TM kao pomoć u hrišćanskom razvoju

  • Autor: Grupa autora
  • Izdavač: TrikonA
  • ISBN:
  • Godina izdanja: 1998
  • Broj strana: 110
  • Povez: meki
  • Pismo: latinica
  • Akcija: 1
Cena: 500 RSD Ubaci u korpu

TM I HRIŠĆANSKA VERA

TEHNIKA

Transcendentalna meditacija je vrlo jednostavna, prirodna tehnika, koja dovodi do smirivanja mentalne aktivnosti i do stanja uvećanog unutrašnjeg mira, stvarajući duboki mentalni i fizički odmor. Ovo smirivanje omogućuje da se dogode dve stvari – kao rezultat postignutog odmora, uklanja se duboki stres – a kao rezultat mentalnog smirivanja, dolazimo do kontakta sa dubljim, kreativnijim nivoima naše sopstvene svesti.

Ovo ne podrazumeva hipnotički trans, niti da čovek time samo isprazni duh. Sasvim suprotno. Tokom TM duh ostaje potpuno budan. Čovek je još svestan svoje okoline, budan unutra, ali telo je u stanju dubokog odmora i dih je mirniji. U najdubljem stanju meditacije, mentalna aktivnost je potpuno mirna, ali je čovek potpuno svestan. To je stanje unutrašnje tišine, odmorne budnosti. To je pripisano transcendentalnoj svesti zato što je i ona, na kraju krajeva, stanje svesti, ne nesvesnost, gde su aktivnija stanja mišljenja transcendirana, ili se otišlo izvan njih, dok je duh budan, ali miran.

Ovo nije oblik ravnodušnosti. Meditant ne pokušava da uguši mentainu aktivnost niti tokom meditacije niti tokom dana. U meditaciji se duh nevino smiruje do najtiših nivoa aktivnosti. Ništa ne treba savladavati, u meditaciji mi ostajemo potpuno budni za sve, unutra i spolja.

Meditacija traje oko 15-20 minuta dva puta dnevno, sedeći udobno sa zatovrenim očima. Najuobičajenije vreme meditacije je ujutru i uveče, pre jela. Pre jela zato što probava i meditacija ne idu zajedno. Meditacija dozvoljava telu da se smiri, dok probava uvećava stopu metabolizma i čini telo aktivnijim. Tokom ostalog dela dana mi zaboravimo meditaciju, napredujemo u našoj aktivnosti, bilo da je rad fizički, mentalni ili spiritualni.

Meditacija je pripema za aktivnost, ne neki oblik bežanja od stvarnosti, nije anestetik protiv svetovnog života. Efekti TM su osveženje, revitalizacija i pročišćavanje cele ličnosti tako da može uneti više kreativnosti i budnosti svemu što se radi. Upravo kao jutarnje kupanje. Mi ne treba da nastavimo da mislimo o kupanju tokom ostalog perioda dana da bismo se osećali čisto. Tako je sa TM, mi samo koristimo tehniku i spontano efekti ostaju sa nama. Oni ne zavise od toga šta mi osećamo ili mislimo o tome. Oni ne zavise od vere u njih, nego od prirodne sposobnosti ljudskog nervnog sistema da obnovi sebe i eliminiše stres pružanjem dovoljnog nivoa odmora.

TM nije religija u uobičajenom smislu reči, jer njeni efekti ne zavise od vere u nju. Praksa ne sadrži ubeđenje, dogme ili doktrine, ni činioce vere, niti činove obožavanja. Iskustvo unutrašnjeg mira je univerzalna ljudska osobina; to je nešto što mi možemo postići prirodno zato što nervni sistem može delovati na taj način, ako mu je to omogućeno. Efekti tehnike su automatski; oni ne zavise od emocionalne ili intelektualne mašte niti od spoljašnjeg okruženja. Ne postoje posebna ograničenja, dijete ili način odevanja. Kada meditaramo, mi samo sednemo potpuno mirno i udobno i napredujemo sa tim. Dakle, to je vrlo različito od onoga što smo smatrali da je religiozna stvar i religiozni običaj. Međutim, ona ima važno učešće u svačijoj religiji, kako ćemo mi nadalje videti.

