bhupati, Akšoj, Navagopal, Govinda iz Belgharia, Ašu, Girindra, Atul, Durgačaran, Sureš, Prankrišna, Nabai Čaitanja, Hariprasana, Mahendra Mukherđi, Preo (Mukherđi), svetac Manmatha, Binode, Tulsi, Dakša; Hariš Mustafi, Basak, Kathak Thakur, Sasi Bramačari iz Balja, Nritja Gopal Gosvami, Bepin iz Konagara, Dhiren, Rakhal (Haldar) i drugi.

Šri Ramakrišnu su videli i drugi od kojih su mnogi bili ljudi od znanja i vođe: pandit Isvar Čandra Vidjasagar, pandit Sasadhar, doktor Rađendra, doktor Sarkar, doktor Bhaduri, Bankim (Čhaterđi), gospodin Kuk iz Sjedinjenih Država, gospodin Viljems, gospodin Misir, Majkl Madhu Sudan (pesnik), Krišna Das Pal, pandit Dinabandhu, pandit Sjamapada, doktor Ram Narajan, doktor Durga Čaran; Nilkantha, Trailanga Svami, veliki svetac iz Benaresa. Ganga Mata iz Brindavana se takođe srela s njim kada je bio s Mathurom na hodočašću u Brindavanu. Ganga Mata ga je poštovala kao Radhu, inkarnaciju božanske ljubavi. Zbog toga nije želela da se odvoji od njega.

Pre njegovih najbližih učenika koji su ga sreli, drugi dobro poznati poklonici su bili u hram-vrtu da vide Šri Ramakrišnu. Tako je upoznao Krišna Kišorea, poštovanog starog bramina iz Ariadaha, Mathura, Sambhu Malika, u Engleskoj obrazovanog, imućnog građanina iz Kalkute, Narain Šastria, znalca sanskrta koji je objašnjavao logiku na jednom od koledža u Nadiu, Gouri Pandita iz Indeša pokraj Huglia, Ačalanandu, Čandru, Padmaločana, dvorskog pandita bivšeg Maharadže Burdvana, Dajanandu, osnivača Arja Samađa i mnoge druge. Nepotrebno je dodati da su stanovnici Kamarpukura, njegovog rodnog mesta, i drugi iz Seore, Sjambazara itd. koji su bili posvećeni Bogu, bili među onima koji su ga često posećivali.

Lideri Bramo Samađa sa svojim učenicima često su dolazili u kontakt s njim. Kešab Sen, Biđoj, Kali Bose, Pratap, Šivanath, Amrita, Troilokja, Krišna Bihari, Manilal, Umeš, među starijim članovima, - Hirananda, Bhavani, Nandalal, Benoj, Pramatha, Mohit i mnogi drugi među mlađim članovima Bramo Samađa, često su ga viđali. On bi takođe često odlazio k njima. Za vreme života Mathura, Šri Ramakrišna je sreo Devandra Tagoru, vođu Adi Bramo Samađa, a jednom je posetio Samađ tokom božanske službe. Takođe je posetio i Kešabovu crkvu kada je božansku službu vršio Kešab, a i crkvu Sadharan Samađa, jedne od mnogih sekti u koje se društvo Bramosa podelilo.

Šri Ramakrišna je često posećivao Kešaba kod njegove kuće uživajući u njegovom društvu i društvu njegovih sledbenika. Kešab je takođe, ponekad sam, a ponekad sa svojim učenicima dolazio u hram-vrt u Dakšinešvaru da ga poseti. Na tim sastancima Šri Ramakrišna je govorio više sati o Gospodu, a dok je govorio slušaoci su slušali sa ushićenom pažnjom reči mudrosti koje su tekle s njegovih usana. Govorio je kao nadahnuti prorok i vrlo često padao u stanje božanske ekstaze! Njegovo telo bi postalo nepokretno; disanje bi stalo, a oči se nisu micale. Sva čulna-svest ga je napuštala i umesto toga postao bi ispunjen božanskom svešću.

U Kalni blizu Burdvana sreo je Bhagvandas Babađia, Vaišnava sveca. Babađi je posmatrao njegovo jedinstveno stanje božanske ekstaze i rekao: “Zaista, Ti si inkarnacija Boga, a svojom uzvišenošću podesan si da zauzmeš mesto čuvano za Čaitanju.”

Osim što je poučavao činjenicu da se Bog može videti, njegov veliki zadatak bio je da ukaže na sklad među svim religijama. On je, s jedne strane, realizovao ideale uspostavljene od strane svake različite sekte hindu religije, a s druge strane, ideal islama i hrišćanstva. Recitovao je u samoći ime Alaha i meditirao na Isusa Hrista. U viziji je video Isusa Hrista u njegovoj slavi. U svojoj sobi načinio je mesto za slike, ne samo za hindu bogove i boginje, uključujući Budhu, nego  i za Isusa. Na toj slici Isus je predstavljen kako spašava Petra koji se skoro utopio i kako smiruje nastalu oluju. Isusova slika se još uvek može videti u njegovoj sobi. Englezi i Amerikanci, muškarci i žene, mogu se i danas naći kako celog dana sede prekrštenih nogu na golom podu te sobe i meditiraju na Boga i na Šri Ramakrišnu.

