Čarobnjakov šegrt

  • Autor: Evald Flisar
  • Izdavač: Drugi izdavači
  • ISBN:
  • Godina izdanja: 1980
  • Broj strana:
  • Povez: 200
  • Pismo: latinica
  • Akcija: 0
Cena: 750 RSD Ubaci u korpu

ČAROBNJAKOV ŠEGRT

***

U sjaju lojanice sam ugledao dvanaest monaha, koji su sedeli u krugu i pognutih glava recitovali mantre. Na sredini kruga je iz zemlje strčao kameni lingam, simboličan prikaz Šivinog polnog uda. U podnožju ga je obuhvatao kameni obruč, joni, simboličan prikaz ženskog polnog organa. Oba su okruživale bakrene posudice iz kojih je sukljao omamni mirisavi kad.
Oči su mi lutale po zidovima. Pokrivale su ih živopisne slike božanstava. Čudna sila me povuče
prema zidu u pozadini, s koga mi se kreveljila slika demona, koji mije bio poznat. Zastao sam pred njom.
Slika se pretočila u život, a neman je zaigrala i zasiktala. Telo su joj prekrivale zelenkaste
krljušti, koje su u stostrukim odsjajima zrcalile moje lice. Mnoštvo ruku je talasalo gustišem prstiju, koji su me zvali i istovremeno mi pretili. Neman je imala dvanaest glava. Igrala je preda mnom u treperavim blescima odvratnih boja i s njom su se talasali odsjaji mojih lica. To je bio demon, bog Jamanataka, moj navodni zaštitnik. Jogananda mije kazao da je "ubica smrti", jedan od najstrašnijih demona u mitologiji tantre. Njegova bikova glava predstavlja boga smrti Jamu, koji je u stvari milostivi Avalokitešvara, gospodar i sudija mrtvih, koji vodi ljudi po mukama ispaštanja do ivice iluzija i iz njih u slobodu i probudenje.
Neman mojih snova se ostvarila. Izvijala se, mljackala i mumlala, i stenjala, i grebala kopitama
po zemlji, slinila, pretila mi, tešila me, oplakivala me, cerila mi se. Ne znam koliko dugo sam bio
uhvaćen u maštovitu igru. Kad mi se povratila normalna svest, u podzemnoj dvorani su se gurali ljudi.
Probijajući se kroz gužvu do ulaza, izašao sam na trg koji je isto tako bio pun ljudi. Gomila je bila u čudnom transu. Stare žene sa brojanicama u rukama su se ritmično njihale sjedne strane na drugu i monotono pevale, devojke s tirkiznim mindušama su zaneto ponavljale obredne stihove, a muškarci su stajali, ćaskali i čekali na nešto. Monasi su posluživali čaj. Tu i tamo su cmizdrcla odojčad. Veća deca su sedela u grupama, ili se igrala s lenjm psima.
Tada su iz loža zazvučali randozi. Njihovo monotono trubljenje je stvorilo zvučni čilim, u koji
su doboši i doboščići i tužne flaute počeli upletati zaprepašćujuće muzičke motive. Gužva pred
ulazom u prolaz se razdvojila u Špalir. Ušao je veliki lama, majstor tantre, iguman lamasarije, uvijen u žuti svileni šal. Pratili su ga monasi, koji su imali na glavama visoke ceremonijalne šešire. Dvojica mladih monaha su položila ćilim na pod, na koji je majstor kleknuo. Spojivši dlanove iznad glave tri puta se duboko naklonio: prema jugu, prema istoku, prema zapadu. Nov monah je počeo da peva tužne melodične psalme. Iznad nas su bez prestanka trubili radonzi. Majstor je ustao i u pratnji se uputio prema uklesanim stepenicama, pa se po njima popeo do centralne, najveće lože. Seo je na ukrašen presto i podigao ruku. Horovoda je počeo dubokim basom da deklamuje liturgiski tekst. Hor mu se pridružio i pratio ga zvučnom hijerarhijom baritona, tenora i dečačkih soprana. Obred se uspinjao.
Ja sam se uspinjao a sve to sam već video, doživeo na krovu Navangove kuće u Zanskaru kad
me je Jogananda bacio u telepatski trans u čijem toku mi je duh poleteo iznad gora i u budućnost.
Svest da se detalji mojih snova ostvaruju me je uznemirila, ali ne i uplašila. Već sam se nadao da
grešim i da je reč o sličnim, a ne o istim stvarima. Uprkos toga sam ostao u zanetom transu sasvim sputan.
Iza obreda su počele dramatične igre maskiranih demona i vračeva. Publika je tapšala i smejala
se, deca su podvriskivala, a psi su kevtali, Čak se i Veliki majstor dobrohotno smeškao. Tek u sumrak se trg počeo da prazni. Svi su otišli, a ja sam ostao sam: zanet tišinom, koja se pojavila umesto buke, zanet raesecom, koji je zamenio sunce. Dugo u noć sam ćućono na trgu, bez niisli, povezan s okolinom.
Onda su u loži iznad trga zagudele strune, pridružila im se flauta, prigušeno se oglasio mali
doboš, a noć je ispunio nežan devojački glas, koji je pevao čudesno tužnu pesmu, dizao se i spuštao, uranjao u tišinu noći, vraćao se i podrhtavao iznad mene; glas koji sam prvi put čuo na obroncima prevoja i koji nikad neću zaboraviti. Onda su igrajući pristigle tibetanske devojćice u žutim haljinicama. Devojčice, koje sam u snovima sreo (sretao) na vrhu gore Kailas. Uhvatile su se za ruke i zaigrale oko mene. Njihova zamršena kosa je lelujala po vazduhu u kružnom ritmu opuštene lepote, a mesec je mutno bleskao na dragom kamenju, kojim su bile okićene.

Prestale su da igraju i jedna mi se približila. Zaustavila se tik ispred mene i gledala me. Na
svetlu meseca sam prepoznao Dolmu. Ona je bila ta koja mi je u snovima uvek donosila nož,
razgolićavala grudi i molila me daje probodem. Pogodilo me je jer sam u istim snovima sretao i starog Tibetanca, koji je bio vođa Henrijevih goniča i doveo nas preko prevoja. I on mi je u snovima nudio nož i molio me da ga ubodem. Dolma se vratila devojčicama, koje su još jednom zaigrale, a onda su odjurile u prolaz i muzika je utihnula. Ostao sam sam.
Jeza mi je punila svaku poru tela. Sad više nisam mogao zaslepljivati. Morao sam da priznam
sebi da sam u snovima doživeo mrvice budućnosti pre nego što se ostvarila. Dugo u noć sam čamio na trgu, drhtureći od zime, a još više od straha. Preklinjao sam Boga, starog hrišćanskog, da mi se smiluje i da me podigne i odnese kući, da me spase iz dubine smušene psihe, u koju sam pao.