Vedanta - glas slobode

PREDGOVOR

Ne znam za bolji način izlaganja predgovora za ovu korisnu knjigu od tri ključna pojma od kojih je urednik iskovao njen naslov, Vedanta – glas slobode.

Obrnutim redom, izložiću prvo pojam slobode. Slučaj je hteo da ove redove pišem ovog istorijskog dana kada su astronauti prvi put nesputano zakoračili kosmičkim prostorom. Lebdeti kao što oni lebde, kao ptice s celim prostranstvom neba kroz koje mogu da lete, na prvi pogled može da se učini nalik potpunoj slobodi. Mi, svakako, znamo da njihovo lebdenje samo podseća na duhovnu slobodu za kojom istinski tragamo. Naša žudnja za slobodom je, naime, iznad svega žudnja za Bogom, za apsolutnom slobodom kao aspektom božanstva. U tom smislu hinduizam govori o krajnjoj slobodi koja označava kraj mističnog puta koji pretstavlja oslobođenje jer je ono stanje sjedinjenosti s apsolutnim, beskrajnim i večnim, pa stoga oslobođenje od svih spona uslovljenosti. Na tu slobodu je Hrist iznad svega ukazivao govoreći: “Istina će da vas oslobodi.”

Drugo je glas. Sve dok ne budemo slobodni, potrebni su nam glasovi da bi svedočili o mogućnosti ostvarenja slobode i da bi nas upućivali ka njenoj svetlosti. Međutim, glasovi podrazumevaju i pevače, što u kontekstu ove knjige otvara jedno zanimljivo pitanje. Naime, glas slobode koji odjekuje ovim stranicama nema izvor koji bi mogao sasvim jasno da se ustanovi; ako ga pravilno čujemo, uvidećemo da on iz svetske perspektive ne izvire niotkuda. Ne navodim to zato da bih porekao da jedan određeni čovek, uz to vrlo slavan, iznosi ili ispisuje reči koje ispunjavaju ove stranice. Međutim, ako osluškujemo misli koje s one strane reči one izražavaju, znaćemo da je Vikananda samo njihov prenosilac, a ne i tvorac. Etimološki, vedanta znači “Vrhunac Veda”, ali niti same Vede nisu ništa drugo ulivanja sanatana dharme, “nestvorene mudrosti” ili “daha večnosti” koja je uvek bila i uvek će biti.

Tako nas naše posezanje za slobodom, u manjoj meri pomoću bestelesnog, Vivekanandinog, vodi do sasvim neotelotvorenog glasa, vedante, koji svedoči o realnosti slobode. O ovom prostranijem glasu, jedan od najoštroumnijih živih filozofa je zapisao: “Među izričitim učenjima vedanta se pojavljuje kao jedna od najneposrednijih mogućih formulacija o onome što stvara samu suštinu naše duhovne realnosti.”

Šta bi još trebalo da se doda? Samo izraze zahvalnosti. Zahvalnost prvo Svami Ćetananandi iz Društva Vedanta u St. Luisu, nasledniku mog voljenog učitelja Svami Satprakašanande, za reviziju opsežnih spisa Svami Vivekanande u ove pristupačne razmere. Izuzev uredniku knjige, zahvalnost i samom Vivekanandi.

Govorilo se da je Vivekananda došavši nepozvan i nenajavljen na Versku Skupštinu u Čikagu, osvojio za momenat taj skup. To se desilo 1893. Godine. Taj skup je takođe postao i simbol usklađenosti vera, čime se ostvarila nada njegovih organizatora. Obzirom da se približavamo stogodišnjici ovog istorijskog događaja, ponovljeno izdanje ključnih Vivekanandinih spisa smatramo podesnim jer, premda je naš vek doneo napredak u međusobnom razumevanju vera, preostaje još mnogo toga što treba da se učini. Pažnja prema glasu slobode koji odjekuje u ovim stranicama može da na pomogne zaista i da to ostvarimo.