Jednog dana rekao je Božanskoj Majci: “O Majko, žudim da vidim kako se tvoji hrišćanski poklonici mole Tebi. Neka te umilostive da me odvedeš na mesto gde dolaze zajedno zbog božanske službe.” Nakon nekoliko dana, našli su ga kako stoji na ulazu hrišćanske crkve u Kalkuti, gledajući unutra i posmatrajući božansku službu. Po povratku u hram-baštu rekao je svojim učenicima: “Išao sam u crkvu, ali nisam ušao unutra, jer mi poslužitelj hrama ne bi dopustio da uđem u svetilište i obožavam Majku.”

Šri Ramakrišna je isto tako imao poklonike među ženama.  Pružao je radost Gopalovoj majci tako što bi je zvao slatkim imenom ’Ma’. Gledao je na sve žene kao na inkarnacije Božanske Majke i obožavao ih kao takve. Samo bi opominjao muškarce da ne stupaju u kontakt s ženama dok ih ne shvate kao takve inkarnacije, i dok ne nauče da gaje čistu ljubav prema Bogu. Zaista, on je sprovodio ovo načelo čak i u vezi sa ženama dobro znanim po svoj čistoti, pobožnosti u dubokoj predanosti Bogu. Jednom je rekao Božanskoj Majci: “O Majko, prerezaću nožem svoje grlo ako mi se jave nečiste, požudne misli u umu!”

Broj njegovih sledbenika je bio velik. Neki od njih su bili poznati, a neki nepoznati. Nemoguće ih je sve imenovati. U ovom jevanđelju mnoga od tih imena su spomenuta. Sledeća imena se mogu nadodati od onih koji su ga posetili tokom svog dečaštva: Ramakrista, Puto, Tulsi, Šasi, Bepin, Narendra, Upendra, Surendra (Gupta), Suren, Šanti itd. Mnoge devojke su ga takođe videle. Svi oni, sada su njegovi predani sledbenici.

Mnogi su oni koji su postali i postaju njegovi sledbenici danas. Madras, Cejlon, Ujedinjene Pokrajine, Kumaun, Nepal, Bombaj, Rađputana, Penđab, Japan, svuda ima muškaraca i žena koji teže da slede njegove stope. Ne samo to, nego su porodice njegovih učenika raširene danas ne samo u Aziji, već isto tako u Americi i Evropi, a primetno u Sjedinjenim Državama i u Engleskoj.

HRAM-BAŠTA - KRATAK OPIS

Učitelj podučava u hramu: Nedelja je. Poklonici ne rade, pa su u velikom broju došli da vide Šri Ramakrišnu. Njegova vrata su svakom otvorena. Učitelj slobodno razgovara sa svim ljudima nezavisno od verovanja i rase, sekte ili starosnog doba. Sveti ljudi, oni koji su početnici ili oni koji su dostigli najviše stupnjeve spiritualnog razvoja; ortodoksni hindusi, hrišćani i članovi Bramo Samađa; hindusi koji obožavaju Boga kao primarnu božansku energiju, kao i oni  koji obožavaju Njega kao održavatelja (Višnu); muškarci i žene; svi jednako dolaze da vide Učitelja. Blagoslovena si ti, o Rani Rašmani jer je tvoja verska zasluga potakla podizanje ovog lepog hrama. Tvoja je zasluga je isto tako zbog toga što možemo da sretnemo i obožavamo ovog princa među ljudima, ovaj sveti lik božanstva, koji je drugačiji od mermernog ili glinenog kipa, kreće se okolo na radost svih onih koji vole Gospoda.

Trem i dvanaest hramova Boga Oca: Hram-vrt nalazi se na oko četiri milje severno od Kalkute, na obali svete reke Gange. Kada se tamo odlazi čamcem, pristaje se uz široke stepenice pristaništa izrađene od opeka, koje vode do hrama. Šri Ramakrišna se obično kupao na tom pristaništu. Istočno od mesta iskrcavanja je Čandni ili trem. Njegov krov nalikuje na šator poduprt stubovima. Čandni naročito koriste čuvari hrama, noću, na dužnosti. Njihovi sanduci od mango drveta, jedna ili dve posude za vodu, načinjene od bakra često se mogu naći kako leže okolo. Gospoda iz okoline često dolaze da posede pre nego što siđu da se okupaju u svetoj vodi. Zabavljaju se pričajući dok se trljaju uljem. Mnogi sveti ljudi, pripadnici različitih hindu sekti, dolaze u hram i čekaju dok se ne završi jutarnji čas ponude bogovima, kako bi imali udela u prihvaćenim ponudama - posvećenoj hrani. Često se i žena obožavateljka Majke može naći kako sedi tamo. Ona se odrekla sveta, odevena je u odeću oker boje i drži u svojim rukama trozubac, simbol svog reda. Ona takođe dolazi u kuću za goste i čeka dok se ne ponude jutarnje žrtve.