Šta je, onda, sredstvo za meditaciju u TM? Tehnika uključuje nenapornu upotrebu specifičnog zvuka, ili mantre, koja je kreativna u svom efektu, i odgovara individui. Reč mantra doslovno znači 'vozilo duha'. To je čist zvuk bez značenja ili ikakvog vezivanja, koji omogućuje duhu da se smiri dok ostaje budan i usredsređen. Ovo je vrlo važno, zato što meditacija nije stanje gubljenja usredsređenosti duha, ili ostavljanje čovekove volje na milost bilo kog prolazećeg mentalnog impulsa. Meditant uvek kontroliše meditaciju time što se samo otvaranjem očiju proces automatski zaustavlja. Stalno, meditant ima izbor da se predaje dnevnom - sanjarenju ili da se vrati na pravilnu upotrebu mantre.

Mantra nije forma molitve u uobičajenom smislu, kada mi govorimo o molitvama i pohvalama, molbama ili obožavanjima. Mi u TM ne meditiramo na mantru koliko sa mantrom. Na dubljem nivou transcendiranja, čak i sama mantra se ostavlja iza, biva transcendirana. Interesantna je stvar o upotrebi mantre u TM, da ona nije 'lakomisleno ponavljanje' nije hipnotički puls da se održava kretanje okolo i okolo u glavi. Mi koristimo mantru da držimo duh budnim, dok se zvuk doživljava u postepeno mirnijim nivoima, sve dok se ne izgubi. Na ovom najdubljem stupnju meditacije, u  iskustvu transcendentalne svesti, sama mantra se ostavlja iza. Kao kada jednom stignemo na naše odredište, mi izađemo iz autobusa.

Mi se ne bavimo u TM sa bilo kakvim glasim pevanjem, ni sami, niti u grupamn, što je poznato da stvara hipnotička stanja, ili sastancima bogosluženja, da bi se doživela grupna histerija. Korišćenjc mantre u TM je veoma jednostavno i nevino. To je sredstvo za postizanje našeg cilja, a ne sam cilj To je nešto što koristimo usput u postizanju smirenog stanja.

Mantra deluje dozvoljavajući duhu da sledi svoju prirodnu tendenciju da teče u smeru koji je više ispunjavajući za njega. TM nije tehnika koncentracije ili rasplinute meditacije, niti boravljenje sa predstavom, jer sve to održava duh u stanju veće aktivnosti i time sprečava smirivanje naniže do najdublje tišine. Zato što je mantra čist zvuk, bez značenja ili neke konotacije, intelekt i emocije nisu pobuđeni posebnim asocijacijama.

Međutim, mantra nema besmislen sadržaj. Samo zato što nema značenje, ona nije besmislena. Efekti tih mantri su specifični i poznati kao blagotvorni pri njihovoj pravilnoj upotrebi. Ovo je jedna oblast u kojoj su istraživanja pokazala neke vrlo interesantne rezultate. Odmah čim osoba počne TM, sigurno se događaju duboke fiziološke promene, naročito u radu srednjeg mozga. To pokazuje da mantre koje mi koristimo u TM proizvode neku vrstu 'izmene opreme' u nervnom sistemu. Neposredni i direkto merljivi efekti su da moždani talasi postaju mnogo više uredni; toliko uredniiji da su vremenom nazvani stanjem koherencije moždanih talasa ili sinhronizovanost. Ovaj efekt nije otkriven u testovima sa proizvoljnim ili besmislenim zvukom. Ova oblast istraživanja je sve interesantnija, kada se shvati da je duboki mentalni i emocionalni stres ukorenjen u obliku neuredne aktivnosti srednjeg mozga, posebno u retikularnom graničnom limbic sistemu. Primena ovoga će biti dalje praćena.