Huston Smith Hana, prof. filozofije

REČ UREDNIKA

Kada me neko pita, šta je vedanta, to pitanje me potseća na jednu priču. Jedan veliki učitelj vedante je bio pozvan da održi predavanje o vedantinskom učenju. Stupivši u dvoranu, obratio se slušaocima pitanjem:  “Znate li o čemu ću da vam govorim?” Svi su odgovorili odrično. “U tom slučaju neću ni o čemu da vam govorim, jer vi nemate nikakvo predznanje.” Rekavši to napustio je dvoranu. Sledeće nedelje je pozvan ponovo, ali su ovog puta organizatori razradili plan, uputivši prisutne da, ako im učitelj postavi isto pitanje, odgovore potvrdno. Učitelj je uveden u dvoranu i zaista je postavio isto pitanje, a svi prisutni su odgovorili potvrdno. Na to je učitelj rekao: “Vi dakle, znate sve pa prema tome ja nemam šta da vam kažem.” Rekavši to napustio je dvoranu. Ponovo su organizatori razradili plan za sledeću učiteljevu posetu, zamolivši prisutne da polovina njih odgovore potvrdno a polovina odrično. Učitelj je došao po treći put i postavio isto pitanje: “Znate li o čemu ću da vam govorim?” Na to su svi prisutni odgovorili onako kako im je dato uputstvo. Učitelj je, međutim, ovog puta rekao: “One koji su odgovorili odrično molim da uče od onih koji su odgovorili potvrdno.” Zatim je bez i jedne reči napustio dvoranu. Svi su bili zbunjeni i nisu znali šta da čine, pa su na kraju odlučili da sledeći put naprosto ćute. Posle usrdnog moljenja učitelj je došao još jedno i postavio isto pitanje, ali ovoga puta nije dobio nikakav ogovor. Primetio je da su svi prisutni obuzeti dubokim ćutanjem i tada je znao da je pravo vreme da im govori o vedanti.

Mi živimo u dobu mlaznih aviona, raketa i satelita. Čovek želi da se kreće brzo, pa očekuje da će sve i da postigne brzo, ako ne i istog časa. Onaj ko nije upućen u vedantu, ne uviđa da za pet minuta pokušava da sazna sve o duhovnoj tradiciji kojaa nam je prenošena u nasleđe tokom minulih pet hiljada godina. Svestan sam da prema vedanti, u mementu kada nastojim da je označim okvirom ove kratke beleške, ne postupam pravedno, ali ću uprkos tome ipak pokušati da odgovorim na pitanje šta je vedanta.

            Vedanta je vrhunac spoznaje, sveta mudrost hinduističkih mudraca, transcendentalno iskustvo proroka istine. Ona je srž i kraj Veda. Kao što upanišade dolaze na kraju veda, tako se ovo učenje naziva vedantom. Doslovno, Veda znači “znanje”, a “anta” kraj.

Osnovna načela vedante su:

A) Brahman je brhovna realnost, jedistvo bez drugosti. Brahman je egzistencija – svest – blaženstvo apsolutnog. On je izvan imena i oblika, lišen svojstava, bez početka i bez kraja. On je nepromenljiva istina, s one strane prostora, vremena i urokovanja. Ovaj neizmerni i beskrajni brahman se manifestuje posredstvom svoje nedostižne moći, maje, manifestuje se kao univerzum i celina pojedinačnih bića, pa tako jedno postaje mnoštvo. Kada se brahman povezuje sa svojom majom, naziva se bog ili Išvara.

B) Univerzum je privid, nalik na prikazu vode u pustinji i stalno se menja, a zapažamo ga posredstvom prostora, vremena i uzroka. Prostor nastaje sa zadobijanjem tela, vreme započžinje sa sa začetkom mišljenja, a uzrok s nastankom ograničenja. Ovaj lepi, dodirljivi univerzum nestaje iz svesti ulaskom u stanje sna ili uranjanjem u samadhi, da bi se iznova pojavio u stanju budnosti. Dakle, ovaj svet je dat u umu.

C) Ljudska bića su božanske prirode. Njihova istinska priroda je atman koji je beskrajan, večan, pročišćen, pun svetlosti, uvek slobodan, blažen i istovetan s brahmanom. Niko nije grešnik, nego greši i ispašta zbog neznanja. Kao što tama iščezava sa svitanjem, tako i neznanje nestaje s pojavom saznanja. Ropstvo i sloboda su dati u umu. Razmišljajući o slabosti i ropstvu, čovek postaje slab i biva zarobljen, ali razmišljajući o snazi i slobodi, postaje snažan i slobodan. Niko ne želi ropstvo jer je ono bolno. Radost je data samo u slobodi koja je, kao što tumači vedanta, urođena priroda svih bića. Cilj ljudskog života je da obistini boga, a svrha religije je da pouči o putu kojim kojim se to božansko ispoljava u unutrašnjem svetu.