Čandni je tačno u sredini dugog reda hramova, posvećenih Šivi koji simbolišu Boga Oca. Tih hramova ukupno ima dvanaest, šest od njih su severno od trema, a preostalih šest južno. Ljudi koji u čamcima prolaze rekom, pokazuju jedni drugima dvanaest hramova govoreći: “Gledaj! Tamo je hram-vrt Rani Rašmani.”

Hram Boga kao inkarnacije ljubavi: Istočno između tih redova hramova i Čandnija je dvorište, koje je popločano pločicama od keramike u betonu. U sredini su dva hrama, jedan okrenut zapadu, a drugi jugu.

Prvi je smešten ka severu i posvećen je Radhi i Krišni - Bogu koji se manifestovao kao inkarnacija Božanske ljubavi. Dva kipa licem su okrenuta zapadu. Iz dvorišta stepenice vode u svetilište, čiji je pod popločan mermerom. Svećnjaci vise s tavanica verandi, i zaštićeni su crvenim lanenim platnom, izuzev tokom proslava, kada su otkriveni. Ispred verandi je red stubova. Na ulazu, u prolazu između ta dva reda stubova sedi portir koji čuva stražu. Posle podne, zraci zalazećeg sunca direktno padaju u svetilište, pa su zbog toga između stubova postavljene platnene zavese, koje ostavljaju otvorene prolaze između stubova. One su namenjene za to da prolazi između stubova ostanu otvoreni. Na jugoistočnom uglu verande je veliki ćup sa svetom vodom iz reke Gange. Blizu praga na vratima koja vode u svetilište je mala bakarna posuda koja sadrži ’Nektar sa Gospodovih Stopala’. Poklonici koji dolaze klanjaju se pred kipovima bogova, primaju nekoliko kapi ove svete vode na dlan svoje desne ruke i piju ih s najdubljim poštovanjem.

U svetilištu su sveti likovi Radhe i Krišne.

Hram Božanske Majke: U južnom hramu je divan lik Božanske Majke. Ovde se ona naziva spasiteljicom sveta. Pod hrama je popločan mermerom. Statua stoji na uzvišenom mestu od kamena sa stepenicama ka jugu. Kamena platforma ima na sebi srebrni ’lotos sa hiljadu latica’. Na tom lotosu leži Šiva, simbol Apsoluta, s glavom okrenutom na jug, a nogama na sever. Ova statua je izvajana od belog mermera. Na Njemu stoji Majka Univerzuma, s jednom nogom na njegovim grudima, a s drugom na njegovom bedru. Ona je odevena u raskošan Benareski sari, i ukrašena je raznim draguljima. Na njenim lotosovim stopalima su između ostalog, ukrasni zvečeći nakit oko članaka, zvan nupur i crvena đaba sa svežim lišćem bael drveta namirisana sandal pastom. Jedan od tih ukrasa za članke je panđeb koji koriste naše žene na selu. Te ukrase je pribavio Mathur, zet Rani Rašmani, po posebnoj želji Šri Ramakrišne. Majčine ruke su ukrašene raznim ukrasima načinjenim od zlata i dragog kamenja; spuštena ruka je s narukvicom poznatom kao ’cvetovi kokosovog oraha’, painča, bauti i bala; a gornja ruka sa narukvicama zvanim tar, tabiz, bađu, od kojih je zadnja sa priveskom. Oko vrata nosi zlatnu čeke, bisernu ogrlicu od sedam perli, zlatnu ogrlicu od trideset dva đerdana, ’lanac od zvezda’ (tara har) i - venac sačinjen od ljudskih lobanja. Na glavi ona nosi zlatnu krunu, a uši su joj ukrašene sa kanbalom i kanpašom; i sa zlatnim naušnicama koje su poput cveća; a i čaudani-em i ’zlatnom ribom’.    

Lepota njenog orlovskog nosa istaknuta je zlatnim prstenom za nos, sa biserom koji mu je prikačen. Ona ima tri oka, a treće je oko Božanske vizije. Ima četiri ruke. U jednoj od dve leve ruke drži upravo odrubljenu ljudsku glavu, a u drugoj mač. S jednom od svojih desnih ruku nudi blagoslove svojim poklonicima, a s drugom - podignutom, kaže: “Ne plašite se.” Glava i mač simbolišu smrt i strašnu stranu Božanstva, dok podjednako njena ponuda blagoslova i njeno obećanje pomoći svojim poklonicima, iznose blagonaklonu stranu i ulivaju u njihov um njenu bezgraničnu ljubav i milost.

Oko svog pojasa nosi užasan venac sačinjen od ljudskih ruku, a takođe i zlatne lance za pojas zvane nem plod i komarpata.

U severoistočnom uglu hrama je krevet na kome se Majka odmara. Pored njega na zidu visi čamar, izrađen od bele dlake sa repa jelena zvanog čamari, kojim se Majka rashlađuje. Često ju je sam Šri Ramakrišna rashlađivao sa tim čamarom. Na stepenicama stoje posude koje sadrže pijaću vodu za nju. Na srebrnom lotosu je mali kip lava izrađen od osam metala, kip guane? i trozupca. U jugozapadnom uglu na uzdignutom mestu stoji kip lisice. Na južnoj, crni bik, a na severoistoku statua guske. Na jednom od stepenika uzvišenog mesta, postavljen na malom srebrnom tronu, stoji kip Narajane ili Boga održavatelja. S njegove strane je kip Ramlale ili Ramačandre, inkarnacije Boga, koji je Šri Ramakrišna dobio od jednog svetog čoveka. Blizu Ramlale, na istom stepeniku nalazi se mali amblem Šive, zvan Banesvar, a takođe i kipovi drugih, različitih manifestacija Boga. Božanska Majka stoji licem okrenuta ka jugu.