Zato je pogrešno misliti da bilo koja reč može biti proizvoljno izabrana kao mantra, uprkos tvrdnji Bensona i drugih u tehnikama kao što jc 'Progresivna relaksacija'. Može se postići nešto odmornosti kroz mnoge druge sisteme, ali efekti mantri u TM su daleko šireg opsega, i mnogo su dublji nego što je puka odmornost. Mantre koje se koriste u TM su apsolutno specifične i korišćene su tako da individualno odgovaraju meditantu. Zaleđe odakle su došle biće kasnije detaljno razmotreno.

Ispravna mantra, ispravno korišćena, jeste integralni deo TM tehnike. Zato što ona omogućuje duhu da se smiri nenaporno, dok ostaje oštro usredsreden, u najmirnijem, proširenom polju svesti.

Onda ona proizvodi rezultate koji su kreativni i životno podržavajući, pozitivni u svojim efektima za oboje, kako za čoveka tako i za okolinu. Ovo je važno, takođe, jer mi znamo da naše misli i osećanja utiču na druge.

DUHOVNl EFEKTI

Do sada su preduzeta brojna istraživanja, štampana su i popularizovana, pa nije potrebno zadržavati se na fizičkim, psiholoških i fiziološkim efektima TM. Dovoljno je očigledno da ako osoba živi kreativno u boljem stanju mentainog i fizičkog blagostanja, onda društveni i lični odnosi moraju biti takođe popravljeni. Mi moramo istražiti duhovni uticaj tehnike zato što se često pretpostavlja da meditacija može biti opasna, ili da meditacija može učiniti čoveka zadovoljnim i udaljenim od problema sveta.

Daleko od življenja u povučenosti, činjenica da TM uklanja stres i napetost, činjenica da smo manje zarobljeni našim sopstvenim problemima i neurozama, znači da smo slobodniji da budemo od veće pomoći drugim ljudima. Kako naša svest postaje jasnija kroz uklanjanje mentalnih i emocionalnih oblaka, mi počinjemo videti jasnije, saosećajnije, potrebe naših drugova. Kako postajemo jači u sebi, rastući izvan straha sa proširenim kvalitetima srca, mi možemo biti od veće pomoći. Ljubav raste u meditantu, prirodno, onako kako se tope prepreke isticanju ljubavi.

Efekt TM je da učini čoveka kreativnijim, u najširem smislu, tako da čovekovo polje aktivnosti postane kanal za donošenje dobrobiti od meditacije van i u svetu. TM je meditacija za akciju. To nije praksa koja zahteva da se povlačimo iz života; već suprotno. U prirodi života je da raste, da se razvija u ispunjenju. Meditacija dozvoljava čoveku da počne ponovo rasti u svim oblastima života, meditirajući i živeći potpuno, ne okrećući se od života. Sama meditacija može biti nazvana povlačenjem, povlačenjem duha unazad do njegovog unutrašnjeg, tihog izvora, tako da kao strela povučena nazad na luku, on može poleteti osvežen u aktivnost. Zaista, efekti meditacije se utvrđuju pomoću aktivnosti, ne pomoću povlačenja iz života. To je kao stari način bojenja platna. Prvo je umočeno u boju, onda iznošeno na sunce dok boja gotovo ne izbledi. Onda ponovo u boju, pa ponovo na sunce, i tako dok boja dalje više ne bledi. Boja platna ne postaje trajna bez bleđenja na suncu. Slično, u dnevnom životu meditacija nalazi svoj cilj. U početku mi možemo meditirati za našu sopstvenu dobrobit, ali efekti nisu ograničeni samo na nas.