D) Na koji način se božansko manifestuje u unutrašnjem svetu?

Vedanta predlaže četiri joge: 1 karma jogu, put nesebičkog delovanja; 2 đnana jogu, put saznanja; 3 rađa jogu, put meditacije i 4 bhakti jogu, put predanosti. Reč joga označava ssjedinjavanje individualne duše s kosmičkom dušom.

E) Istina je jedna i univerzalna. Ona ne može da se ograniči na jednu zemlju, rasu ili pojedinca. Sve religije sveta iskazuju jednu istinu različitim jezicima i na različite načine. Kao što sunce nije ničija svojina, tako ni istina nije data u jednoj određenoj religiji ili filozofiji. Niko ne može da kaže da je sunce hrišćansko, hinduističko, budističko, jevrejsko ili muslimansko. Vedanta zapravo objavljuje sklad između religija. Kao različite reke koje izviru iz različitih vrela, ali se na kraju gubeći svoja imena i oblike, sjedinjuju u okeanu tako i svi religijski putevi kojima čovek, potstaknut svojim različitim sklonostima ide, vode bogu ili istini.

Dakle, ako bi me neko pitao: “Šta biste mi preporučili da čitam da bih upoznao vedantu?”, bilo bi mi teško da mu odgovorim. Vedanta je vrlo opsežna tema. Njeni sveti spisi su se stvarali tokom proteklih pet hiljada godina. Tri osnovna vedantinska sveta spisa su Upanišade (oblavljene istine), Brahma sutra (dokazane istine) i Bhagavad Gita (praktične istine). Međutim, teško je dokučiti suštinu ovih svetih spisa bez pomoći učitelja i studiozne analize komentara. Za lteraturu ponekad preporučujemo Šri Ramakrišnina dela “The Great Master” i “The Gospel of Sri Ramakrishna”, jer su Ramakrišnin život i učenje bili prožeti vedantom. Međutim, ipak preporučujemo “The Comlete Works of Swami Vivekananda” jer je Svami Vivekananda izložio Zapadu učenje vedante. Kada vide ta velika dela koja sadrže 1081, 1063 i 4363 stranice, uvek iznova se obeshrabre oni koji se zanimaju za vedantu. Mnogi svamiđi iz Ramakrišninog reda svakako da su izložili kraće preglede vedante i joge koji su nesumnjivo od velike pomoći.

Međutim jednom sam se iznenada setio jedne proročanske izreke Svami Vivekanande “Ja sam doneo poruku Zapadu, kao što je Buda imao poruku za Istok.” Kakva je bila njegova poruka? Bila je to vedanta, poruka koju sam, Vivekanandinim sopstvenim rečima, sastavio za čitaoce njegovih dela, “The Complete Works”.

Svaki izabrani odlomak sam dopunio naslovom, dok su tumačenja nekih manje poznatih sanskritskih termina data na kraju knjige. Radi jesnoće i čitljivosti, ponegde sam skratio jednu ili više rečenica, ili uvodne naznake i modernizovao sam interpukciju bez posebne oznake tih izmena ili razlika u odnosu na original. Na nekoliko mesta sam uporedio verziju “The Complete Works of Swami Vivekananda” sa Svami Nikhilanandinim delom “Vivekananda: The Yogas i Other Works”, i prihvatio onu verziju koja bi zapadnim čitaocima mogla da bude jasnija. Na kraju svakog odabranog odlomka date su oznake sveske i broja stranica izvornog dela “Comlete Works” iz koga je preuzet dati odlomak. Redni brojevi svezaka su označeni rimskim, a brojevi stranica arapskim brojevima.

Za čitanje rukopisa, mnoge dragocene savete, kao i nadahnute uvodne reči, posebnu zahvalnost dugujem Kristoferu Istervudu, dok za potsticajan predgovor i mnoge korisne sugestije izražavam svoju iskrenu zahvalnost Hustonu Smitu.

Na kraju, za ponovno izdanje ovog izbora iz “The Complete Works of Svami Vivekananda” dugujem zahvalnost i Advaita Ašramu iz Majavatija na Himalajima.

Ćetananda

UVOD

VEDANTA I VIVEKANANDA

Reka ne pije svoju sopstvenu vodu, kao što se ni stablo ne hrani svojim sopstvenim plodovima, nego žive za druga. Na podjednak način se s vremena na vreme rađaju i velike duše i žive za dobro drugih. Oni čovečanstvu donose sreću i mir. Prešavši zastrašujući okean maje, lišeni ikakvog sebičnog motiva, oni pomažu drugima da ga prebrode. Nije važno kako i gde su se rodile takve velike ličnosti, ili koliko su dugo živele; njihovi životi i poruke su vrela nadahnuća svim ljudima za sva vremena.