Unutar hrama, bliže severnom zidu je sveti vrč za vodu od bakra, ispunjen svetom vodom iz Gange, za Majku, da s njom umiva svoje lice. Iznad svete statue je lep zastor, a u pozadini komad svile iz Benaresa, izvezen cvećem u raznim bojama. Zastor u mnogome ističe lepotu kipa. Dvanaest stubova, unutra i spolja, očevidno napravljeni od srebra, stoje u uglovima uzvišenog mesta, oko svete statue.  

Ulaz u ovaj hram je kod verande na stubovima, a zaštićen je jakim vratima. Stražar sedi bizu jednog od prolaza. Blizu praga, opet, kao u slučaju drugog hrama, nalazi se mala valjkasta bakarna posuda koja sadrži nektar sa Majčinih stopala. Vrh hrama je ukrašen sa devet šiljaka.

Pozorišna dvorana: Ispred hrama, baš južno od njega je prostrana pozorišna dvorana. Ona je pravougaona, a divna terasa je poduprta, kako unutrašnjim, tako i spoljašnjim redom stubova. Pozorišne predstave itd. izvode se u posebnim prilikama, naročito u dane festivala koji se održavaju Majci u čast.

Kuća za goste: Na zapadnom delu dvorišta nalazi se niz od dvanaest hramova, već spomenutih, posvećenih Ocu. Na preostale tri strane su postavljene sobe s hodnicima koji vode do njih. Sobe na istoku su skladišta u kojima se čuvaju loči-i i slatkiši, soba za kuvanje hrane koja se prinosi Višnu-u, koji ne prihvata hranu u vidu ribe ili mesa, soba za gotovljenje voća i drugih ponuda i soba za kuvanje žrtvene hrane Božanskoj Majci. Na kraju, postoje tremovi za ishranu gostiju, uključujući i svete ljude, bramane, prosjake itd. Oni, ako ne primaju obroke u gostinskoj kući moraju poći dalje, do kancelarije upravitelja hrama-bašte i prijaviti se za svoju milostinju pirinča, dala i drugih potrepština. Upravitelj naređuje nadležnom službeniku magacina da im da ono što žele.

Južno od pozorišne dvorane je mesto za žrtvovanje.

Bogu održavatelju Višnu-u koji se ovde obožavao pod imenom Radhakanta ili Radhin Gospod, ne prinosi se na žrtvu riba ili meso. Žrtvovanje hrane za Majku uključuje ribu i meso. U dane lunarne konjukcije - u tamnoj noći meseca - žrtvuju se koze. Obožavanje u hramovima se završava pre dvanaest sati u podne, dokle se prinose pirinač i druga jela zgotovljena u kuhinji. U međuvremenu, kuća za goste biva ispunjena svetim ljudima, siromašnim ljudima i drugim gostima.

Tokom ručka bramanima se dodeljuje poseban ugao, a njima se mogu pridružiti službenici hrama ukoliko su i oni bramani.

Upravitelju se hrana nosi u njegovu sobu. Babu-i iz Đanbazara, potomci osnivačice - Rani Rašmani, povremeno posećuju hram, smeštajući se u dvospratnoj zgradi izvan hrama koja se naziva Kuthi. Oni takođe dobijaju svoju hranu u Kuthi.

Prostorije upravitelja i kancelarije: U sobama koje leže južno od dvorišta, odvojene su prostorije za službenike hrama i za njihove kancelarije. Tu se uvek nalaze upravitelj i sekretar; magacioner, ženska posluga, muška posluga, sveštenici, kuvari bramana, i nosači koji uvek ulaze i izlaze. Neke od tih soba se drže stalno pod ključem. U njima se čuvaju svete posude i pribor, nameštaj hrama-bašte, tepisi, šatori i zastori za dvorište itd. Neke od tih soba se koriste kao magacini tokom velikih rođendanskih proslava, ranije ovde održavanih u čast Šri Ramakrišne. Kuvanje za takve proslave obično se vršilo na susednim prostorima južno od tih soba.

Severno od dvorišta postoji kapija koja vodi u njega. Tu su smešteni portiri, a takođe i u Čandni-u. Poklonici koji su se zavetovali, a žele da obožavaju Boga u hramovima, moraju pre ulaska u hram da skinu svoju obuću pred vratima.