Ima onih koji će videti u TM opasnost predavanja 'mističnim' iskustvima, ili 'spiritualnim izletima'. U stvari, ne postoji ništa mistično u TM, niti su upleteni neki 'izleti'. Kao što smo rekli, mi ne meditiramo radi same meditacije, niti radi, naročitih iskustava u meditaciji, nego zbog kasnijih efekata na našee stanje duha, tela i aktivnost. Za iskustva koja možemo imati u meditaciji od ogromnog su uticaja promenljivosti subjektivnih stanja. Zavisno od takvih stvari kao što su naš umor i svežina, napetost ili smirenost, glad ili prezasićenost. Mi meditiramo vrlo nevino bez ikakvih predrasuda ili očekivanja bilo koje vrste. Uvek imamo izbor vraćanja prema unutrašnjem smeru tišine i mira, jer sa mirnih nivoa duha dolaze veće dobrobiti. Sve drugo je sekundarno. Hrišćanska tradicija ispravno opominje ljude da se ne bave 'mističnim stanjima', koja se mogu razviti iz brojnih uzroka, takvih kao što je preterana kontrola disanja - hiperventilacija, što može biti isto toliko znak bolesti kao i zdravlja.

Hrišćani se mogu pitati zašto nam uopšte treba TM. Neki su čak proklinjali TM za polaganje prava da bude 'jedini put', što je jednostavno neistinito. Mi kažemo da je TM vrlo jednostavan i nenaporan put, najdirektniji put ka stanju dubokog unutrašnjeg mira. Ovo je naročito korisno sa duhovne tačke gledišta jer se stvarno može praktikovati svuda i u svako vreme. U diskutovanju spiritualnih efekata, mi moramo definisati šta podrazumevamo pod pojmom duhovni. Obično, duhovnim se smatra ono što ide izvan, ili transcendira granice fizičkog sveta, sveta materije. Dakle, mi možemo reći da je transcendentalna svest čisto duhovna, pošto su sve granice mentalne, emocionalne i fizičke aktivnosti transcendirane u iskustvu tog stanja. Ali kao što smo rekli, ovo stanje je prirodno ljudsko svojstvo. Duhovno je naše lično najunutarnije sopstvo, naša istinita priroda ili pravo sopstvo. Dobrobit TM je što nam dozvoljava da se najlakše vratimo do mirnog nivoa duha, i u sticanju toga dozvoljava da bude uklonjen stres, koji je prepreka za življenje ovog stanja.

Ovo nije pelagijanizam. (Pelagijanizam je vera da izvorni greh nije pokvario ljudsku prirodu, i da je smrtnik još sposoban da izabere dobro ili zlo bez posebne božanske pomoći.) Mi ne 'čuvamo sebe našim sopstvenim naporima'. Napor nema ulogu u TM. Mi samo koristimo tehniku, nenaporno, koja dozvoljava mentalnoj aktivnosti da se smiri sama od sebe. To je kao ronjenje u jezeru, samo uzimanje ispravnog ugla i puštanje da ide. Ne treba činiti nikakvo guranje. Upravo kao što nas gravitacija privlači dole u vodu, tako mir duhovnog privlači duh da transcendira. U ovom smirenom stanju mi imamo veću verovatnoću da čujemo 'miran, mali glas' unutar nas. To ne znači da mi privlačimo Boga k nama. On je već sa nama. Mi dozvoljavamo da budu uklonjene prepreke koje su se akumulirale. Eliminišemo barijere koje smo postavili između sebe i Njegovog prisustva u nama. Mi počinjemo da budemo mirniji, tako da možemo početi da slušamo, što znači da se pokoravamo Božjoj volji. Sama reč pokoravati (latinski - obaudire) znači slušati. Ovo znači da je TM vrlo temeljita priprema za spiritualnu aktivnost, takvu kao što je molitva. Kao hrišćani mi verujemo u Božju sveprisutnost i ličnu brigu za nas. Ali mi često ne uzimnmo ni nekoliko minuta njegovu Reč koja deluje u nama. U ovom nam TM pomaže, jer praksa je po sebi umirujuća i pogoduje unutrašnjem miru, koji će biti početna tačka naše molitve.