Krajem devetnaestog veka Svami Vivekananda je izložio zapadnom svetu večnu poruku vedante. Njegov učitelj Šri Ramakrišna mu je poverio poslanstvo prenošenja plemenenitog učenja vedante – jeddinstvenosti istine, božanske prirode čoveka i sklada religija. Već u dobu rane mladosti u Svamiju je niklo intuitivno saznanje njegovog usudaa da bi kasnije, kao prorok u svitanju svog poslanstva objavio: :Ja donosim poruku Zapadu, kao što je Buda imao poruku za Istok.”

U nekoliko navrata Šri Ramakrišna je doživeo vizije o Vivekanandi i pre nego što ga je uopšte upoznao. Jednom se um Šri Ramakrišne u stanju samadhija vinuo u visine, sve više i više, traanscendirajući carstvo bogova i boginja, sve dok nije dostigao samo područžje transscendentalnog. U njemu je zatekao u samadhi  utonulih sedam poštovanja dostojnih mudraca i saznao da su oni u saznanju i svetosti, odricanju i ljubavi nadvisili ne samo ljude nego i bogove. Potom je zapazio božanskog dečaka koji je prišao jednom od mudraca i zagrlivši ga,  obratio mu se milozvučnim glasom, nastojeći da ga otrgne iz samadhija. U momentu kada je čarobni dodir prenuo mudraca, dečak mu se obratio rečžima: “Silazim u svet, hoćeš li i ti da pođeš sa mnom?” Dobrostivog izraza lica mudrac je dao svoju prećutnu dozvolu i opet uronio u samadhi. “Nikada ranije nisam video Narenda do momenta kada sam ga prepoznao u tom mudracu, rekao je Šri Ramakrišna, odavši kasnije, na ponovljeno pitanje, da božanski dečak nije bio niko drugi do on sam.

U drugoj viziji Šri Ramakrišna je ugledao traku svetlosti koja je promakla nebom od Varanasija prema Kalkuti. Uskliknuo je: “Moja molitva je uslišena, moj čovek jednog dana mora da mi dođe u susret.”

Vivekanandina majka Buhuvanešvari Devi je doživela viziju o svom sinu i pre njegovog rođenja. Nadajući se da će Bog blagosloviti nju i njeno muško dete, zamolila je jednu od svojih rođaka u Varanasiju da u njeno ime obavlja molitve i da prinosi žrtve u svetilištu Virešvar Šive, dok je ona u to vreme provodila dane u postu i meditaciji. Ubrzo posle toga, snu je videla boga Šivu kako prenut iz meditacije poprima lik deteta koje je bilo njen sin.

Vivekananda je rođen u Kalkuti 12. januara 1863. Godine, pa mu je nadenuto ime Narendranath Data. Mnogo godina kasnije o svom imenu je pisao u pismu Meri Heil iz Čikaga: “To je vrlo poetično ime, Narendra, što znači poglavar ljudi, vrlo duhovito, zar ne? Međutim, takva imena se daju u našoj zemlji pa ne možemo tu ništa da izmenimo. Međutim, uprkos tome, drago mi je što mi je nadenuto baš to ime.”

Reč je o drevnoj indijskoj tradiciji u skladu s kojom narod predvode oni koji su se posvetili samoodricanju, a ne oni koji poseduju bogatstvo. Duhovni velikani, poput Bude, Šankare, Čaitanje i Nanaka su imali ogromnu moć nad milionima ljudi, a njihov uticaj na mišljenje širokih slojeva je dublji i dragoceniji od uticaja kraljeva i careva. Već i kao dečak Vivekananda je pokazivao sklonost da postane lutajući kaluđer. Pokazujući crtu na svom dlanu, govorio bi svojim mladim prijateljima: “Sigurno ću postati kaluđer, to mi je prorekao hiromant.” U jednoj drugoj prilici je izjavio: “U najboljem slučaju postaćete advokati, lekari ili sudije. Pričekajte samo, ja ću već iznaći svoj put.”