Učiteljeva soba: U severozapadnom uglu dvorišta i neposredno uz niz od dvanaest hramova okrenutih ka severu, a posvećenih Šivi, nalazi se dobro znana soba Šri Ramakrišne u kojoj je obično provodio dane u komunikaciji s Bogom. Kraj nje je na zapadu smeštena polukružna veranda, takođe s polukružnim krovom, koji je delimično poduprt stubovima. S nje pogled pada na Gangu kako protiče pokraj terase hrama-bašte, uz njenu obalu. Šri Ramakrišna je često, licem okrenutim zapadu, posmatrao stog mesta svetu vodu, gledajući uvek na nju kao na manifestaciju Boga. Ka zapadnom delu balkona je uska baštenska staza koja se pruža od severa na jug. Na zapadnom delu ove staze nalazi se cvetna bašta. Pored bašte je terasa duž čije strane teče reka Ganga sa slatkim melodičnim žamorom.

Koncertna sala: Učiteljeva soba omeđena je pravougaonom verandom na severu. Pored te sobe i verande je druga baštenska staza koja se pruža od zapada ka istoku. Ova staza, takođe ima cvetnu baštu koja leži na severu. Severno od cvetne bašte je koncertna sala. Učiteljeva poštovana majka, koja je sada na nebu, provela je svoje poslednje dane u maloj sobi baš ispod koncertne sale.

Pokraj ove građevine su Bakultala ili ’podnožje Bakul’ drveća i rečno pristanište koje vodi do njega. Žene iz susedstva se kupaju na tom pristaništu. Pobožna i iskrena bramanka gospođa, kao što je bila Šri Ramakrišnina majka, na samrti se premestila na ovo pristanište, i izdahnula u prisustvu svog uplakanog sina - s donjom polovinom tela potopljenom, po običaju hindusa, u svete vode Gange.

Postoji i druga koncertna sala u jugozapadnom uglu hrama-bašte, u blizini službenih soba.                 

Pančabati: Pančabati je smešten nešto severnije od Bakul drveća. To je ’skup od pet drveta’, naime, Bata (indijska smokva), Pipul, Nim, Amlaki i Beal drvo. Oni su zasađeni po želji Šri Ramakrišne. Tu ispod Pančabatia on je prošao kroz različite religiozne prakse. Kasnije je često šetao tim mestom, ponekad sam, a ponekad sa učenicima. Vrativši se iz Brindavana on je tražio da se po tom mestu prospe sveti prah koji je donešen s tog mesta hodočašća.   

Blizu Pančabatia, a smeštena na istoku, nalazila se slamom pokrivena koliba, (sada prepravljena u sobu od opeke) u kojoj je Šri Ramakrišna vežbao mnoga religiozna uzdržavanja i sa jedno-usmerenom predanošću meditirao na Boga.

U ovom mestu postoji drugo Banjan drvo s izgrađenim terasastim sedištem u svom podnožju. To je jedno drevno drvo, a spojeno s njim raste drugo, naime Pipul drvo. Ovo drevno drvo ima mnogo šupljina u sebi, pa je tako postalo sklonište mnogim pticama i drugim životinjama.

Terasasto sedište je kružnog oblika. Stepenice se nalaze na dve različite tačke, južnoj i severnoj. Koristili su ga posetioci hrama-bašte, naročito oni koji su želeli da se povuku u samoću i da meditiraju na Boga, sa svetom rekom Gang koja je proticala ispred njih. Sedeći ovde licem okrenutim ka zapadu, mnoge dane je proveo Šri Ramakrišna u svojim predanim vežbama. Tih dana on bi zvao Majku Univerzuma sa žudnjom koja bi se jedino mogla izjednačiti plakanjem krave za svojim teletom! Povrh tog blagoslovenog sedišta danas je pala grana Pipul drveta, Banjanovog druga. Ta grana nije potpuno rastavljena od svog roditeljskog drveta, već delimično nastavlja da pripada njemu. To izgleda kao da Bog-čovek, koji je dostojan da zauzme mesto tamo gde je Bog realizovan, još nije došao na svet.

Đhautala i baeltala: Odlazeći malo severnije od Pančabatia stiže se do ograde sačinjene od čelične žice. Sa druge strane ograde je đhautala, skup od pet drveta, poznatih kao bengalski bor ili pevajuće drvo (casuarina). Pobožni obožavaoci Boga se raduju da ih vide s obale Gange u Baghbazaru, Kalkuti, gde dolaze da bi ponudili žrtvu.

Malo istočnije od đhautale je baeltala ili ’podnožje bael drveta’. Sedeći u podnožju tog drveta Šri Ramakrišna je prošao kroz različita religiozna iskustva.

Na rastojanju od đhautale i baeltale je zid koji odvaja hram-baštu od državnog skladišta.

Kuthi: Skrenuvši sa severnog prolaza na ulazu u dvorište dolazi se s one strane dvospratne kuće zvane Kuthi. Kad god bi Rani Rašmani ili njen zet Mathur posećivali hram, oni bi obično odseli u Kuthi. Tokom svog života Učitelj je imao običaj da provodi svoje dane tamo u sobi na podu, licem okrenut ka Gangi. Iz te sobe se pruža divan pogled na svetu reku. Prava staza iz Kuthia, od istoka na zapad, vodi do rečnog pristaništa u podnožje bakul drveta.

