Religija ljubavi

  • Autor: Svami Vivekananda
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN:
  • Godina izdanja: 2004
  • Broj strana: 104
  • Povez: mek
  • Pismo: latinica
  • Akcija: 0
Cena: 500 RSD Ubaci u korpu

Najbolju definiciju Bhakti Joge možda je dao Prahlada: “Tu trajnu ljubav koju ne-razlikujući imam za prolazne čulne objekte, neka imam istu vrstu ljubavi za Tebe, neka nikada iz mog srca ne nestane zadovoljstvo kada mislim o Tebi!” Mi vidimo kakvu snažnu ljubav ljudi, koji ne znaju za nešto bolje, imaju za čulne objekte, novac, odela, za svoje žene, decu, prijatelje i posede - kako strahovito prianjaju za sve te stvari! Stoga, sa ovom definicijom mudrac kaže: “Ja želim da imam tu privrženost, to silno prianjanje, samo za Tebe.” Kada je data Bogu, ova ljubav se zove Bhakti. Bhakti nije razorna; ona nas uči da ni jedna od sposobnosti koju imamo nije data uzalud, da se kroz njih prirodnim putem dolazi do oslobađanja. Bhakti ništa ne sprečava, ona ne ide protiv prirode; samo daje viša i moćnija uputstva. Koliko prirodno volimo čulne objekte, i ne možemo da postupamo drugačije, jer su oni tako stvarni za nas. Mi obično ne vidimo nešto stvarno o višim stvarima, ali kada je čovek video nešto istinito izvan ovih čula, izvan univerzuma čula, ideja je ta da on treba da dozvoli da bude podjednako privržen, samo da prenese to na ovaj objekat izvan čula, koji je Bog. A kada se ista vrsta ljubavi, koja je ranije bila davana čulnim objektima, pruži Bogu, to se zove Bhakti. Prema mudracu Ramanuđi sledeće pripreme su za zadobijanje te jake ljubavi:

Prvo je viveka - a to je veoma retka stvar, posebno za ljude sa Zapada. Prema Ramanuđi to znači ’razlikovanje hrane’. Hrana sadrži svu energiju koja stvara snagu u našem telu i umu; sve što sam ja sada bilo je u zalogaju hrane koji sam pojeo; ona je prenešena i sačuvana, i daje nove direktive mom telu, ali moje telo i um nemaju suštinski ništa različito od hrane koju sam pojeo. Baš kao što u materijalnom svetu nalazimo snagu i materiju, a ova snaga i materija postaju um i telo u nama, tako je suštinski, razlika između tela i uma i hrane koju smo pojeli samo u manifestaciji. Budući tako, da od materijalnih čestica naše hrane gradimo instrument mišljenja i da od finijih snaga pohranjenih u ovim česticama stvaramo samu misao, prirodno sledi da će i ova misao i instrument osećati dejstvo hrane koju uzimamo. Postoje određene vrste namirnica koje stvaraju izvesne promene u umu; očigledno to vidimo svaki dan. Postoje druge vrste koje stvaraju promenu u telu i na kraju imaju strašne posledice na um. Velika stvar je da se to nauči; dobar deo nevolja koje podnosimo jednostavno je prouzrokovan od hrane koju uzimamo. Uvidećete da je nakon teškog i nesvarljivog obroka veoma teško kontrolisati um; on radi, radi, svo vreme. Zatim postoje određene namirnice koje su razdražujuće; ako jedete takvu hranu videćete da ne možete kontrolisati um. Očigledno je da čovek, nakon što popije veću količinu vina ili nekog drugog alkoholnog pića, shvata da ne može da kontroliše um; on izmiče njegovoj kontroli.

Prema Ramanuđi postoje tri stvari što se tiče hrane koje moramo izbegavati. Prvo, đati, prirodu ili vrstu hrane; sve razdražujuće namirnice treba izbegavati, meso na primer; ono treba izbegavati jer je po samoj svojoj prirodi nečisto. Mi ga možemo pribaviti samo tako što ćemo oduzeti drugom život. Imaćemo zadovoljstvo za trenutak, a drugo stvorenje će morati da napusti svoj život da bi nam pružilo to zadovoljstvo. Ne samo to, već i kvarimo druga ljudska bića. Bilo bi mnogo bolje kad bi svaki čovek koji jede meso ubio sam životinju, ali umesto da se čini tako, društvo ima klasu ljudi koja čini taj posao, a zato što čine to, društvo ih mrzi. Ja ne znam kakav je zakon ovde, ali u Engleskoj nema mesara koji može da služi u poroti, pošto je ideja ta da je on surov po prirodi. Ko ih čini surovim? Društvo. Ako mi ne bismo jeli govedinu i ovčetinu, oni ne bi bili mesari. Jesti meso je dopustivo samo za ljude koji rade veoma težak posao, a koji neće biti bhakte; ali ukoliko ćete biti bhakte, treba da izbegavate meso i svu razdražujuću hranu, takvu kao luk, beli luk i svu hranu koja ima loš miris, kao ’kiseli kupus’. Svaku hranu koja je stajala danima i gotovo se pokvarila, svaku hranu čiji su prirodni sokovi skoro isparili, svaku hranu koja je smrdljiva, treba izbegavati.

U pogledu hrane, sledeća stvar je još više zamršena za Zapadne umove - to je ono što se zove ašraja, tj. osoba od koje ona (hrana) dolazi. Ovo je donekle tajanstvena teorija kod Hindusa. Ideja je da svaki čovek ima određenu auru oko sebe, i šta god da dotakne, deo njegovog karaktera, ma kakav da je, njegov uticaj - je ostavljen na tu stvar. Baš kao isticanje dolazi iz svakog ljudskog tela, tako karakter dolazi iz njega, i šta god da dotakne usvaja to. Stoga moramo biti oprezni (u pogledu toga) ko dodiruje našu hranu kada se ona kuva - bilo koja rđava ili nemoralna osoba ne sme da je dodiruje. Čovek koji želi da bude bhakta ne sme da obeduje sa ljudima za koje zna da su veoma zli, jer će njihov loš uticaj doći kroz hranu.