Vivekananda je prerano sazreo i kao dečak je imao neukrotivu snagu. Uz to se njegova urođena sklonost ka meditaciji pokazala već u ranom dobu njegovog života, bila je jedna od njegovih dečjih igara. Jednom se tako, zajedno sa svojim prijateljima, udubio u meditaciju a pred njima se pojavila kobra. Ostali dečaci su se uplašili, upozorili ga svojom vikom i pobegli, a on je ostao nepokretan. Kasnije je rekao svojim roditeljima: “Nisam bio svestan ni zmije niti bilo čega drugog. Samo sam osećao neizrecivu radost.”

Vaspitan i obrazovan u Kalkuti devetnaestog veka, Vivekananda je već u ranom dobu upoznao osnovna načela zapadnog mišljenja koja su upućivala na stav da ništa ne treba prihvatiti bez dokaza. Premda je bio nadaren učenik i vrlo dobro upućen u istoriju, filozofiju, književnost i savremenu zapadnu misao, odlučno se držao stava: “Ne veruj ničemu samo zato što si tako pročitao u knjizi. Ne veruj ni u šta samo zato što su drugi rekli da je to tako. Otkrio sam istinu i to će da bude ispunjenje.”

Potstaknut snažnom žudnjom za saznanjem istine, Vivekananda je meditirao; izučavao je različite verske tradicije  i filozofske sistemee Istoka i Zapada; upoznao je razne verske poglavare, ali ništa od toga mu nije bilo od koristi, ništa nije moglo da utoli njegovu veliku glad za istinom. Na karaju je u parku hrama Dakšinešvara blizu Kalkute upoznao Šri Ramakrišnu i postavio mu ovo jednostavno pitanje:

“Gospodine da li ste videli Boga?”

Ne oklevajući ni za trenutak, Šri Ramakrišna je ogovorio:

“Da, video sam Boga. Vidim ga kao što i tebe vidim ovde, ali samo jasnije. Bog može da se vidi, s njim može da se razgovara.

Inače, ko brine za Boga? Ljudi liju potoke suza za svojim ženama i decom, bogatstvom i imetkom, ali ko tuguje za viđenjem Boga? Ako neko istinski žudi za Bogom, sigurno će moći da ga vidi.”

Šri Ramakrišnin odgovor je bio prekretnica u Vivekanandinom životu, međutim on je ipak na razne načine iskušavao Šri Ramakrišnu sve dok ga konačno nije prihvatio za svog učitelja. Kasnije je tvrdio: “Ratovao sam sa svojim učiteljem punih šest godina, da bih na kraju bi svestan svakog delića pređenog puta.”

Tokom Vivekanandine prve posete, Šri Ramakrišna mu je rekao zaneseno:

“Ah, stigao si tako kasno. Bezobzirno je od tebe što si me pustio toliko dugo da čekam! Pažnja mi je gotovo sasvim uništena slušanjem besmislica od neprosvećenog sveta. Oh, kako sam čeznuo da otvorim svoj um onome ko će da razume moje misli!”

Zatim je sa sklopljenim rukama oslovio začuđenog mladića:

“Bože! Znam da si ti drevni mudrac, Nara – otelovljene Narajane – rođen na zemlji da bi otklonio patnje čovečanstva.”

Šri Ramakrišnina postojana ljubav i pažnja su učinili da mu je Vivekananda bio zauvek odan. On je učio Vivekanandu brojnim naučnim područjima, pa mu je na kraju, pred smrt, preneo i svoju sopstvenu duhovnu moć. Šri Ramakrišna je znao da je Vivekanandin um prirodno naklonjen putu spoznaje, pa ga je zbog toga uvodio u nauku  nedualističke vedante. Ponekad je tražio od Vivekanande da mu čita naglas odlomke iz Aštavakra samhite i drugih vedantinskih rasprava kako bi mogao da shvati suštinu vedantinske filozofije.

U nedualističkoj vedanti brahman je vrhovna realnost, egzistencija – spoznaja – blaženstvo apsolutnog. Svet nije ništa nego ime i oblik u kome je sve privid i ništa nije stvarno, posedujući samo relativnu egzistenciju. Međutim, s apsolutnog stanovišta sve je braman – jedinstvo bez dvojstva. Individualna duša nije ništa nego brahman. Ime i oblik nastaju i nestaju, ali sopstvo, istinska priroda svakog bića, je besmrtno i nepromenljivo. Posle spoznaje svoje istovetnosti s brahmanom posredstvom meditacije, čovek je u stanju u svemu da sagleda brahmana ili Boga.