Gazitala, glavna i sporedna kapija: Krene li se pravo na istok od severnog ulaza u dvorište u smeru istočne kapije, s desne strane je rezervoar zvan Gazi-pukur, koji ima dva odlična puca pristaništa, jedan na severu, a drugi na zapadu rezervoara. Zapadno pristanište se koristi za pranje svetih sudova i zove se pristanište za pranje sudova. Neznatno prema severoistoku pristaništa nalazi se staro drvo, a podnožje tog drveta zove se Gazitala. To je mesto gde je stari muhamedanac Said imao običaj da dugo boravi i provodi svoje dane u kontemplaciji na Boga. Posle njegove smrti, dušu mu čak i danas obožavaju siromašni ljudi, kako hindusi tako i muhamedanci koji žive u blizini hrama.   

Istočna vrata hrama-bašte, koja su glavna, nalaze se nešto istočnije od Gazitale. Ljudi koji dolaze iz Alambazara ili Kalkute ulaze u hram kroz ta vrata. Ljudi iz Dakšinešvara ulaze kroz zadnja ili severoistočna vrata. Kada bi se Učitelj vraćao iz Kalkute u hram, ponekad u ponoć, kočija koja ga je dovozila zaustavljala bi se pred glavnom kapijom. Portir bi onda bio probuđen i zamoljen da otključa kapiju. Šri Ramakrišna bi ga pozvao da uđe s njim u njegovu sobu u hram i darivao bi ga kolačima koje su ljudi iz hrama slali svake večeri od posvećenih ponuda, namenjenih božanstvu.

Haspukur i štala: Postoji drugi rezervoar, istočno od Pančabatia, koji se naziva guščiji rezervoar. Severoistočno od tog rezevoara nalaze se štale i staja za krave. Istočno se nalaze zadnja vrata ili severoistočna vrata. Kroz ta vrata ljudi iz Dakšinešvara ulaze u hram. Ta vrata takođe koriste službenici hrama koji žive u tom selu sa svojim porodicama. Oni bez porodica imaju svoje sobe unutar hrama.          

Od krajnjeg južnog dela hrama-bašte pa do Pančabatia postoji prav uzan put. On vodi s juga na sever duž obale Gange i omeđen je s obe strane sadnicama cveća. Prolazeći ovim putem između Čandnia i južnog pristaništa, dolazi se do ’podnožja bakul drveća’, upravo napuštajući severno pristanište s leve strane, da bi se na kraju stiglo do Pančabatia.                   

Baštenska staza koja se proteže od zapada na istok smeštena je južno od koncertne sale i Kuthia, prolazi pored Gazitale toliko daleko koliko je istočno pristanište. Ona takođe ima sadnice cveća s obe strane. Na isti način, staza vodi od juga na sever, sa istočne strane Kuthia prolazeći pored Hanspukura dok se ne stigne do staje za krave. Vrt na istočnoj stazi sadrži mnogo cveća, sadnica s voćem, a isto tako i rezervoar.

Cvetni vrt: Upravo pred svitanje dana sladak zvuk zvona dolazi iz hrama do ušiju poklonika. On najavljuje jutarnju službu sa mahanjem svetlošću, koje donosi poruku ljubavi i radosti svim Božjim stvorenjima; jer Majka Univerzuma je ponovo gore i nastaviće da blagosivlja svoju sopstvenu voljenu decu. Jutarnje melodije se sviraju na flažoletu, praćene dobošima i činelima, a dolaze iz koncertne sale. Do tada se nebo na istoku još nije zarumenelo - jer dnevna zvezda još nije počela davati svetlost i život ovom našem svetu. U tim jutarnjim časovima se bere cveće u hramu-bašti da bude ponuđeno tokom jutarnje službe Bogu.

Na obali svete reke, upravo zapadno od Pančabatia je bael drveće i mlečno belo, slatko-mirišljavo cveće gulči. Pored njega je mango-puzavica. Šri Ramakrišna je jako voleo cvetnu biljku malika (lala), mango-puzavicu tako dragu Šri Radhiki, i cveće gulči. On je doneo mango-puzavicu iz Brindavana gde je bio na hodočašću sa Mathurom i zasadio je u Pančabatiu.

Deo hram-bašte, istočno od staze koja vodi prema gore pomenutoj staji za krave, sadrži mnogo cvetnih sadnica. Između drugih tu se nalaze mirisni čampak, đaba s pet lica, đaba visuljak poput naušnica, ruža i zlatni cvet. Na živoj ogradi raste puzavica rumeni cvet zvan aparađita ili ’nepobedivi’ s plavim cvetovima koje se koriste kod obožavanja Božanske Majke. Veoma blizu je đui (jasmin) i cvet šefalika.

Uporedo sa dugim putem kod dvanaest Šivinih hramova, a postavljene upravo zapadno od njih, nalaze se mnoge sadnice cveća - beli oleander, crveni oleander, ruža, jasmin, veliki dupli jasmin. Tu se takođe nalazi trnovita jabuka, koja se naročito koristi kod obožavanja Šive. Na pojedinim mestima nalazi se sveti bosiljak, biljka koja raste na platformama izrađenim od opeke.