TM onda, očigledno, mora uticati na hriščansku veru. Vera je reč koju mi koristimo na dva neznatno različita načina. Uobičajeno značenje je učinjeno sinonimom sa prihvatanjem veroispovesti, gde vera u Boga znači uobičajeno verovati da On postoji, verovati u Njegovo prisustvo i brigu za nas. U reči, biti sledbenik 'hrišćanske vere', vera znači prihvatanje Hristove istorijske uloge, verovati u uplitanje teološke implikacije Njegove inkarnacije, u smrt i uskrsnuće.

Na drugom nivou vera znači nešto mnogo dublje nego ispovedanje veroispovesti ili dogme. Ona znači potpuno pouzdanje u Boga, potpuno prihvatanje njegove volje za nas, potpuno uverenje da se on iz dana u dan brine o nama, dakle, u svemu što se nama dogodi. Ovo je vera koja može reći, 'pomeri se planino', i ona će se pomeriti, mada vera može biti samo veličine semena gorušice. O ovoj veri se može govoriti u terminiina „Božje brige".

Razlika između ove dve upotrebe reči vera je, da je jedna prvenstveno stvar intelektuaine potvrde sveta otkrovenja, a druga je živuća obaveza ka životu od duše i u duši. TM utiče direktno na obe oblasti. Kako se naša svest razvija i pročišćava, reč otkrovenje Svetog pisma raste, da bi imala mnogo veći uticaj u naširn mislima. Da se vidi jasnije valja voleti nežnije i slediti predanije. Što dublje hrišćani poštuju Hristovu žrtvu, više naša predanost raste, dublji je naš smisao obožavanja i divljenja. U najdubijem smislu življenja naše vere, mi nalazimo kako nastavljamo meditirati da se od samog jutra stvari odvijaju same od sebe. Kada se oslobodimo muka i briga i počnemo živeti sa našeg istinitijeg nivoa, život postaje jednostavniji i ispunjeniji. Mi nalazimo da smo zbrinuti. Poverenje raste u iskustvu da, kako smo mi više u skladu sa Božjom voljom, sve što se iz dana u dan događa jeste najbolje za nas. Kako naše misli postaju pozitivnije, kreativnije i životno podržavajuće, mi smo zauzvrat podržani. Tako vera raste u iskustvo proviđenja kao svakodnevne stvarnosti. Ili mi možemo reći da, kako svest postaje koherentnija, urednija, mi delujemo u saglasnosti sa prirodnim zakonima, i na ovaj način su naše akcije podržane.***

Ovo nije stvar pravljenja emocionalnog raspoloženja, ili samopredanosti. Nije predavanje volje, ili moralne odgovornosti, nije prepuštanje laissez faire (let go). To je nešto mnogo dublje, mnogo dinamičnije. To nema mrlju ravnodušnosti i apatije. Događa se da zato što mi mislimo jasnije i doživljavamo najtiše nivoe našeg postojanja, koji, mi verujemo kao hrišćani, jesu Božja predstava, spontano počinjemo da mislimo, osećamo i delujemo više u saglasnosti sa tom dušom. Mi aktivno nastavljamo svoj svakodnevni život, energično i bez pravljenja neke naročite galame, naša aktivnost se sve više i više okreće kanalima koji su kreativni, podupirući i ispravni, pre nego što bivamo uhvaćeni u zamku negativnosti, očajanja, utučenosti; svega onoga što verujemo kao hrišćani da su znaci nedostatka vere u najdubljem smislu.