Upočetku je Vivekanandi bilo teško da prihvati nedualističko gledište u skladu s kojim je “sve zaista brahman” s obzirom da je u to vreme bio veran sledbenik Brahmo Samađa koji je učio teističku filozofiju. U tom smislu je rekao Šri Ramakrišni: “To je klevetničko gledište, jer u njemu ne postoji nikakva razlika između takve filozofije i ateizma. Nema većeg greha na svetu nego da se o sebi misli kao o biću istovetnom s tvorcem. Ja sam bog, ti si bog, sve stvorene stvari su bog – može li išta da bude besmislenije! Mudraci koji su tako nešto napisali, mora da su bili ludi.” S obzirom da je Šri Ramakrišna znao način kako da vaspitava um, nije ga odvratila prostodušnost mladog čoveka. Odgovorio mu je smešeći se: “Ne moraš da prihvatiš gledište proroka. Samo, na koji način ćeš da opovrgneš, ili međutim da ograničiš božju beskonačnost? Nastavi s molitvama bogu istinitom i veruj u svako njegovo obličje koje ti se bude otkrilo.

U skladu s vedantinskom tradicijom, razumevanje filozofije treba da se ostvari posredstvom srutija, juktija i anubhave. Nepokoriva Vivekanandina priroda se nije lako predavala, on je bio strastni poklonik istine. Sve što nije bilo provereno dokazom i iskustvom, smatrao je neistinitim; u njegovoj prirodi je bilo da se protivi laži.

Razgovarajući s jednim od svojih prijatelja u Dakšinesvaru, Vivekananda je podrugljivo primetio: “Kako to može biti? Ovaj vrč je bog, ova šolja je bog i mi sami smo bog! Ništa ne bi moglo biti besmislenije!” Sedeći u svojoj sobi, Šri Ramakrišna je čuo Vivekananndin smeh, pa je izašo i pitao: “Hej! O čemu razgovarate?” Zatim je dodirnuo Vivekanandu i udubio se u samadhi. Propovednici samo raspravljaju o religiji, međutim inkarnacije kao što su Buda, Hrist i Ramakrišna su u stanju da prenose religiju posredstvom pogleda ili dodira. Vivekananda je slikovito opisao učinak tog dodira:

“Magičan učiteljev dodir tog dana, donevši čudesnu promenu, u trenu je preobrazio moj um. Zapanjio sam se uvidevši da u univerzumu zaista ne postoji ništa drugo nego Bog. Sagledao sam to sasvim jasno, ali sam nastavio da ćutim ne bih li se uverio da li će ta misao potrajati. Međuti, utisak tokom dana nije jenjavao. Vratio sam se kući, ali je i tamo sve što sam ugledao ostavljalo utisak da je brahman. Seo sam da jedem i istog trena sam ustanovio da sve – hrana, poslužavnik, osoba koja poslužuje, pa čak i ja sam -  nismo ništa drugo nego To. Progutao sam jedan ili dva zalogaja, pa sam nastavio da sedim nepokretno. Tek su me prenule majčine reči: “Zašto sediš tako nepomično? Završi s jelom” pa sam opet nastavio da jedem. Međutim, sve vreme, bilo da sam jeo, odmarao se ili išao na univerzitet, bio sam prožet istim doživljajem i stalno sam osećao neku vrstu obamrlosti. Šetajući ulcama, zapažao sam kako kočije naviru sa svih strana, ali me to nije nagonilo da im se sklanjam s puta. Imao sam osećaj da smo ikočije i ja sazdani odiste stvari. Nikakvih oseta nije bilo u mom telu, koje je, činilo mi se, postajalo sve slabije. Hrana mi više nije prijala, nego sam imao osećaj da umesto mene neko drugi uzima hranu. Ponekad bih prilegao za vreme ručka, pa bih posle nekoliko minuta iznova ustao i počeo da jedem. Posledica toga je bilo to da sam ponekad isuviše mnogo jeo, a da mi to ipak nimalo nije naškodilo. Majka se zabrinula, tvrdeći da samnom nešto nije u redu. Bojala se da možda neću još dugo živeti. Kada se to stanje malo izmenilo, svet mi se činio kao san. Šetajući niz Kornveils Skver, događalo mi se da udarim glavom u gvozdene rešetke, ne bih li se uverio da li su zaista stvarne ili su samo san. Takvo stanje svari je potrajalo nekoliko dana. Kada sam ponovo postao uravnotežen, shvatio sam da je tako moralo biti jer sam doživeo odsjaj advaita-stanja, pa sam podjednako tako, iznenada jasno spoznao da reči svetih spisa nisu bile lažne. Od tog momenta više nisam bio u stanju da poričem stavove advaite filozofije.”