Južno od koncertne sale raste dvostruki jasmin, jednostruki jasmin, ’kralj mirisa’ i ruža - sve slatko-mirisno cveće. Unutar kratkog rastojanja od južnog rečnog pristaništa nalaze se dve cvetne sadnice - sa divnim mirisnim cvetovima, jedna se zove lotos oleander, a druga kukavičje oko. Boja poslednjeg slična je boji očiju kukavice.

U blizini Učiteljeve sobe, zapadno od nje, raste nekoliko biljaka sa cvetovima, takozvana Krišnina kruna (cvet kicoša), koja nalikuje na krunu koja krasi glavu Šri Krišne, inkarnaciju Božanske Ljubavi; takođe dvostruki jasmin, jasmin, kralj mirisa, ruža, lala, đaba, beli oleander, crveni oleander, đaba s pet lica, kineska ruža itd.

Šri Ramakrišna je ranije imao običaj da sakuplja cveće za Božansko obožavanje. Jednom prilikom je brao listove bael drveta pored Pančabatia, kada je otpao komad kore. Njemu je to izgledalo kao da božanstvo koje je bilo unutar njega, a manifestovano u svim stvarima, nije zadobilo ozbiljnu povredu. Osetio je to u svojoj samoj duši, i otada pa na dalje, prestao je da bere lišće s bael drveta. Drugom prilikom je šetao okolo, skupljajući cveće za obožavanje Majke. Iznenada mu je sinulo u duši da različite cvetne biljke pred njim nisu ništa drugo do mnogo buketa cveća - lepe stvari koje ukrašavaju makrokosmos, - buketi koji ulepšavaju spolja manifestovanu formu Apsoluta. Šri Ramakrišna je opazio u svojoj duši da se na taj način obožavanje Boga slavi noću i danju bez prestanka. Otada je prestao da bere cveće u svrhu obožavanja.

Hodnici i balkoni: Postoji pretsoblje koji vodi od istoka na zapad do Učiteljeve sobe. Dvokrilno je, tako da jedno krilo gleda na dvorište prema jugu, a drugo na sever i upravlja pogled na Kuthi i okolne baštenske staze. Učitej je imao običaj da često sedi u južnom pretsoblju sa svojim učenicima, govoreći o Bogu ili pevajući sa njima ime Gospodnje. U severnom krilu se ponekad uobičavala proslava u čast njegovog rođendana. Tamo je s učenicima i drugim poklonicima obedovao i imao udela u ponudama usred radosti i uzbuđenja zbog svečane prilike. Vrlo često na čelu svojih učenika dolazio je Kešab Sen da bi videli Šri Ramakrišnu. Sretali su se s njim na toj verandi i slušali su reči mudrosti koje su tekle sa njegovih usana i gledali stanje Božanske ekstaze u koju je često padao. Kešab i njegovi učenici uživali su u pirinču s makom, kokosovom orahu, luchi i slatkišima. Tu je opet jednom prilikom Učitelj ušao u stanje Samadhija pri pogledu na Narendru (Vivekandu).

Dom radosti i veselja: Bašta-hram postala je dom radosti i veselja. Bog je obožavan noću i danju u Njegovim različitim aspektima kao Otac, kao Inkarnacija Božanske Ljubavi, a opet kao Majka Univerzuma, Spasiteljica sveta. Brojne i različite ponude darova vršene su redovno tokom obožavanja Boga svakog dana. Kuća za goste koja ukazuje dobrodošlicu svetim ljudima i prosjacima jeste institucija povazana sa hramom, i visoko je cenjena od onih koji su u njoj našli utočište. Pogled na svetu reku koja protiče kraj hrama-bašte podstiče misli koje teže višoj prirodi čoveka. Ništa manje nije inspirativna bašta u hramu sačinjena od cveća šarenih boja koja očarava iskrene obožavaoce Boga sa svojim mirisima, lepotom i svetošću. Ono što daje završni potez ovoj fascinantnoj slici hram-bašte je sveto lice Bogo-čoveka opijenog Božanskom radošću, noću i danju.

Doista ovda se odvija trajna svečanost u čast uvek-radosne Majke. Muzika koja se čuje iz koncertne sale slavi ovaj praznik koji nikada ne prestaje, izlivajući melodije koje šalju uzdrhtalu radost kroz dušu obožavaoca Boga i vrlo često ga uvode u ekstazu. Sveta muzika je neumorna objavljujući svetu i danju i noću plimu radosti, da nas naša Majka nije samo stvorila, već nas uvek pazi, kao svoju decu. Pesma počinje s ranom zorom, ponavlja se oko devet časova ujutru u vreme obožavanja Boga, i opet oko podneva kada se Božanstvo povlači na odmor. Pesma ponovo započinje oko četiri posle podne kad Majka ustane još jednom, sedne dostojanstveno i kada je spremna da primi ponuđeno obožavanje od svojih poklonika. Svečana pesma se ponavlja još jedanput pri svetlosti sveća kada se poziva svet da bude spreman za večernje obožavanje. Završni akordi, ove za dušu pobuđujuće muzike, dolaze do ušiju u devet sati noću, kada se Majka povlači na spavanje - slatki zvuci muzike u dostojanstvenoj smirenosti koja vlada u hram-bašti u tom svečanom času, usred spuštanja tame, - haljina koju Majka sada oblači da podseti svoju decu na večnost kad ničeg nije bilo, ni muškarca ni žene, niti sunca niti meseca, ni zemlje ni zvezdanog neba!