Često se mislilo da je rast vere stvar milosti, dok ovaj opis rasta vere sa TM zvuči kao nešto što mi sami možemo pruzrokovati da se dogodi. Ali u stvari mi možemo opisati transcendiranje u terminima delovanja milosti. Lični napor ne uzrokuje transcendiranje. Napor u stvari sprečava transcendiranje našeg malog egom vezanog sopstva, koji bi hteo pokušavati da manipuliše našim iskustvom. U TM sva naša tehnika jeste u nevinom dozvoljavanju našoj svesti da bude privučena prema unutrašnjem miru, gde Božanska reč i njegovo prisustvo, može početi da deluje u nama. Kao Hrišćani mi smo pozvani da koristimo našu volju, imamo izbor u kom smeru da idemo sa njom, prema Bogu ili da se udaljujemo od njega. I u krajnoj analizi ispunjenje individualne volje je da ide ka njemu, da kaže: 'Neka bude volja tvoja'.

Predmet greha biće detaljno ispitan u kasnijem spisu. Ali usput, to je predmet koji se podrazumeva za svaku tehniku koja donosi duhovne efekte. Grehom mi obično smatramo bilo koju misao ili akciju kroz koju odbijamo Boga. Interesantno je primetiti da u grčkom Novom Zavetu, reč koju prevodimo kao 'greh' jeste hamartia, jedan streljački izraz, koji doslovno znači 'promašiti cilj', biti van ccntra, van dodira sa Bogom. Učenje TM je bilo kritikovano od nekih kao poigravanje sa negativnošću i delom greha, i otuda grešnikovom potrebom za spasenjem. U stvari suprotno je istina. Daleko od poigravanja sa grehom, mi smo učeni u TM da meditiramo redovno, prema tome da raspletemo čvorove negativnog uticaja u sebi, a u aktivnosti da ne uradimo ništa što mislimo da može biti krivo ili oslabljujuće. Ovo je veoma blisko učenju Novog Zaveta, gde Hrist smatra da je zla namera u svemu loša kao rđavo delo.

Kako se svest razvija sa TM mi nalazimo, kao što bi to čovek i mogao da očekuje, oživljen moralni smisao. Činjenica je da mnogi meditanti izvešiavaju da ih je praksa TM vratila natrag njihovim religioznim običajima i redovnom obožavanju, baš zbog razvijanja dubjeg poštovanja duhovnih aspekata života kroz TM. Oni postaju bolji hrišćani.

Drugi aspekt greha direktao se odnosi na emocijalni stres, na nedostatak Ijubavi predanosti. Sedam smrtnih grehova - ponos, ljutnja, požuda, zavist, pohlepa, tvrdičluk i lenjost - sve su karak- teristike onog čiji je život lišen ispunjenja i duhovne usredsređenosti, ko je zbog toga potpuno sputan uskim granicarna sebičnosti. Kroz TM mi počinjerno da otvaramo dublje, šire vidike, bliže našem istinitom, pravom sopstvu, bliže tihom, malom glasu iznutra. Negativne tendencije se umanjuju, kako mi postajemo sve više otvoreni ka Bogu, jer smo više otvoreni ka milosti.***

Kako se meditanti razvijaju sa redovnom praksom, razvijaju se jednostavnost i poniznost. Ovaj rast ne može biti izmišljen. Jednostavnost i poniznost su odlike bitka, koje dolaze iz unutrašnjeg ispunjenja, ne iz spoljašnjeg umišljanja. Kao što je Mahariši jednom primetio u vezi pitanja ponosa i poniznosti; 'Kada je drvo puno plodova, svaka se grana savija dole'.

Važno je razumeti da pod oslobađanjem stresa TM mi podrazumevamo ne samo uklanjanje napetosti i umora nego potpuno pročišćenje sistema na svim nivoima, duha, tela i srca. Ovo znači da su rast ljubavi i saosećanja suštinski aspekti razvoja svesti. U terminima razvoja viših stanja svesti, rast ljubavi i predanosti jedini su put. Cilj našeg rasta sa TM jeste ostvarenje Boga. Ostvarenje božjeg prisustva, ne kao utešne ideje ili pobožne nade, nego kao živuću činjenicu dnevnog opažanja.