Kako je vreme odmicalo, a Vivekanandu su prožimale razne vrste doživljaja, njegov buntovni stav, intelektualni skepticizam i priroda sklona raspravljanju postepeno su se preobražavali u samoodricanje, veru i privrženost. Jedan od njegovih prijatelja, Brajendra Nath Seal, koji je kasnije postao univerzitetski profesor, je bio svedok te promene, pa je o njoj primetio: “Rođeni je ikonoklast i slobodni mislilac kao Vivekananda, taj stvaralački i dominantni duh, ukrotitelj duša, sam uhvaćen u mrežu nečeg što je na mene ostavljalo utisak čudnog  i natprirodnog misticizma, bio je zagonetka koju je moja filozofija čistog razuma u to vreme tek mogla s mukom da odgonetne.”

Početkom 1884. godine, Vivekanandin otac je iznenada umro od srčanog napada. Nažalost, za sobom je ostavio mnogo nepodmirenih dugova, pa se tako nekada imućna porodica iznenada našla u krajnjoj nemaštini. Da nevolja buda veća, neki rođaci su protiv njih podneli tužbu s namerom da im oduzmu kuću. Obzirom da je Vivekananda bio najstariji sin, morao je da snosi odgovornost za porodičnu dobrobit. U to vreme, Vivekananda je tek položio prijemni ispit i primljen je na pravni fakultet. Nije imao posla, a povrh toga ni praktičnog ranijeg iskustva. Međutim, prisiljen okolnostima, bosonog i bedno odeven počeo je da obilazi kancelarije, u potrazi za poslom. Mnogo puta je na predavanja odlazio gladan, pa bi često klonuo od gladi i slabosti. Samo jedan od njegovih prijatelja, koji je bio upoznat s težinom njegovog položaja, ponekad bi anonimno poslao nešto novca Vivekanandinoj majci kako bi mogli da prežive. Prijatelji su ga s vremena na vreme pozivali svojim kućama i nudili ga hranom, ali ga je pomisao na majku i braću koji gladuju odvraćala od ponuđenog jela. Kod kuće bi jeo što je manje moguće, kako bi drugi imali dovoljno. Ovaj prvi dodir s okrutnim životnim patnjama je uverio Vivekanandu da je nesebično saosećanje retko u svetu; u njemu nema mesta za slabe, nesrećne i siromašne.

NesrećA nikada ne dolazi sama. Vivekananda je o tome rekao: “Snalazila su me svakojaka iskušenja. Jedna bogata žena mi je ponudila odvratan predlog kojim bi se okončali dani moje oskudice, ali sam ga s prezirom nepokolebljivo odbio. I druga žena je imala slične predloge. Rekao sam joj: “Protraćili ste svoj život u potrazi za uživanjima puti. Pred vama su mračne senke smrti. Jeste li učinili bilo šta da se suočite s tim? Odrecite se svih tih besramnih žudnji i setite se Boga.”

Nemajući mogućnost da pronađe trajno rešenje novčanih problema svoje porodice, Vivekananda je jednom poseti Šri Ramakrišnu, pa ga je zamolio da se u njegovo ime pomoli Bogu. Na to mu je učitelj odgovorio da pođe u hram i da se pomoli sam božanskoj majci, uveravajući ga pri tome da će njegova molitva biti uslišana. Ispunjen nadom, Vivekananda se uputio u hram i stupio pred lik boginje majke; uvideo je da je ona zaista živa i svesna. Zaboravio je na svet, zaboravio je na nesrećan položaj svoje majke i braće. Zanesen ekstatičnim ushićenjem, pao je pred njom na kolena i počeo da se moli: “Bogorodice, prosvetli me! Uvedi me u samoodricanje!1 Podari mi saznanje i odanost! Dozvoli mi da mogu nesmetano da zadržim tvoju viziju.” Vrativši se Šri Ramakrišni, ispričao mu je sve što se desilo. Šri Ramakrišna ga je uputio da se vrati u hram i ponovo da se moli. Ovoga puta se opet ponovilo sve što se već dogodilo. Došavši u hram i po treći put, Vivekananda se setio svoje namere, ali se zastideo da moli od majke univerzuma za nešto tako neznatno. Na kraju, na Vivekanandinu molbu, Šri Ramakrišna ga je blagoslovio: “U redu, dakle, tvoja porodica nikada više neće oskudevati u skromnom obroku i odeći.”