DEO I

ŠRI RAMAKRIŠNA U DAKŠINEŠVARU

1882.

 

Poglavlje 1

 

PRVI SUSRET S UČITELJEM

 

Proleće je 1882. godine, vreme cveća i ugodnog južnog povetarca. Sunce samo što nije zašlo iza hrama Majke Univerzuma. Prijatan je dan u mesecu martu. Cela priroda se veseli i raduje. U to vreme M. je prvi put ugledao Boga-čoveka.

Hram Majke gde je Šri Ramakrišna boravio godinama nalazi se na istočnoj obali Gange u selu Dakšinešvar, oko četiri milje severno od Kalkute.

On sedi na sofi (manjem od dva kreveta, u svojoj sobi koja gleda na svetu vodu, sveti tok (Gange) kako protiče. Učenici i drugi poklonici sede na podu. Oni gledaju njegovo milostivo i nasmejano lice i piju nektar živih reči koje se slivaju s njegovih usni.

Okrenut licem ka istoku i smešeći se, Učitelj govori o Gospodu.

M. je pogledao unutra i zanemeo; pitao se da li to Sukadeva pred njim govori o Gospodu? Osećao je kao da stoji na mestu gde su se sastala različita mesta hodočašća, da bi čuo Božanskog propovednika koji sedi pred njim. Kao da pred njim sede Gospod Gouranga Deva (Čaitanja) sa Ramanandom, Svarup-om i drugim voljenim učenicima u svetoj zemlji Puri, pevajući sveto ime voljenog Gospoda i o Njegovim veličanstvenim delima.
Šri Ramakrišna kaže: Pretpostavimo da se pri imenu Gospoda naježite ili da vam poteku suze od radosti; zaista vam kažem prošao je rok vašeg ’rada za Gospoda’; na primer, dnevna služba ujutro, u podne i uveče, propisana za dva put rođene. Onda, a ne pre toga, imate pravo da se odreknete delovanja; samo će onda zaista delovanje otpasti samo od sebe. Kad se dostigne to stanje duše, poklonik samo treba da ponavlja ime Gospoda (Rama, Hari, ili jednostavno simbol Om). To će biti dovoljno, drugi rad ne treba da se obavlja.

Učitelj opet kaže: Sandhja se završava u Gajatri, a Gajatri u jednostavnom simbolu Om.

M. boravi u Barahanagaru (blizu Dakšinešvara). Sa svojim prijateljem Sidhu-om došao je u hram-baštu tokom jedne večernje šetnje. Nedelja je, pa M. ne radi.

Tokom svoje šetnje M. je prvo posetio baštensku kuću P. Banerđia. Tamo mu je Sidhu rekao: “Na obali Gange nalazi se divna bašta. Pođimo tamo. Sveti čovek koji tamo živi zove se Paramahamsa.”

M. je zanemeo! Mislio je sebi: “Kako je privlačno ovo mesto! Kakav čovek! Kako su ugodne i privlačne njegove reči! Sama misao o  napuštanju tog mesta nelagodna je duši. Ipak dozvolite mi da prvo  pogledam okolo i stvorim jasnu ideju o hramu. Onda ću se vratiti i sesti kraj njegovih stopala.”

M. izlazi iz sobe u četvorougaono dvorište. Posećuje hramove Boga Oca, Boga kao inkarnacije Ljubavi i na kraju, hram Boga Majke.

Upravo je nastupilo veče - vreme je za božansku službu. Sveštenici mašu svetlima pred svetim kipovima uz pratnju zvona, cimbala i doboša. Sa južnog kraja hram-bašte struji nežni južni povetarac, blaga muzika, melodija za melodijom koju svira orkestar iz hrama na flažoletima i drugim instrumentima. Ta muzika je nošena daleko iznad nedra Gange, dok se ne izgubi u dalekom beskraju! Povetarac koji duva s juga tako je blag i divan, sa slatkim mirisom koji dolazi od mnogo cveća. Mesec se upravo uzdigao i hram-bašta će se ubrzo kupati u nežnoj srebrnoj svetlosti. Izgleda kao da i priroda i čovek uživaju, držeći se u propravnosti za večernju službu.

M-ova radost je puna blagoslovenog prizora. Sidhu je rekao M-u: “Ovo je Rašmanin hram. Ovde se Bogovi služe iz dana u dan, od jutra do večeri. Tu se takođe svakodnevno hrane sveti ljudi i siromašni od ponuda spremljenih Božanstvu.”

Dva prijatelja su se uputila putem, kroz veliko četvorougaono dvorište, nazad, prema Šri Ramakrišninoj sobi. Popevši se do vrata  sobe primetli su da su zatvorena. M. je naučio engleska pravila ponašanja pa je mislio da bi bilo nepristojno pokušati ući bez odobrenja.

Tamjan je bio zapaljen pre nekoliko trenutaka.