Na ovom stupnju razvoja to mora zvučati kao misao da su svi meditanti živi sveci i da je TM potpuna zamena hrišćanske vere i sakramenata. Mi se svi razvijamo korakom prirodnim za nas i božja svrha za čoveka je jedinstvena. Što se tiče naše vere i sakramenata, Mahariši je uvek isticao da čovek treba ostati odan svojoj veri, ali da je obogati i ojača sa plodovima naše meditacije. TM nam čini prihvatljivijim prirodni nivo ljudskog iskustva. Boraveći više na temelju te unutrašnje tišine, delovanje milosti u nama i kroz sakramente može imati dublji uticaj ako smo više posvećeni Bogu na dubljem nivou nas samih.

Hrišćanska mistična tradicija je uvek isticala put krsta i mesto patnje u pročišćenju. Hrišćanski mističari, kao što je Sveta Teresa iz Avila, uvek je isticala da je život unutrašnje tišine i kontemplativne molitve najbliži Bogu, i da sa sobom donosi oboje; blaženstvo i fizičke patnje, kada se čovekove nečistoče tela i duže pročišćavaju. Pogrešno je misliti da sa TM meditant boravi u nekom stanju trenutnog blaženstva. To nije automatsko uzdizanje, niti je stanje duhovne opijenosti 'pritiskom na dugme'. Dok još postoji stres u nervnom sistemu, lažna predstava u srcu i tama u duši, mora postojati čišćenje, normalizacija i razvoj. U meditaciji ovo pročišćavanje može uzeti oblik suvoće, tuposti, dosade i fizičkog bola ili nemira, među ostalim simptomima. Zato što je mesto oslobađanja stresa tako dobro shvaćeno u TM mi ne pridajemo značaj subjektivnom dobrom ili lošem iskustvu tokom meditacije. Važno je da meditiramo nevino, nenaporno i iz unutrašnjeg pročišćenja spontano postižemo da 'uzmemo svoj krst', i da na taj direktniji način napredujemo sledeći Hrista u celini nas samih.

Važno je ne zaboraviti da kao hrišćani mi nismo pozvani da patimo u ime patnje, nego da budemo ponovo rođeni u duhu. Patnja nastaje iz slabosti, naše razdvojenosti od Boga. Mi patimo zbog naše nesposobnosti da živimo u veri, da živimo ujedno sa Hristom i Ocem. Hristovo okajanje za naš greh, našu 'neusredsređenost' je samo taj 'trenutak', usredsređenosti na Boga, koji je savršeno ispunjenje i kraj sve patanje. Sa TM mi ciljamo da okončamo patnju i u svetu pomoću uklanjanja slabosti, stresa i nečistoća koje smo sakupili u životu. Oni su nas odvajali od unutrašnje tišine, tišine koja nas otvara Bogu, koja je izvor sve snage. Problemi nacija, društva i porodica svode se na probleme pojedinaca. Odgovornost je na nama kao pojedinacima da koristimo sva moguća sredstva i da sledimo put, istinu i život koji nam je Hrist pokazao. TM je veoma vredna tehnika da nas priprema svakog dana da sledimo Hristove korake.

Ponovo smo pozvani u Novom Zavetu da se pokajemo. Grčka reč upotrebljena za 'pokajanje' u jevanđelju je metanoia. Ovo doslovno znači; promena duha, promena srca. Ista reč se koristi za preobražaj, ili 'obrtanje oko'. Ovo direktno opisuje proces TM; preobražaj ili promena srca i duha, svakog dana, dva puta dnevno, da nam omogući da rastemo u duhu, da se vratimo do izvora, da ponovo povežemo sebe sa Bogom, što je pravo značenje religije.