Vivekanandu je njegov učitelj naučio sintezi saznanja i odanosti, harmoniji religija, istinskom značenju svetih spisa, kao i poštovanju Boga u čoveku. U trenutku kada je Šri Ramakrišna ležao na samrtničkoj postelji u letnjikovcu u Kosiporu, Vivekananda ga je zamolio za blagoslo, kako bi tokom tri ili četiri dana uzastopno, mogao da ostane udubljen u nirvikalpa samadhiju, vrhuncu vedantinskog iskustva. U tom stanju onaj ko saznaje, saznanje  i ono što mora da se sazna postaju jedno. Međutim, Šri Ramakrišna ga je prekorio: “Stidi se! Tražiš od mene nešto tako beznačajno. Uvek sam mislio da ćeš biti kao veliko smokvino stablo u čijoj će hladovini potražiti odmor hiljade ljudi.  Sada, međutim, vidim da tragaš samo za svojim sopstvenim oslobođenjem.” Šri Ramakrišna je znao za predstojeće Vivekanandino poslanstvo, koje se sastojalo u služenju čovečanstvu, pa ga je u tom smislu i upućivao.

Uprkos tome, Vivekananda je nagovorio svog učitelja da mu izloži suštinu znamenite vedske izreke Aham Brahmasmi. Jedne večeri, meditirajući s jednim od svojih prisnih prijatelja i učenika u Kosiporeu, iznenada je postao svestan svetlosti koja je zračila iza njegovih leđa kao da se na tom mestu nalazila neka svetiljka. Postepeno je svetlost postajala sve sjajnija, dok mu se na kraju nije učinilo da plamti. Sasvim obuzet njom, Vivekananda je izgubio telesnu svesnost. Posle nekog vremena, povrativši se opet u stanje prirodne svesnosti, uskliknuo je: “Gde je moje telo?” Zapanjen prijatelj je počeo da ga uverava: “Ovde je, zar ga ne osećaš?” Zatim je pojurio u Ramakrišninu sobu i rekao mu u kakvom je stanju Vivekananda. Ramakrišna mu je odgovorio: “Pusti ga neka za neko vreme ostane u tom stanju, dosta dugo mi je zbog njega dodijavao.”

Posle Ramakrišnine smrti 16. avgusta 1886 nekoliko mladih učenika su pod vođstvom Svami Vivekanande osnovali manastir u kome su se posvetili životu odricanja, pa su prihvatili konačni monački zavet, kao što je to učinio i Ramakrišna u skladu sa Šankarinim redom. Šankara je bio veliki učitelj nedualističke vedante. Dakle, tako je nastao Ramakrišnin red, preuzevši kao svoj moto stav: “Težiti svom sopstvenom oslobođenju i posvetiti se činjenju dobra svetu.”

Postoji izreka, “Pravi monah je onaj koji putuje, kao što je čista reka ona koja protiče.” Posle nekog vremena Vivekananda je napustio manastir da bi se odao životu putjućeg kaluđera. Proputovao je, većinom pešice, gotovo čitavu Indiju, obilazeći hodočasnička  mesta, pa je tako stekao i neposredno iskustvo o životu ljudi. Suočivši se s bednim životnim uslovima svog naroda, ponekad bi bio ganut i do suza. Samo onaj ko je i sam patio može da razume patnje drugih. Tako je jednom na svoj uobičajeno odlučan način primetio, da onom bogu koji u ovom životu ne može dati ni koru hleba, o carstvu nebeskom ne treba verovati ni u budućem. Takođe je napomenuo da religija nije preko potrebna Indiji pa je podsetio na jezgrovitu Ramakrišninu misao: “Religija nije za prazan želudac.” Vivekananda je pokušao da skrene pažnju mesnih vlasti na bedni položaj naroda, ali nije nailazio na odgovarajući odgovor. Svoja osećanja je kasnije izrazio ovim rečima: “Mogu li se rađati opet i opet, a da ne trpim na hiljade patnji kako bih mogao da slavim jedinog Boga koji postoji i u koga verujem, sveukupnost svih duša – a da je iznad svega, moj poročni Bog, moj nesrećni Bog, moj ubogi Bog svih rasa i sveg ljudskog roda, lični predmet mog poštovanja.”